NAORUZANE FORMACIJE

KONTROLA HAOSA

Vlada u Tirani, kao i vlada u Beogradu nije u stanju da kontrolise deo sopstvene teritorije u pogranicnoj oblasti u kojoj operisu naoruzane formacije "Oslobodilacke vojske Kosova". Razlika je samo u tome sto se Beograd opire okupaciji, dok Tirana zmuri na oba oka

Iz Tirane je pre neki dan diskretno odleteo specijalni avion za Kairo sa cetiri neobicna putnika pod policijskom pratnjom. Rec je o Egipcaninu Ahmedu al-Nagaru (35), koga je u oktobru 1997. vojni sud u Kairu osudio u odsustvu na smrt pod optuzbom da je sa jos 86 pripadnika islamisticke fundamentalisticke organizacije "dzihad" podmetnuo 150 kilograma eksploziva u najprometnijem bazaru i omiljenom odredistu turista u ulici Kan al-Kalili u egipatskoj prestonici, i cetvorici njegovih saradnika: Madzxedu Mustafi (36), Mohamedu Hodi (39) i Mohamedu Hasanu Mahmudu (32).

Zvanicni predstavnik albanskog Ministarstva unutrasnjih poslova Artan Bizga najpre je znatizeljnim novinarima rekao da o tome "ne zna nista". Jedino je, navodno, cuo kako je tu neobicnu druzinu jos 2. jula u samom centru Tirane "otela grupa naoruzanih i maskiranih lica i odvela ih kolima u nepoznatom pravcu". Medjutim, ubrzo ce "dobro obavesteni izvori" u Albaniji ipak potvrditi dopisnicima stranih agencija da su ratnike "Dzihada" pokupili pripadnici albanske tajne sluzbe, na cijem se celu nalazi Fatos Klosi, u saradnji sa pripadnicima "tajne sluzbe jedne trece zemlje". Uostalom, indirektna potvrda stigla je odmah i iz jednog Odbora za ljudska prava u Londonu, kojim rukovodi Jaser al-Seri, svojevremeno takodje osudjen na smrt u odsustvu zbog toga sto je u oktobru 1993. pokusao da ubije bivseg egipatskog premijera Atefa Sedkija. Ovaj odbor optuzio je albanske vlasti da su u saradnji sa snagama NATO-a i americkim obavestajnim sluzbama "uhapsile i u najvecoj tajnosti Kairu isporucile cetiri egipatska mladica, medju kojima i jednog koji je u nepravednom postupku pred vojnim sudom bio osudjen na smrt..." Sta su dzihadovci radili ovih dana u Albaniji, i kuda su se i zasto preko Albanije uputili, moze samo da se nagadja.

Jedan zapadnoevropski diplomata u Beogradu rekao mi je pre nesto vise od mesec dana, "u poverenju", da sudeci prema poverljivim obavestajnim podacima NATO-a koje je imao prilike da vidi, "albanska vlada u Tirani ovog trenutka nije u stanju da kontrolise gotovo polovinu svoje zemlje". Buduci da je rec o "tajni" koju znaju, valjda, i svi vrapci na Balkanu, pitanje na koje i dalje treba traziti odgovor glasi: kakav je, zapravo, interes obavestajnih sluzbi NATO-a da tu opstepoznatu cinjenicu proglase "tajnom"?

Istina, i u tom pogledu se ponesto, izgleda, menja. Specijalni americki izaslanik za Balkan i covek sa poprilicnim iskustvom u borbi protiv raznih vrsta terorista i mafije, Robert Gelbard, priznao je pre neki dan - svedoceci (23. jula) pred Komitetom za spoljnopoliticke odnose Predstavnickog doma americkog Kongresa - da "albanske vlasti nemaju gotovo nikakvu kontrolu nad vise od jedne trecine svoje zemlje". Precizirao je jos da "Vasington saradjuje sa vladom Albanije u nastojanju da se poboljsa bezbednosna situacija na severu te zemlje, a zapoceli smo i obuku albanske policije..."

I, bas tu pocinje neobican zaplet ove cudne drame: dok s onu stranu albansko-jugoslovenske drzavne granice, na Kosovu, besne oruzani sukobi, zbog kojih je sada s pravom ozbiljno zabrinut citav svet, kao najvecu mogucu tajnu NATO dugo krije podatak da albanska vlada u Tirani "nije u stanju da kontrolise" onaj deo svoje zemlje ("vise od jedne trecine", "gotovo polovinu"...) koji se granici s Kosovom, u kojem su smesteni logori za obuku pripadnika "Oslobodilacke vojske Kosova", njihova skladista oruzja i centri za snabdevanje. Kada je taj podatak, na kraju, ipak saopsten javnosti u formi (javnog) iskaza visokog zvanicnika pred americkim Kongresom, nije istovremeno receno ko, zapravo, kontrolise taj deo Albanije. Provaljeno je, dakle, da to podrucje ne kontrolise vlada Fatosa Nanoa, ali je i dalje ostala tajna da to cini neko drugi. Ko je taj "neko drugi"?

Iz izvestaja americkih i drugih zapadnih novinara koji su se tokom proteklih meseci manje-vise slobodno kretali po severu Albanije, narocito oko mesta Tropoja i Kukes uz granicu sa Kosovom, proizlazi da u tom podrucju nema, ili bar nije mnogo vidljivo prisustvo albanske policije i vojske. Ali se, zato, na svakom koraku mogu sresti uniformisani pripadnici "Oslobodilacke vojske Kosova". Nije, dakle, potrebno mnogo mudrosti da bi se zakljucilo kako podrucja na severu Albanije (koja ne kontrolise vlada u Tirani) sada - po svemu sudeci - kontrolisu naoruzani Albanci sa Kosova i njihovi lokalni zastitnici.

Uzgred, brojna lokalna sirotinja i hiljade drugih ocajnika iz ove nesrecne zemlje, ukljucujuci i one koji imaju nekih razloga da se skrivaju od policije i vlasti, sada se, izgleda, sjatila uz drzavnu granicu na severu u ocekivanju da se Kosovo konacno "oslobodi" od Srbije i da onda svi kolektivno krenu da u tim - za albanske pojmove basnoslovno bogatim - krajevima "oslobadjaju" srpske i druge kuce od namestaja, televizora, frizidera... Zar i to, uostalom, nije vec toliko puta vidjeno na Balkanu tokom nekoliko proteklih godina.

Prica o nekakvom "politickom vakuumu" ili delovima Albanije koje "niko ne kontrolise" moze, naravno, da zvuci samo kao zgodna politicka senzacija i bajka za naivne. Medjutim, svi poznavaoci tamosnjih prilika obicno dovode u vezu prisustvo naoruzanih pripadnika Oslobodilacke vojske Kosova na severu te zemlje uz granicu sa Jugoslavijom, a pogotovu krupne finansijske interese kosovskih Albanaca iz zapadne Evrope i Amerike, i njihove razgranate mreze za trgovinu drogom i oruzjem, s imenom nekadasnjeg albanskog predsednika Salija Berise i njegovim mocnim porodicnim klanom. Kada je pre nesto vise od godinu dana porazen na izborima, na kojima je njegova Demokratska stranka osvojila svega 24 od 155 mesta u albanskom parlamentu, dok su od zapadne Evrope favorizovi socijalisti Fatosa Nanoa osvojili 118 mesta, Berisa je objavio da izbori nisu bili posteni, da je pokraden, i najavio je bojkot parlamenta... Domaca javnost se tada nije mnogo uzbudjivala zbog Berisinih prigovora buduci da mu je popularnost naglo opala kada je oglasen za glavnog zastitnika "piramidalnih" banaka, ciji je kolaps mnoge zavio u crno izazvavsi talase protesta, nasilje i haos u citavoj zemlji.

Medjutim, kasnije ce se ispostaviti da je Berisa, koji se tokom godina na vlasti silno obogatio, i udruzio sa drugim mocnim i uticajnim krugovima, i dalje zadrzao mnoge "konce" u svojim rukama: finansijske, mafijaske i politicke. I da su u ophodjenju sa njim i domaci i strani politicki krugovi nastavili da budu prilicno obazrivi. Narocito otkako se on fakticki udruzio sa finansijski mocnim i uticajnim kosovskim Albancima, cije su oruzane formacije uz njegovu pomoc i blagoslov definitivno zaposele severni deo zemlje. Ni politicki lideri kosovskih Albanaca u Pristini, poput Ibrahima Rugove i njegovih sledbenika, o ostalima da se i ne govori, nikada nisu krili da im je Berisa mnogo blizi srcu od sadasnje vlade Fatosa Nanoa. Time se, valjda, moze tumaciti i nastojanje OEBS-a, Saveta Evrope, kao i zvanicnog Vasingtona da sve vreme uctivo pozivaju Berisu da prekine bojkot i vrati svoje poslanike u parlament u Tirani, u zelji da se i na taj nacin ojaca autoritet i ugled albanske vlade, a time i njen moguci uticaj na sunarodnike na Kosovu. Iz jednog saopstenja portparola americkog Stejt departmenta Dzejmsa Rubina, objavljenog 9. jula ove godine, vidi se da administracija u Vasingtonu i dalje, neuspesno, apeluje na Berisu da obustavi bojkot i zapocne bar neku vrstu politickog dijaloga sa vlastima u Tirani... Ali, tek izmedju redova moze se razaznati koliko je ta situacija sama po sebi paradoksalna: jedan politicar i lokalni mocnik sa severa Albanije - dugogodisnji miljenik Zapada - sada, udruzen sa naoruzanim formacijama koje nisu pod kontrolom legalne vlade, poput odmetnika ili srednjovekovnog feudalca, prakticno kontrolise znatan deo te zemlje, i to na neuralgicnom podrucju sa kojeg se neposredno utice na oruzani sukob u drugoj susednoj zemlji! Berisa se, medjutim, i ovoga puta hladno oglusio o sve te apele. Zapravo, cini se kao da on i dalje racuna da je - udruzen sa kosovskim Albancima - trenutno jaci od vlade u Tirani i da vreme na ovaj ili onaj nacin, ipak, radi za njega. Mozda cak kalkulise i sa mogucnoscu da ce zapadne vlade, u zelji da pomognu borbu njegovih najblizih saveznika, kosovskih Albanaca, kad-tad okrenuti ledja Fatosu Nanou i podrzati njega. Svakako zna i da je Nano okruzen ljudima koji samo cekaju pogodan trenutak da pretrce na drugu stranu... O tome, makar indirektno, svedoci i ogroman jaz izmedju zvanicno proklamovane politike i stvarnog ponasanja mnogih funkcionera vlade u Tirani. Dovoljno je samo videti program albanske drzavne televizije, koju kontrolise vlada i koji se svakodnevno u trajanju od dva sata prenosi i preko satelita. Taj program je gotovo u celini posvecen "herojskoj borbi" kosovskih Albanaca protiv srpskih "okupatora" i "zavojevaca", a u njemu se neprekidno ponavlja poziv "svim Albancima sveta" da "daju sve za borbu za slobodu Kosova"... Nema, dakle, nikakve sumnje da se i na taj nacin u praksi sprovodi politika koja je u ostroj suprotnosti sa zvanicno proklamovanom politikom vlade u Tirani o "miroljubivom dijalogu kao jedinom nacinu da se okonca nasilje na Kosovu" i nastojanju da se "spreci sirenje nasilja sa Kosova na druge delove Balkana..."

"Postoji velika razlika izmedju onoga sto je proklamovala albanska vlada i onoga sto ona stvarno cini", kaze pre neki dan ugledni albanski politicki analiticar Remzi Lani u izjavi americkoj agenciji Asosijeted pres. "Citav svet je sada sklon da zazmuri na jedno oko pred onim sto se dogadja u ovaj zemlji, a Albanija trenutno zmuri na oba oka", kaze Lani.

Tim je neobicnije sto se u svim diplomatskim saopstenjima i deklaracijama povodom sukoba na Kosovu, ukljucujuci i vec pomenuti Gelbardov iskaz pred clanovima Kongresa u Vasingtonu, i dalje ponavlja formula kako treba po svaku cenu spreciti da se ratni pozar sa Kosova prenese preko granice u susedne zemlje balkanskog regiona... Mogucnost, ili potencijalna opasnost da se haos iz Albanije prelije preko severnih granica na Kosovo, odnosno u Srbiju i Crnu Goru, uopste se i ne pominje!

Drugim recima, cini se da su vlasti u Beogradu i albanska vlada Fatosa Nanoa u Tirani sada, bar na prvi pogled, suocene sa slicnom nevoljom: ni jedni ni drugi nisu u stanju da potpuno kontrolisu sve svoje teritorije i prinudjeni su da se sukobljavaju sa naoruzanim kosovskim Albancima i njihovim mocnim zastitnicima. Ali, razlike medju njima, ipak, nisu male i ogledaju se u cinjenici da zvanicni Beograd naoruzane kosovske Albance smatra teroristima, s kojima se po svaku cenu zestoko obracunava, dok su oni koji kontrolisu severni deo Albanije za vladu Fatosa Nanoa samo "mangupi" i "kriminalci" i njegova vlada sa njima vrlo oprezno postupa. Valjda zato sto je svesna da ti "mangupi" imaju mocne i uticajne zastitnike...

Preciznije receno, vlada u Tirani nije, izgleda, ni pokusavala da se mesa u zbivanja na severu zemlje sve dok joj strani prijatelji i savetnici to odnedavno nisu poceli da preporucuju. Na svako (naivno) pitanje - zasto NATO ne rasporedi svoje trupe uz drzavnu granicu sa Jugoslavijom i tako bar pokusa da spreci dotur oruzja kosovskim Albancima - stizao je nemusti odgovor. Bilo je, naravno, jasno da ta opcija ne dolazi u obzir iz prostog razloga sto je verovatno da bi ona vise pogodovala Beogradu nego kosovskim Albancima. Ali, otkako je situacija na Kosovu promenjena, granica sa jugoslovenske strane bolje zatvorena, a "Oslobodilacka vojska Kosova" prinudjena na povlacenje, ispostavilo se najednom da je bezakonje u tim krajevima pocelo da ugrozava i same operacije medjunarodnih agencija i organizacija raznih vrsta cija je delatnost skopcana sa oruzanim sukobima na Kosovu.

Pazljivim citanjem stampe u Albaniji moze se razaznati da vlada Fatosa Nanoa, uz pomoc stranih "savetnika", sada ipak pokusava da povrati kontrolu nad svojim izgubljenim teritorijama na severu zemlje u podrucjima koja se granice sa SR Jugoslavijom. Tako, na primer, "Nezavisna ekonomska tribina" iz Tirane, cije pisanje prenosi Albanian daildz nenjs servis, pise prosle nedelje kako je "pod pritiskom stranih vlada i medjunarodnih organizacija" potpredsednik vlade Kastriot Islami postavljen na celo jednog specijalnog novoformiranog komiteta "zaduzenog za borbu protiv organizovanog kriminala" u koji su ukljuceni i predstavnici policije i obavestajnih sluzbi. Precizira se da je rec o pokusaju da se izadje na kraj sa "kriminalcima" koji operisu u pogranicnom gradu Tropoja i koji ugrozavaju rad "medjunarodnih agencija", zbog cega je vec nekoliko humanitarnih misija odlucilo da napusti to podrucje. Mnogim medjunarodnim misijama i organizacijama pokradeni su ili brutalno oteti automobili, novac, skupa oprema, zalihe hrane...

Situacija se, otkrivaju sada albanski izvori, naglo pogorsala otkako je pre nekoliko meseci doslo do krvavog obracuna dva lokalna sefa policije u Tropoji. Ta prica ce biti jos jasnija ako se uzmu u obzir navodi stampe u Albaniji, koja je pominjala "ljutitog Fatosa Nanoa", njegove pretnje da ce se "vlada obracunati sa trgovcima oruzjem u Tropoji i Kukesu" i "optuzbe na racun (Berisine) Demokratske partije koja opstruira borbu protiv korupcije u policiji". Medjutim, vec pomenuti izvestaj albanskog informativnog servisa zavrsava se izjavama neimenovanih predstavnika pojedinih stranih humanitarnih organizacija koji izrazavaju ozbiljnu sumnju u mogucnost ili spremnost albanske vlade da uspostavi efikasnu kontrolu u ovoj oblasti.

Tako se sada ispostavlja da svojevrsna "misterija" - kojom se vec dugo u javnosti bave mnogi diplomati i mediji sirom sveta, a koja se svodi na pitanje ko kontrolise "Oslobodilacku vojsku Kosova" - ima i svoje drugo poglavlje: ko kontrolise sever Albanije? Nema nikakve sumnje da su ove dve "tajne" medjusobno povezane, a efikasan postupak primenjen prema nezeljenim gostima u Albaniji, ratnicima "Dzihada" iz Egipta, recito govori da misterija i nije bas tako velika kakvom se mozda na prvi pogled cini...

STEVAN NIKSIC