SAN SVE DALJI
A to su se "stranci" vec zakleli da nece.
Sta, onda, hoce?
Da li reci da hoce samo red i mir na ovom delu balkanskog prostora, i uspostavljanje demokratije, naravno, postovanje ljudskih prava i slobode medija, ili kako bismo to drugacije rekli: red, rad i disciplinu, ili nov haos izazivajuci neprestano "podsticanje separatizma", kako drzavni mediji stalno izvestavaju unoseci novu mrznju medju dva veka zavadjena naroda, koji imaju tu nesrecu da zive zajedno.
Najnesrecnija je cinjenica sto siptarski lideri, na recima zainteresovani za dijalog, cim mrdnu iz ove zemlje, pricaju kao Mahmut Bakali, bivsi komunisticki funkcioner, a sada "pregovarac", na primer berlinskom "Die Njelt-u", da na Kosmetu zivi "dva miliona Albanaca pod srpskom vlascu" i da ce "ova godina pokazati da li do nezavisnosti mozemo da dodjemo mirno ili ce se stvari drugacije razvijati".
Znaci, opet pretnja.
Sta preti Mahmut Bakali? I zasto? Trebalo bi da pregovara.
Sada je, posredstvom medjunarodne zajednice i Ricarda Holbruka (citaj Amerike), dobio "pregovore" i dobice ih i uz prisustvo "medjunarodnih faktora", ali zasto i dalje preti? Zar Siptari misle da ce im Amerikanci pomoci, kao onomad u Bosni i Hrvatskoj, vezujuci ruke Srbima, bar da se bore? Zar ne shvataju da samo za jedan dan mogu da se preoru i Kosmet i Albanija, ako Amerikanci to dozvole? I zar misle da je Srbima do toga stalo?
Mogli bi, jednostavno, da pokusaju da sa njima zive.
Za "medjunarodno prisustvo" u kosmetskim pregovorima zalozio se i crnogorski predsednik Milo Djukanovic, kako agencije navode, posle razgovora sa komesarom za spoljne poslove EU Hansom van den Brukom.
Igleda da se to svima dopada - to "medjunarodno prisustvo". A mi smo toliko zapeli protiv toga, valjda misleci na nas nacionalni ponos koji, i ukoliko jos postoji, vise sluzi za manipulaciju jednog naroda, nazalost naseg, no kao realna osnova naseg nacionalnog bica, izgubljenog na teritoriji Kosmeta, koga pamte samo oni koji na njemu zive, ili oni koji sa njega poticu, i jadna prvoslavna crkva, koju niko nece da saslusa iako je, navodno, doslo vreme da se cuje i njena rec.
Mnogi misle da je Kosovo vec izgubljeno - i to je karta na koju Siptari igraju ne shvatajuci da je "njihovo" Kosovo vise njihovo, cak i ako je u Srbiji, a oni mirno zive u njemu. Vise je "njihovo" no kada bi se ujedinili sa Albanijom i, opet, postali manjina, uprkos svojoj zelji da i u tom slucaju postanu odlucujuci faktor u kojem ce oni izigravati Albance a svi ostali Siptare. To je politika njihovog rukovodstva koje je sve u znaku komunistickog pedigrea i cije "levo krilo" predstavljaju staljinisti Envera Hodze, vec zaboravljenog albanskog lidera, sa njegovim sledbenikom Adamom Demacijem.
Znaci, price su skoro iste, a i posledice. Ubedjivati "medjunarodni faktor" je isto tako glupo kao i ubedjivati narod da mu on nije potreban.
Problem je vec internacionalizovan i vise se ne moze pobeci od toga. A to nije jedini problem na Balkanu. Slicno se dogadja i u Turskoj, slicno i u odnosima Turske i Grcke. Cini se da je ovim narodima, balkanskim, potreban tutor. Prvenstveno zbog toga sto oni svoje probleme ne resavaju samo deklarativno, kao sav ostali "normalan svet", no to pokusavaju da zavrse prepuni emocija, slabo poznatih savremenom svetu, spremnijem da se ponudi kao "mirotvorac" no da shvati tudje probleme.
Zato Milosevic gresi.
I nije bitno da li ce on povratiti srpski san o Kosovu ili ce Siptari pokusati da ostvare san o velikoj Albaniji. Bitno je to sto su to pusti snovi i sto i jedni i drugi moraju sto pre da prestanu da sanjaju i, za sada, samo shvate da moraju da zive zajedno.
Milan Damnjanovic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.