CRNOGORSKA BASTINA

BLAGO NAMA

Gde se krije blago, pitaju se Cetinjani, dok bolje poznavaoce balkanskih naravi zanima ko je sve mogao da ga iskopa i smesti u svoje salone

U mestu gde su se stekli vrhovi crnogorske istorije i drzavnosti, duboko ispod zemlje nalazi se zakopano blago dinastije Petrovic - moguce ozbiljno svedocanstvo o coveku koji je uspeo da vlada Crnom Gorom 58 godina. Nekoliko dana po senzacionalnom otkricu drzavnog lista "Pobjeda", na Cetinju, prestonom gradu Crne Gore, otvorena je sezona arheolosko-istorijskog kopanja po proslosti, tradiciji i nacionalnoj samosvojnosti. Gde se krije blago, pitali su se patriotski orijentisani gradjani, dok su nesto bolji poznavaoci naravi balkanskih naroda postavljali pitanje ko je sve blago mogao da iskopa i smesti u svoje salone.

Uprkos senzacionalnom otkricu o zakopanom blagu, Cetinje nije zahvatila zlatna groznica. Lokalni hronicari nastavili su da sede po kafanskim ladovinama, lezerno redjajuci redove spricera i istorijskih mitova po umrljanim stolnjacima, dok su pripadnici moderne, srebroljubive klase gledali kako da se sto brze spuste na more. Malo zivosti, medju cetinjskim peripateticarima, unela su nepoznata lica sa cudnovatom ambicijom da ispitaju slucaj skrivenog blaga. Potpisnika ovih redova su u malom mestu, sa 13 hiljada stanovnika i 27 hiljada automobila, prilicno spontano shvatili kao clana komisije iz Beograda za ispitivanje crnogorskog blaga, iako se isti uredno i prilicno precizno predstavljao. "Iskopaste li sto", pitao je, uz dobronameran osmeh, profesionalni kelner i nesudjeni arheolog, dok je varos gledala kako da prezivi nesnosnu vrucinu.

Najrevnosniji tragaci su, medjutim, nastavljali temeljno preispitivanje okolnosti pod kojim je cestiti knjaz napustio prestonicu, ali i kako su dosli novi vladari. "Ne vjerujem. Ako je ista zakopano, onda vi siguram da bi to ovi nesoji pronasli za pedeset godina. Da je bilo cega vrijednoga, oni bi ga i ispod sedam cuka iskopali", kaze dezurni komentator zbivanja na lovcenskoj politickoj sceni.

Andja Kapicic, direktor Drzavnog muzeja Crne Gore i osoba koja je Ministarstvu kulture dostavila pismo o zakopanom blagu Petrovica, kaze za NIN da je u pismu veoma precizno navedeno sest lokacija na kojima je zakopano 26 sanduka. Lokacije se, prema njenim recima, nalaze na osetljivom mestu, ali nije rec o zemljistu Mitropolije crnogorsko-primorske. "Ne tvrdim da se na tim lokacijama blago i sada nalazi, ali je obaveza Crne Gore da navode iz tog pisma temeljno i ozbiljno ispita. Ne vjerujem da bi bilo koja drzava presla preko tog pitanja bez rijeci", kaze gospodja Kapicic.

U razgovoru za NIN, generalni direktor Narodnog muzeja Crne Gore Petar Cukovic napominje da je od nastanka pisma proslo dosta vremena pa je "moguce da su za to vrijeme neki nezvani tragaci imali mogucnost da se uvjere u autenticnost pisma. Iako u nasem narodu postoje brojne legende o skrivenom blagu, drzava je obavezna da sve navode iz pisma detaljno ispita".

Ubrzo je formirana drzavna komisija za ispitivanje navoda iz pisma, a oglasio se i ministar kulture Budimir Dubak. "Fabrike mogu da rade ili ne, da se otvore ili zatvore, ali onog momenta kad izgubimo svoje kulturno blago, kad izgubimo svoju istoriju, mi vise nemamo cemu da se nadamo", dodao je on.

Pismo sluzbenika kralja Nikole, upuceno u Crnu Goru iz Rima 20. oktobra 1921.godine, u kome detaljno opisuje kako je na nekoliko lokacija na Cetinju zakopao blago poslednjeg crnogorskog suverena, bilo je dovoljno za otvaranje jos jedne politicke rasprave medju crnogorskim levicarima. Drzavni mediji su, tako, uspeli da objasne da je za nepronalazanje blaga odgovoran Nikola Pejakovic, tadasnji ministar unutrasnjih poslova i sadasnji ambasador u Ukrajini, koji je zvezdane diplomatske trenutke doziveo organizujuci predizbornu kampanju Momira Bulatovica i njegove partije. Prozivanje Pejakovica je, mozda, samo ilustracija metastaze politickog preganjanja, u kojem se za sve tragedije i promasaje u crnogorskoj proslosti, od pogibije knjaza Danila do promasenog Mijatovicevog penala, okrivljuju donedavni drugovi iz partije.

Citava romaneskna konstrukcija o zakopanom blagu je zatim lagano preformulisana u storiju o nestalom ili zauvek izgubljenom nacionalnom bogatstvu, kojeg se na kraju 20.veka priseca nova vlast sa reformistickim svetonazorima. Stariji Crnogorci rado podsecaju na predanja prema kojima je nekadasnji ministar vojni Janko Plamenac kaznio sa 50 fijorina (drugi izvori tvrde da je rec o 20 talijera) prestolonaslednika Mirka jer se usudio da bez pitanja uzme oruzje iz Vojnog muzeja ili Laboratorije, koju su mestani prozvali Labatorija. Nesto mladji izvori govore o gestu prve dame americke politike Elinor Ruzvelt koja je 1949.godine kao gost Cetinja odbila da bude posluzena iz posudja kralja Nikole, smatrajuci da mu je, ipak, mesto u muzeju. Tako, medjutim, nisu mislili mnogi drugi posetioci Cetinja.

Blago su pljackale osvajacke vojske, zauvek pozajmljivali oslobodioci, a cesto je poklanjano znacajnim gostima i prijateljima iz belog sveta. Cuvari nacionalnih vrednosti su se vekovima nemarno odnosili prema svim eksponatima koji nisu bili neposredno vezani za rat i cuvene bitke. "Crnogorci su, kroz istoriju, gostima iz prevelike gostoljubivosti cesto poklanjali predmete od ogromne vrednosti. Postoje spisi da su prilikom posete neke poljske ili madjarske delegacije, domacini jednostavno iz vitrina muzeja vadili dragocene predmete i poklanjali im", kaze Andja Kapicic. Neka druga svedocanstva govore o partizanskim vojskovodjama koje su u revolucionarnom zanosu umele da otudje, ili preciznije receno, drpe predmete od neprocenjive vrednosti. Tako je, prema usmenim predanjima, jedan od komunistickih funkcionera uzeo Njegosevu stolicu, ali je zbog svog nizeg rasta odlucio da joj skrati nogare.

Komisija pod rukovodstvom Jovana Markusa zakljucila je da je od 1916. do 1941. godine iz cetinjskih muzeja otudjeno 3 679 eksponata. I to 276 komada dvorskog posudja, 46 komada namestaja, sedam tepiha i oko 3 350 eksponata koje je knez Pavle Karadjordjevic uputio kraljici Jeleni. Ne postoji dokaz da je italijanska kraljica zaostavstinu svojih predaka ikada primila.

Prema nalazima komisija, od juna 1946. do oktobra 1949.godine izdat je na privremenu upotrebu raznim nadlestvima, drustvenim organizacijama i pojedincima 951 komad raznog muzejskog posudja, namestaja, odela, rublja i oruzja, a rashodovano je 268 komada odela i 161 komad namestaja. Na osnovu nalaza komisije za period nakon Drugog svetskog rata, muzejima nije vraceno ili je bespovratno izgubljeno 450 komada posudja, pet komada namestaja, jedan komad oruzja, jedne gusle, 85 sipki i ramova za zavese, dve slike Mila Milunovica, jedan zlatnik od sto perpera i sat Smail-age Cengica. Od 1916. do 1995. godine je nestalo 4 640 eksponata.

"Kao sto i biva, kod naroda koji dozive surov prekid kontinuiteta svoje kulture i drzavnosti, tako smo i mi tokom vise od pola vijeka imali situaciju da upravo oni ljudi, koji su raznosili nacionalno blago, stavljaju embargo na razgovor o njemu ili cekaju da prodje dug period da, kad je sve kasno, pocnemo da pricamo o onome sto smo propustili ili izgubili. Bojim se da je kasno i kad je rijec o ovom najnovijem saznanju", izjavio je za podgoricku "Pobjedu" ministar kulture Budimir Dubak.

Potraga za izgubljenim kovcezima blaga nema previse izgleda na uspeh bez suocavanja sa neugodnom ulogom Crne Gore u prvoj Jugoslaviji, ali i ulogom crnogorskih komunista u sledecoj jugoslovenskoj zajednici. Sadasnja vlast se zato nalazi u logickom skripcu. Ona nastoji da se ozbiljnije bavi prosloscu, korenima i tradicijom crnogorske drzavnosti, ne bi li u napetim odnosima sa vlastima u Beogradu podvukla sopstveni znacaj i objasnila zbog cega mora biti ravnopravna. Na drugoj strani, njoj je, kao partiji iznikloj iz nekadasnjeg Saveza komunista, prilicno tesko da se suoci sa moralnim posrtanjem nekadasnjih ikona "crnogorske revolucije".

Prica o teskom polozaju muzeja i ostalih nacionalnih, kulturnih institucija javlja se, kao po pravilu, svakih desetak godina i zatim pada u zaborav. Pre deset godina, u Crnoj Gori je formirana komisija koja je imala zadatak da ispita sudbinu nacionalnog blaga, a valja ocekivati da ce uskoro biti formirana jos jedna komisija sa slicnom misijom. Sticajem cudnih okolnosti, izmedju senzacionalnih otkrica o zakopanim sanducima dinastije Petrovic i mitoloskih kazivanja o bogatstvu crnogorske bastine, ostala su saznanja da Drzavni muzej na Cetinju nema grejanja vise od 18 godina, da se eksponati cuvaju na minus 15 stepeni zimi i plus 35 stepeni u letnjim mesecima, kao i da su portreti najcestitijih i najznamenitijih Crnogoraca okaceni na zidove sa razvaljenim tapetama, kroz koje probija vlaga.

"Ovdje je, i od zakopanog i od izgubljenog blaga, mnogo vaznije kako se mi ophodimo prema vrijednostima koje se nalaze ovdje na Cetinju i kojima prijeti opasnost. Citava kulturna politika Crne Gore trudi se da samo zadovolji onu maksimu o hljebu i igrama; ovdje je iznikao kult zive kulture i vlasti ce uvijek vise dotirati Grad teatar u Budvi nego muzeje od nacionalno-istorijskog znacaja. Gotovo nikoga ne zanima sta se desava u ovoj muzejskoj djelatnosti, koja je najbolji svjedok nase istorije i pokazatelj nase buducnosti ", kaze Andja Kapicic.

Na osnovu povrsnog uvida u nepodnosljivo propadanje crnogorske bastine se, medjutim, ne moze zakljuciti da "drugo oko u glavu" ne gleda dobronamerno na kulturna zbivanja. Nema primorskog mesta bez prigodnog muzickog festivala na kome nesrecni estradni umetnici pevaju o plavoj pucini, crnom vinu, galebovima slomljenih krila i mornarima ranjenog srca. Cetinje bi, kao jedna od retkih opstina bez prigodne manifestacije, uskoro moglo da organizuje festival na kome bi osecajni umetnici tugovali za nestalim blagom.

BATIC BACEVIC