EKSKLUZIVNI LEVICAR
Rucali smo zajedno Tudjman i ja i u trenutku dok je sipao supu, rekao je: "Cujem da se na istoku sprema novi Gavrilo Princip za mene?!" Bila mi je mnogo smesna ta njegova opaska i zeleci da ispadnem duhovit, kazem: "Pa mozda sam ja taj, gospodine Tudjman!"
Znacajanu ulogu u demistifikaciji politicara postitovske Jugoslavije odigrala je kamera Vicana Vicanovica. Tako smo, posle mnogo decenija, saznali da su i politicari normalni ljudi, koji rado zevaju i uzivaju u cackanju noseva. Gotovo da nije postojala znacajnija javna licnost, a da nije prosla kroz igru svetlosti Vicanovog objektiva. Poslednjih godina bavi se politikom. Clan je glavnog odbora JUL-a i vazi za coveka veoma bliskog porodici Markovic - Milosevic. Ne skriva da je ulazak Ljubise Ristica u politiku JUL-a, njegovih ruku delo. - Politika je za mene strast, recimo kao poker. Miri i meni trebao je jos jedan igrac, i uspeli smo da nagovorimo Ljusu da nam se pridruzi."
- Dobrica Cosic je bio ubedjen da sam ja Hrvat. Kad sam mu rekao da sam, zapravo, Radivoje iz Valjeva, nikad vise nije me zvao Vican. Inace, mog oca su zvali Vican, to nam je porodicni nadimak.
Za razliku od mnogih ljudi koje sam upoznao na disidentskoj sceni, Cosic u pocetku nije bio mnogo zanimljiv. Kad sam uradio prve fotografije, video sam da u razbarusenoj kosi srpskog Tolstoja ima neceg sto ga cini drugacijim od ostalih.
Najatraktivniji od svih velicina koje sam upoznao jeste pisac Miodrag Bulatovic. Bio je potuno jedinstven covek, neponovljiv. Ostavio je na mene takav utisak da sam ceznuo da budem s njim. Imao je fantasticne price o zenama.
Verovao sam da ima genijalnu mastu, medjutim, igrom slucaja, upoznao sam zenu koja je bila s njim. Njena prica mi je otkrila da on uopste nije izmisljao. Naime, pricao mi je o toj svojoj velikoj ljubavi, o njihovom prvom susretu. Kaze: "Pogledam kroz spijunku, vidim - Karmen!" Odmah u predsoblju pocnu da vode ljubav, i u jednom trenutku, kaze, sve pocne da se dimi od takvog naboja ljubavi i strasti.
Bio je nevidjeno duhovit a, interesantno, bio je usamljen covek. Nazalost, ubila ga je skupstina. Posle one recenice, kad je petokraku nazvao zabom, nikad vise nije se oglasio.
Jedan od retkih disidenata kog nisam poznavao u to vreme bio je Tudjman. Telefonom sam ga trazio vise puta ali se nikad nije javljao. Kad smo se upoznali odmah me je pitao zasto ga nisam uvrstio u svoju knjigu. Kazem: "Trazio sam vas, ali nisam mogao da vas pronadjem!" Vec je bio postao predsednik Hrvatske i predlozio sam da uradim monografiju o njemu, sto je on prihvatio.
Tri meseca smo proveli zajedno; snimao sam ga u svim mogucim situacijama. Jednom prilikom, na pocetku rada, rucali smo zajedno i u trenutku dok je sipao supu, rekao je: "Cujem da se na istoku sprema novi Gavrilo Princip za mene?!" Bila mi je mnogo smesna ta njegova opaska i zeleci da ispadnem duhovit, kazem: "Pa mozda sam ja taj, gospodine Tudjman?"! Kad je to cuo, ispadne mu kutlaca iz ruke i supa se prospe po njegovoj kravati. Cudno me pogleda onim svojim specificnim pogledom, nastane mucna atmosfera. Ja gledam u njega, on u mene... Proradi mi kliker, kazem: "Gospodine predsednice, necemo praviti pitanje oko jedne kravate! Donecu vam novu kad sledeci put dodjem u Zagreb." Kad sam mu poklonio novu kravatu, on se smejao.
Baveci se ovim poslom, od prvog dana imam veliko postovanje prema zvezdama iz svih oblasti. Medjutim, brzo sam shvatio da su politicari najvece zvezde. Zasto? Zato sto imaju vlast i moc. Oni drze sve konce. U ovom svetu ima bezbroj zvezda, ipak, najvece su Klinton i Jeljcin. Po mom misljenju, Danica Draskovic je neuporedivo veca zvezda od Lepe Brene! Poznavajuci Danicu mozete resiti mnoge svoje probleme, a sta ce Lepa Brena da vam pomogne?
Nema razloga da se bojim tih ljudi. Slobu nikad nisam dozivljavao samo kao predsednika. Kad sam ja bio zvezda, Sloba to nije bio. Prema tome, u njemu vidim i svog prijatelja, ortaka. Ne postoji razlog da bih imao nekakav odnos strahopostovanja prema njemu. Naravno, nikad ga nisam oslovio sa Slobo u prisustvu treceg. Sa ljudima s kojima se druzim uvek mi je prijalo da budemo neposredni, ravnopravni; da budemo drugari. Bio sam u prilici da mi Sloba pravi sendvice. S obzirom na to da bolujem od dijabetesa, moram cesto da jedem i onda mi on pravi sendvice. Kazem: "Slobo, seci tanje hleb!" Uvek ima i lep mladi sir. Ne znam gde ga nabavlja. U svakom slucaju, on je duhovit, ali i veoma ozbiljan covek. Retko se opusta jer nema mnogo vremena za salu.
Miru Markovic upoznao sam na fakultetu, u njenoj radnoj sobi. Davala je intervju "Mladini", a mene su zamolili da je fotografisem. Vec posle prvih reci s njom, osetio sam bliskost. Ona je normalna, komunikativna osoba; uopste nije takva kakvom su je predstavljali. Duhovita je i nije strogo omedjena svojim idejama. Ume da se sali i na svoj, i na racun drugih.
Mislim da ima veliko poverenje u mene, svakako jedan sam od retkih koji sme da joj kaze sve sto misli. Slobodno mogu da kazem da sam je ja uveo u javni zivot. Brzu politicku afirmaciju stekla je pojavom svog dnevnika u "Dugi", koji sam joj ja predlozio da pise. I jedini sam imao smelosti da ga skracujem. Nase spontano druzenje preraslo je u pravo, iskreno prijateljstvo. Pomagala me je kad mi je bilo najteze u zivotu.
Pored svega sto se dogodilo i dalje imam ideju jugoslovenstva, ostao sam jugoslovenski fotoreporter. Trenutno sam u maloj krizi, nemam platformu za rad kakvu sam nekad imao, ali nadam se da ce se za mene ponovo otvoriti druge republike.
Moje druzenje s ljudima navelo me je da budem levicar. Po nekom mom sudu, danas u svetu ljudi su levo orijentisani. Vecina emancipatorskih ideja koje je levica decenijama gurala, sada normalno funkcionisu. Fasizam je cedo desnice, a meni su mrznja i konzervativizam, na kojima se desnica prirodno zasniva, oduvek bili strani.
Zadovoljan sam onim sto sam postigao. Moje fotografije ostale
su trajan dokument o vremenu u kom sam ziveo i stvarao. Godi mi
i saznanje da sam radio drugacije, originalnije od drugih. Uvek
sam zeleo da budem ekskluzivan, to je ono sto mene cini Vicanom.
OPSIRNIJE U NIN-U!
SRBIJA KASNI 10 GODINA
"Histericni nacionalizam danas vise nije preovladavajuci, jer su na dnevni red stigli socijalni problemi i kupanje u hladnoj vodi realnosti, ali ce nacionalisticki stavovi u postkomunistickim zemljama trajati jos desetljecima. Ako stvari i dodju do neke normale, za veliku vecinu ljudi to ce biti prekasno, cak i za moju generaciju koja se socijalizirala u Jugoslaviji kakva je bila do 1990. godine i koja vise nece imati priliku za normalan, civilni zivot."
"Beogradski novinari nekad su me znali pitati mogu li reci da volim Srbe. Uvijek sam odgovarao da bi to bio promiskuitet, jer kao pojedinac mogu voljeti samo dvoje ili troje ljudi u svom zivotu. Kao sto je nacionalizam mrziti Srbe ili Hrvate, nacionalizam je i kad ih sve volite. Ali mogu reci ono sto mnogi drugi ljudi danas ne mogu, a to je da ni sa kim nisam u sukobu zato sto je Srbin" - primecuje u razgovoru za NIN dr Zarko Puhovski. Kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, dr Puhovski je, osim istrazivanja u oblasti filozofije politike, kasnih osamdesetih godina bio poznat i po svom angazmanu u pomalo zaboravljenom UJDI-ju (Udruzena jugoslovenska demokratska inicijativa), po levicarskim uverenjima i antiratnoj politici, kao i po zastupanju prava pojedinaca u Hrvatskom helsinskom odboru u Zagrebu. Rat je otezao, ali ne i prekinuo njegove kontakte sa kolegama u Jugoslaviji koji razmisljaju na slican nacin.
Nedavno ste bili u Beogradu. S kakvim ste se utiscima vratili u Zagreb?
- Kad sam se vratio u Zagreb, svim prijateljima sam rekao da se nadam kako hrvatski nacionalisti nece u dogledno vrijeme ici u Beograd da ne bi trijumfirali. Moj je osjecaj da je u elementima materijalne kulture Beograd vise od deset godina iza Zagreba i onoga sto bi danas bila "druga evropska liga" i to pristojno govoreci.
Kako biste ljudima koji osam godina nisu bili u Hrvatskoj opisali sta se sve ovde promenilo u medjuvremenu? Imate li utisak da, siti sopstvenih problema, Jugosloveni ponekad idealizuju stanje u susednoj drzavi?
- Ima tu dvije vrste pogresnih prosudbi. Jedna je, naravno, nacionalisticka i njena se osnovna poruka otprilike svodi na to da su Hrvati ustaska bagra i sad su konacno dobili sto su htjeli, pa nek si imaju svoju drzavu za koju su poklali mnogo srpskih staraca i sirocadi. Druga pogresna formula je ona koja se razvija kod ljudi koji su toliko protivni Milosevicu da su po onom najprimitivnijem i najpogresnijem nacelu interpretacije politike, a to je "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj", cak spremni govoriti o tome kako stvari u Hrvatskoj nisu ni tako lose. Mnoge stvari zaista i nisu lose, jer je Hrvatska dobila rat. Prije svega zato sto je imala pametnije i pravednije ciljeve. Takvo prepozitivno interpretiranje hrvatske zbilje poznato mi je jos iz sedamdesetih godina, premda su srpski nacionalisti govorili da su Hrvati ovakvi ili onakvi. Svi nacionalisti, znate, vjeruju da su u drugoj naciji ljudi jedinstveni, "samo se mi medjusobno zderemo", "mi Srbi smo jalni", "mi Hrvati smo jalni", "ali eto oni drugi..."
Jos uvijek, naravno, ima ustreptalih Hrvatica i Hrvata, ali oni pomalo postaju neka vrsta apartne razonode u svojim pismima citalaca i sl. No, jos uvijek ih ima dovoljno. Ne smije se zaboraviti da je preteziti stav i dalje nacionalisticki i da ce se to u ovim krajevima i u ovim postkomunistickim zemljama vrtiti jos desetljecima. Sad se radi o tome da se dodje do, sto bi rekla moja pokojna baka, jednog pristojnog nacionalizma, dakle do nacionalista koji jedu nozem i vilicom i ne pljuju po podu. Tu je Hrvatska, po mojemu misljenju, opet korak ispred Jugoslavije, a hrvatska pozicija se, kao karikatura, ponavlja u Crnoj Gori. Tamo se gotovo doslovce ponavljaju hrvatske i slovenske fraze iz 1989. godine, ali sa desetak godina zakasnjenja, sa mnogo manjom drzavom i mnogo nizom materijalnom osnovom.
Da li se na temelju postojecih slicnosti i delimicno zajednicke proslosti zemalja bivse Jugoslavije moze donekle prognozirati i njihova buducnost?
- Te zemlje su susjedi i one ce, razmjerno skoro, imati sasvim dobre medjusobne odnose. Nedavno sam javno rekao da dobri odnosi sa Jugoslavijom u Hrvatskoj danas vise nisu niti psihologijski, a kamoli politicki problem. Sa Srbima ide malo drukcije. Paradoksalno je da Srbi u Hrvatskoj od kojih mnogi nisu imali nikakve veze s ratom, imaju mnogo neprijatniju situaciju nego sluzbeni predstavnici Jugoslavije koji su imali i te kakvu vezu s ratom. Jer, "eto, Jugoslavija je priznala Hrvatsku, a to smo mi i htjeli". Medjutim, htio bih upozoriti na pogresnost cesto postavljane teze da rezimi Tudjmana i Milosevica trebaju jedan drugog. Istina je da su oni imali jako paralelne pozicije, ali sam ja zbog toga uvijek bio jako sretan. Dogovorili su se da 1995. godine ne bude pravog rata, jer je Milosevic glumio rat da bi imao izgovor da se povuce. Sto god mi inace o njima mislili, zbog toga je mnogo manje mrtvih. Usput, mislim da Milosevic i danas glumi rat na Kosovu, kao sto ga je ranije glumio u tzv. Krajini, da bi izazvao intervenciju NATO-a koja ce mu onda dati mogucnost da kaze "mi smo sve pokusali, dalje ne idemo". Tudjman je realizirao dobar dio svojih ciljeva, osim dva - da dobije Bosnu u Hrvatskoj i da postane ugledan svjetski drzavnik. Milosevic zapravo nijedan svoj cilj nije ostvario, iako jos mozda ima neku sansu sa Republikom Srpskom. I sada je doslo do paradoksa da umjesto velike Srbije, njegova neizrecena parola glasi "moja Srbija".
Medjutim, da sutra jedan od njih dvojice umre, ili da jedan umre,
a da drugoga smijene, ili da obojicu smijene, tu bi se pojavile,
kako voli reci nas predsjednik, neke geopoliticke silnice koje
bi dovele do toga da bi ove dvije drzave, malo sa stisnutim zubima,
morale suradjivati i da ce zapravo dobro suradjivati. Kad sam
1995. godine bio u Iloku, rekao sam ljudima "ne radi se o
tome da se volite; dapace, mrzite se, ali se nemojte ubijati,
zivite jedni kraj drugih, ako ne mozete jedni sa drugima".
Kad god se pojavljuju fraze tipa "da predjemo preko toga",
dolazi do mobilizacije emocija koja je vec dovela do tragicnih
posljedica. Paradoksalno je da se predsjednici Hrvatske i Jugoslavije
uopce ne spore, osim djelomicno i to u raspravama o saveznoj imovini
bivse zajednicke drzave. U svim drugim stvarima oni se zapravo
razmjerno dobro usaglasuju i suradjuju. Prica sa Prevlakom je,
po mom sudu, irelevantna. Cak ni za Crnu Goru Prevlaka nije toliko
vazna. Interesantno je, medjutim, da hrvatska sluzbena politika
ni sa zericom zluradosti ne prati zbivanja na Kosovu. Dapace,
neke oporbene stranke izistiraju na simpatijama za kosovske Albance,
dok je sluzbena politika mnogo distanciranija od britanske ili
bugarske ili, ako hocete, ceske.
OPSIRNIJE U NIN-U!
NIN JE VASA TRADICIJA!
ISKORISTITE MOGUCNOST I PREPLATITE SE ZA NIN!
GODISNjA PRETPLATA ZA INOSTRANSTVO
dostava obicnom postom 270,00 DEM
dostava avionskom postom 420,00 DEM
ili protivvrednost ostalih valuta
Pretplata se vrsi preko DEUTSCHE BANK AG Frankfurt/M (BLZ 500 700 10)
na racun EKSIM BANKE,
Beograd, br.935 92 58 u korist NIN, Cetinjska 1,
11000 Beograd, Jugoslavija
NIN SE CITA I CUVA!
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.