KRVAVA PREDIGRA
Opet je svet bio preplavljen slikama izbeglica, ali samo albanskih. Ostale izbeglice koje ovih dana glavom bez obzira beze sa Kosova i dalje kao da ne postoje. A, zapocelo je i toliko puta vec vidjeno, u Hrvatskoj i Bosni, nadmetanje u igri brojki. Najpre je javljeno da je u Albaniju sa Kosova pristiglo 400, zatim 1 400, a onda je vec sledeceg dana cifra odjednom podignuta na 20 000... Nije, istina, receno kako su tolike hiljade izbeglica uspele da predju preko jugoslovensko-albanske granice, na koju su stranu krenuli ostali kosovski Albanci, bez i malo dvoumljenja klasifikovani kao zrtve "srpske" vojske i policije u krajevima zahvacenim sukobima, i kud se denulo srpsko civilno stanovnistvo iz oblasti u okolini Decana, Peci i Djakovice, ukljucujuci i nesrecene srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne koje su se opat nasle usred pozara rata?
Konacno, vecina onih koji su se ovih dana zgrazali nad "srpskom agresijom" kao da se prethodno i nije mnogo opterecivala pitanjem - ko to tamo uopste, na jugoslovenskoj teritoriji uz granicu sa Albanijom, na koga i zasto puca... Kao sto dobar deo sveta, izgleda, nije goreo od zelje da se zapita: zasto zivalj iz tih krajeva Kosova, bez obzira na etnicku pripadnost, koji do sada nije mogao, ili jos nije stigao da pobegne, ili jednostavno nema kuda da pobegne, vec dugo zivi u panicnom strahu i svoje kuce u toku dana napusta s velikim oprezom, samo kada je na to zaista prinudjen, u potrazi za hranom i elementarnim potrepstinama, a s prvim mrakom gleda da se negde skloni i dobro zabarikadira i uvek drzi pusku na dohvat ruke? A, tradicionalno bahato ponasanje ovdasnjih vlasti prema novinarima i ostalima, kojima je bio onemogucen pristup u ova podrucja tome je, svakako, pogodovalo.
Stoga su, naravno, mediji i uticajni politicki i diplomatski krugovi u svetu, koji ranije nisu goreli od zelje da se opterecuju detaljima iz kosovske svakodnevice, najnovije vesti o rasplamsavanju sukoba OVK sa vojskom i policijom, i velikim kolonama izbeglica, primili kao - grom iz vedra neba. A, vec i sami podaci o broju izbeglih kosovskih Albanaca, koje su saopstavali neki neimenovani izvori u severnoj Albaniji, bili su, izgleda, dovoljan signal da u zemljama zapadne Evrope, ionako vec preplavljenim albanskim izbeglicama i kosovskim azilantima, kao i izbeglicama iz Bosne i Hercegovine, odmah zazvone na uzbunu. U Nemackoj, gde je uoci predstojecih parlamentarnih izbora problem izbeglica i azilanata uveliko postao vruca domaca politicka tema, to je bilo narocito vidljivo.
U takvoj atmosferi albanski politicki prvaci na Kosovu povukli su prosle nedelje jos jedan ocekivani potez, sracunat na zadobijanje prednosti u nadmetanju sa Beogradom i nadmudrivanju sa citavim svetom: objavili su da prekidaju pregovore sa srpskom stranom dok "okupatorske snage" ne obustave "ofanzivu" i ne povuku se sa "albanske" teritorije na Kosovu... Americki ambasador u Skoplju, Kris Hil, zaduzen da "nadgleda" srpsko-albanske pregovore o Kosovu, pokusavao je da nagovori clanove Rugovinog "savetodavnog tima" da ne prekidaju pregovore, ali u tome nije imao uspeha. To je pokusao i sef americke diplomatske misije u Beogradu Ricard Majls, ali ni on nije imao vise srece. Zato se sada vise i ne zna kada ce, i da li ce, ti pregovori uopste biti nastavljeni. Jer, albanski politicki prvaci na Kosovu su ocito zakljucili da im se pruzila izvanredna prilika da Beograd dodatno pritisnu i ucene, i nisu to zeleli da propuste. Oni jos tvrde da, navodno, nemaju nikakve veze sa "Oslobodilackom vojskom Kosova", ali su zato svaki sukob izmedju te oruzane formacije i snaga policije i vojske skloni da interpretiraju kao dokaz o "srpskoj agresiji" koji albanskoj pregovarackoj strani donose odgovarajuce politicke poene...
Uostalom, zasto bi se albanski politicari u Pristini sada trudili da u neposrednim pregovorima pokusavaju da iskamce bilo kakve ustupke od Beograda kada su u prilici da racunaju da ce to za njih uciniti neko drugi, bilo da je rec o akcijama OVK "na terenu", sankcijama ili snagama NATO-a, koje - po njihovoj proceni - to mogu da postignu brze i efikasnije.
Drugim recima, najnovije odluke ministara inostranih poslova zemalja clanica EU da vrate jednom vec obecane, a zatim tek privremeno suspendovane sankcije protiv Srbije (ali ne i protiv Crne Gore), koje se svode na zabranu bilo kakvih novih ulaganja u Srbiju i zamrzavanje "srpskih" racuna u inostranstvu, a ubrzo potom i slicna odluka Vasingtona, zaista su malo koga iznenadile, i ovde i u svetu. Cini se, zapravo, kao da je opet vise onih koji se tome raduju. To, zaista, moze da zvuci i paradoksalno u trenucima kada se, inace, sirom sveta - povodom Indije, Pakistana, Kube, Libije i jos nekih zemalja - vec uveliko i ozbiljno raspravlja o smislu medjunarodnih sankcija uopste.
Razlog za izostanak burne reakcije domace javnosti na ponovno poostravanje medjunarodnih sankcija treba videti i u cinjenici da ovdasnje stanovnistvo gotovo vise i ne zna kako izgleda zivot bez toga. Oni stariji su to, cini se, vec zaboravili. A, u medjuvremenu je pod sankcijama stasala i nova generacija u Srbiji, koja nije imala prilike da dozivi nista bolje od bitisanja u izolaciji nalik na onu u logoru, u bedi i siromastvu, i brlogu kriminala i korupcije koji u zemlji pod sankcijama postaje dominantni stil egzistencije. Ako se tome doda i cinjenica da je ovdasnji rezim poznat po legendarnoj neosetljivosti na patnje obicnog sveta i vican da na razlicite nacine profitira u uslovima sankcija, onda je jos shvatljivije sto izgleda kao da je dobar deo stanovnistva u Srbiji vest o novim sankcijama primio prilicno ravnodusno, kao kakav usud ili elementarnu nepogodu, kojoj se covek ne moze odupreti. Barem za sada.
Ipak, proslonedeljne nove-stare sankcije protiv Srbije predstavljaju po mnogo cemu dogadjaj bez presedana. Na samom kraju dvadesetog veka one u tolikoj meri menjaju i obogacuju do sada poznati sistem medjunarodnog prava, a u izvesnom smislu i modernu evropsku istoriju, da je gotovo neverovatno s koliko je nonsalancije povucen jedan takav potez. Ovom vrstom etnickih sankcija se sada u Evropi konacno dovodi do svog logicnog kraja proces na jasnim etnickim kriterijumima zasnovane, etnicki motivisane i etnicki usmerene jedinstvene spoljne politike zemalja clanica EU u odnosu na citav prostor bivse Jugoslavije. Jer, od kako je razbijena nekadasnja zajednicka jugoslovenska drzava bila je stalno aktuelna dilema: zasto zemlje clanice EU i Evropa u celini imaju razlicit odnos prema novostvorenim drzavama na tom prostoru? Zasto su, recimo, gradjanima jednih drzava potrebne vize za putovanja u vecinu evropskih drzava, a drugima ne, zasto Hrvatska u svakom pogledu uvek uziva povoljniji tretman od Makedonije, a pogotovu od SR Jugoslavije? Zasto je bas Slovenija u Evropi imala tretman kakav je imala, i zasto je medjunarodno priznanje BiH izgledalo kako je izgledalo?
Sada se, medjutim, u tome procesu stiglo do samog kraja. Po prvi put je, belodano, u odnosima sa jednom suverenom drzavom na evropskom kontinentu, koju su diplomatski priznale sve zemlje clanice EU, napravljena razlika medju njenim podanicima i pravnim subjektima na osnovu cistih etnickih i rasnih kriterijuma!? Sada objavljenim sankcijama je takodje, u medjunarodno-pravnom smislu, jedna barem nominalno suverena i jedinstvena evropska drzava prakticno razbijena na dva dela, na Srbiju i Crnu Goru, koje ce ubuduce u pravnom saobracaju sa drugim drzavama i medjunarodnom zajednicom uzivati potpuno razlicit tretman. Jedan deo drzave poznate i formalno priznate pod nazivom "SR Jugoslavija" ce biti pod sankcijama, a drugi nece. Oni koji su doneli ovakvu odluku o sankcijama kao da zaista pokazuju zelju da ignorisu cinjenicu da je SR Jugoslavija slozena drzavna i visenacionalna zajednica, i po svaku cenu ispoljavaju resenost da izdvoje samo pripadnike jedne etnicke zajednice i izloze ih dejstvu medjunarodnih sankcija i represije!?
Ma cime da su motivisane i ma koliko da mozda nekome izgledale nuzne i opravdane, u nastojanju da se na Kosovu spreci masovno krvoprolice, ovako formulisane i usmerene medjunarodne sankcije u sebi nesumnjivo sadrze vidljivu etnicku, a time i rasisticku dimenziju. One sada podrazumevaju samo kaznjavanje "srpske" drzave i "srpskih" firmi, klasifikovanih iskljucivo prema etnickoj pripadnosti njihovih vlasnika. Iz toga bi, sudeci po primenjenim kriterijumima, valjda trebalo zakljuciti da su nacionalizam i etnicko ciscenje odvratni samo kada ih primenjuje rezim u Beogradu, ali zato prihvatljivi i neminovni kao sredstvo borbe protiv beogradskih vlastodrzaca. Kao sto bi, valjda, trebalo zakljuciti da ce patnje albanskog civilnog stanovnistva na Kosovu biti manje ako se prema SR Jugoslaviji primene represivne mere koje ce selektivno pogoditi samo Srbe, bez obzira da li su krivi ili pravi, i da li su na bilo koji nacin odgovorni za ono sto se dogadja u nekim oblastima na Kosovu, uz granicu sa Albanijom.
Firme registrovane na teritoriji drzave Srbije, za cije bi se vlasnike moglo utvrditi da nisu etnicki Srbi, nego recimo Crnogorci, ili kosovski Albanci, ili sanxacki Muslimani, ili vojvodjanski Madjari, ili kojim slucajem Eskimi, bile bi sada, cini se, amnestirane od sankcija, koje, izgleda, treba da se primenjuju samo na pripadnike precizno odredjenog etnickog korpusa i pojedine "nacionalne" subjekte koji se nalaze na nekakvim unapred utvrdjenim spiskovima. Bilo je, naime, od ranije poznato da je Evropska komisija u Briselu blagovremeno pripremila "poduzi spisak jugoslovenskih i srpskih preduzeca i banaka" koje bi trebalo da se nadju na udaru ovih sankcija, nalozenih jos svojevremenom odlukom zemalja clanica Kontakt grupe i prihvacenih od zemalja clanica EU. Kasnije su, mnogi ce se toga setiti, Kontakt grupa i EU na americku sugestiju odlozile stupanje na snagu pripremljenih kaznenih mera protiv Srbije i "srpskih ustanova i firmi" kada je Ricard Holbruk isposlovao susret Slobodana Milosevica i Ibrahima Rugove.
Evropljani, po svemu sudeci, nisu bili preterano odusevljeni Holbrukovim aranzmanom za Kosovo. Zamerali su zvanicnom Vasingtonu da iza njihovih ledja nesto trguje sa Slobodanom Milosevicem, a zatim svoje saveznike primorava da ga u svemu bespogovorno slede. "Najpre je, kaze jedan zapadnoevropski diplomata u Beogradu, Vasington od nas trazio da Srbiju sto ostrije kaznimo, a onda nam iznenada porucuje - puj, pike, ne vazi". Clanovi Saveta ministara EU su zato, valjda, cekali prvu zgodnu priliku da svoje americke saveznike podsete na obavezu da se prema Beogradu ima postupati dosledno i principijelno?!
Kako bilo da bilo, najnovije ekonomske sankcije protiv Srbije mogle bi biti samo uvod u daleko ostriju i bitno drugaciju reakciju sveta na ono sto je sada kvalifikovano kao "srpska agresija" i "etnicko ciscenje" na Kosovu. Velika Britanija i Amerika vec, tvrdi se, ubrzano pripremaju rezoluciju Saveta bezbednosti UN, koja bi posluzila kao pokrice za vojne udare na "srpske" ciljeve. A, javljaju se i zagovornici, poput holandskog ministra odbrane Jorisa Vorheve, intervencije NATO-a na Kosovu i bez odobrenja UN, da bi se izbegla eskalacija sukoba u regionu. Holandski ministar je precizirao da ce se na sledecem sastanku sa svojim kolegama u Briselu zaloziti za "vazdusne udare NATO-a na srpske vojne mete i zabranu vazdusnim snagama iz Beograda da nadlecu Kosovo". Kako bi pri tome bombe NATO aviona mogle da raspoznaju i izdvoje samo regrutovane srpske mladice, od njihovih drugova, etnickih Muslimana, Albanaca, Madjara, Roma ili mozda Jevreja koji po zakonu moraju da sluze vojni rok u istim uniformama Vojske Jugoslavije i istim vojnim jedinicama, nije receno... Konacno, ni naoruzani kosovski Albanci se, ocito, mnogo ne opterecuju pravljenjem pomenute razlike, pa je tako jedan od prvih jugoslovenskim vojnika koji je ubijen na granici sa Albanijom bio bas jedan Banacanin, mladi vojvodjanski Madjar!
Istina, tu i tamo cuju se i pojedini disonantni tonovi, sto potvrdjuje da su pojedini vojni strucnjaci u NATO-u, vise nego politicari i diplomati, jos zaokupljeni i nekim dilemama. Ima, recimo, nagovestaja da je i u Americi ponovo na delu slicna, vec vidjena, podela: vojni stratezi i analiticari u Pentagonu su jos prilicno uzdrzani prema ideji neposredne vojne intervencije na Kosovu, dok su najzesci pobornici primene sile protiv Srbije i Srba, zbog Kosova, skoncentrisani u Stejt departmentu. Tako, na primer, Frederik Bonart, glavni urednik casopisa "16 zemalja NATO", specijalizovanog za vojnu problematiku, u komentaru u "Internesenal herald tribjunu" upozorava da je situacija na Kosovu bitno razlicita od one u Bosni. "Na Kosovu se samozvana 'Oslobodilacka vojska' bori protiv regularne jugoslovenske armije u pokusaju da se otcepi od Srbije. Upad NATO-a bi predstavljao podrsku tom pokretu, sto je nesto sasvim razlicito od sprecavanja masovnih ubistava", kaze Bonart. I dodaje: "Evropsko uredjenje pociva na nacelu da granice ne mogu biti menjane silom. SR Jugoslavija, koju cine Srbija i Crna Gora, je priznata drzava sa medjunarodno priznatim granicama, a Kosovo je pokrajina Srbije, bez obzira na etnicku strukturu stanovnistva. Krsenje ili izigravanje ovog nacela bilo bi izuzetno opasno, jer bi se time otvorila i 'Pandorina kutija' na etnicki izmesanom Balkanu."
Protiveci se vojnoj intervenciji na Kosovu, Bonart istice da se "sve dok se intervencija cini mogucnom, time podgrevaju nerealna ocekivanja, sto moze rezultirati novim akcijama 'Oslobodilacke vojske Kosova' i tako izazvati dalje krvoprolice". Ali, protivnika vojne intervencije i skeptika je sada iz dana u dan sve manje.
Stevan Niksic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.