SPASIBO, ROSSIA!
Poklonu (necemo biti bombardovani, zar ne?) ne bi trebalo gledati cenu i zato ce samo cepidlake, cinici i slavni kafanski kontrasi reci da je predsednik Milosevic na moskovskoj konferenciji za novinare delovao malo pokislo i neraspolozeno (ko zna sta je Jeljcinu sve morao da popusti, govorice, ovih dana, kolumnisti), primetice da ga je na aerodromu docekao neko za koga nikada niko nije cuo i jos ce naglasiti da na konferenciji za novinare nije bilo ruskog predsednika...
Ali ko pita za protokol, dok avioni Natoa lete blizu nasih glava i izigravaju odvazne sokolove? Prvo, nije Milosevic pozvan u Moskvu da se provodi, kao nekada Broz po Indiji i Burmi, o Burkini Faso da ne govorimo (kad su u Moskvu zvali Broza, ni njemu nije bilo do lova i slonova), nego da mu se sa najviseg svetskog mesta jasno kaze sta ima da cini, da ga ne bi rascinili.
Znaci li to da Milosevic nije znao sta mu ostali deo sveta sprema? Znao je. Ovde je, ipak, rec o klasicnoj psiholoskoj nijansi, na koju skrecemo paznju strpljivom citaocu.
Mi, doduse, ne znamo kako je doslo do toga da Jeljcin, bas na dan vazdusnih manevara blizu nase granice, zakaze razgovor sa Milosevicem. Da li se toga sam setio, ili su ga podsetili drugi? Mozda su ga na to podsetili (licno) Milosevic i Holbruk, kad su, imamo prava da sumnjamo, sve bili dogovorili, a ovo sto danas gledamo i slusamo samo su nijanse, putevi i transverzale kojima se krece nasa sudbina, nezavisna i od nas samih.
A sad nesto vise o pomenutoj psiholoskoj nijansi: Milosevic se opirao, koprcao i otimao - njegov omiljeni stil vodjenja svetske politike - sve do trenutka dok nije shvatio da je mreza razapeta, da su gonici spremni, slonovi nahranjeni i da lov na tigra pocinje. Koji je to bengalski tigar, bez obzira na snagu, brzinu i lukavost, ikada umakao kolonijalnoj hajci?
Nije Milosevic nikada u svojoj nepopustljivosti i tvrdoglavosti isao do samounistenja; jeste napadao mnoge zidove ali nije ih rusio svojom glavom i, bez obzira na nesrecu koju nam je doneo, mozemo biti srecni sto on ume i da stane, da se trgne, inace od nas ne bi ostalo ni ovoliko koliko nas je ostalo. Moze se, dakle, pretpostaviti, ne bez razloga, da je Milosevic, svestan da je pet minuta do dvanaest, rekao: dobro, bice onako kako mora da bude, bice ustupaka, bice razgovora sa Rugovom, ali neka mi bude omoguceno da sve odlucim posle razgovora u Moskvi, sa Jeljcinom, jednim Rusom - a ne Amerikancem. Jer, kad Srbi cuju da su Rusi uz nas, nema te naredbe koju nece poslusati...
I ma koliko sve to izgledalo sasavo, vrlo je istinito. Malo ce Srba biti koji ce reci da su nas Rusi posteno povukli za usi (umesto Amerikanaca), ali kad te za usi vuce bratska slovenska ruka, to manje boli. Prave patriote i pravoslavce nece boleti nimalo.
Zato, bez obzira na cepidlacenje, razgovore Miloseviceve u Moskvi i sam put u postojbinu Srba (oko Odre, Visle i Volge) pre njihovog dolaska na samo Kosovo mozemo smatrati dobrim gestom i korisnim potezom, jer se svetska politika, pogotovo srpska (s obzirom na nase okruzenje i neveselu skoru proslost) ne moze uspesno voditi bez jakih saveznika. Mozda Rusija nije ono sto je bila, ali nije Rusija nikada za potcenjivanje, pogotovo nije danas, kad u svet ne stupa kao najjaca vojna sila, nego kao zemlja kojoj su prijatelji na Zapadu. Nije Rusija ni bez nuklearnog potencijala. Nece Rusija nas braniti i odbraniti vojskom (mada bismo i mi svoju vojnu silu, koju cesto slikamo na drzavnoj televiziji, mogli malo da sakrijemo od ociju sveta, da se ne bi svet od nas uplasio i udruzio protiv nas), nece nas braniti oruzjem, ali nam moze pomoci da stanemo na noge i od sveta dobijemo ono sto je nase, u svakom slucaju bar posteniji i pravedniji pogled na nasu muku. A nasa muka jesu balisti, poznati istorijski zlikovci, i svet ce to, uz naseg jakog saveznika i nasu normalnu spoljnu politiku, vrlo brzo priznati.
U jednom je trenutku ministar spoljnih poslova Jevgenij Primakov glasno i jasno rekao da je predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic sve ucinio da se kriza na Kosovu i Metohiji resi mirno i da je sada na siptarskim liderima da vrate loptu. Odlicna politicka izjava. Ozbiljna podrska Milosevicu. Onda je Milosevic, mozda malo iznenadjujuce za one koji ga ne znaju ili znaju kao osorna coveka, uzvratio Primakovu, iskreno: Spasiba. Naravno da to znaci - hvala. Dirljiv trenutak iskrenosti i postenja, pogotovo za nas i Ruse, siroke slovenske duse...
Ne tako davno, kad su Hrvati svojim vekovnim saveznicima Nemcima, koji su im mnogo pomogli da dobiju drzavu i povrate tisucljetnu suverenost, plus kulturu (naravno da su Tudjmanove misli cesto smesne), njihovi su najbolji skladatelji i glazbenici uglazbili stihove Danke Deutschland i jos i danas Hrvati Nemcima zahvaljuju. Mi necemo preterivati, kic je u Zagreb dosao pravo iz Minhena, ali mozemo, kad se kucnemo, i obrisemo penu sa brkova, da za pocetak zahvalimo jedinom savezniku - spasibo, Rossia!
Javice se dezurni cinici i reci ce da su Rusi Srbima vise obecavali nego sto su stvarno pomagali. Nije ni Karadjordje docekao kozake nego je, umesto polkova, Dunav kod Vidina presla jedna sablja, poklon ruskog imperatora Ocu Srbije. Reci ce jos da su Rusi, sredinom prosloga veka, izmislili ideju panslavizma, postavili je na idilicne noge, a zeleli su da sve Slovene podvrgnu svojoj imperijalnoj ideji ruskog hegemonizma pod zastavom panslavizma (i danas je ruska, srpska, ceska, hrvatska, slovacka, slovenacka zastava... trobojka od tri boje: plave, bele i crvene). A mogu i da kazu kako je i komunizam u Srbiju dosao iz Rusije. Sve je to, donekle, tacno. Ali, proslo je mnogo vode Dunavom i Volgom, cini se da talasi demokratije pocinju da se sire nasim zemljama i dobro je da sa Rusima budemo dobri. Vrlo je dobro da budemo dobri.
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.