JEROMONAH SAVA (JANJIC), VISOKI DECANI

I ALBANCI PLACU

Jedan Albanac mi je nedavno kazao da ne zeli da napusti Decane, jer ne moze da ponese manastir sa sobom

Veoma aktivan u misijama dobre volje, i u razjasnjavanju slozenog kosmetskog problema svetu, jeromonah Sava (Janjic) iz Visokih Decana prvi je uveo u jedan srpski manastir najsavremeniju tehnologiju komunikacije i prikljucio se na Internet. Drzi da i Pravoslavna crkva mora da ima sluha za duh vremena.

Sa ocem Savom razgovaramo, o opstoj situaciji na Kosmetu.

Kakvo je trenutno stanje u Decanima?

- Situacija u neposrednoj okolini manastira Visoki Decani veoma je ozbiljna. Ova tvrdnja, istina, vazi gotovo za celo podrucje Kosova i Metohije. Polozaj oko Decana je izuzetno tezak. Ovde su se vodile zestoke borbe izmedju pripadnika snaga MUP-a Srbije i takozvane Oslobodilacke vojske Kosova. Manastir je u neposrednoj blizini albanske granice. Posledice nedavnih borbi su katastrofalne. Veliki broj stanovnika je pobegao a znatan broj kuca je ostecen ili sasvim unisten. Svedoci smo pravog rata. Pre tri meseca iz sela blizu Decana Dasinovca, Donjeg Ratisa, Glodjana, Drenovca i Dubrave stigle su prve srpske izbeglice, koje su smestene u izbeglickom naselju, blizu manastira. U prvom talasu stiglo je oko 40 porodica. Posle su neke otisle u Pec, u Crnu Goru, Srbiju ili cak u prekomorske zemlje. U manastirske stale smestili smo njihovu stoku. Neki od tih srpskih izbeglica bili su maltretirani od Albanaca. Neki Srbi su nestali i o njima se nista ne zna vec tri meseca. Poznati su slucajevi da su u pocetku pojedinim srpskim porodicama Albanci, susedi, garantovali bezbednost. Posle nekog vremena dosli bi placuci, govoreci svojim srpskim komsijama da im vise ne mogu dati nikakve garancije. Pomazemo tim srpskim izbeglicama i delimo sa njima ono sto imamo.

Posecuju vas reporteri; glavni razlog sigurno ne lezi samo u tome sto odlicno govorite engleski vec i zbog vaseg kritickog stava prema politickim dogadjajima. Kako kao monah dozivljavate buku oko vas?

- Nadao sam se da cu se potpuno posvetiti monaskom zivotu, da cu, dakle, voditi zivot predan tisini i molitvi, daleko od huke i buke ovoga sveta. Na zalost, angazman vladike Artemija i mene kao njegovog saradnika, sekretara, na ovom diplomatskom, ovozemaljskom polju jeste nuznost. Ne mogu da zatvorim oci pred onim sto se desava uz samu kapiju naseg manastira. Nase bratstvo pomaze svim ljudima. Rec je, dakle, ne o nasoj zelji da se bavimo politikom ili da zelimo vlast. Ne. Mi se bavimo ovim, da ih nazovemo "politickim poslovima", jer se oni ticu opstanka naseg naroda i SPC na podrucju Kosova i Metohije. Nas angazman shvatamo kao jedno poslusanje i duznost.

Koja je u ovom slucaju najveca greska aktuelnog rezima?

- Velika greska vlasti u Srbiji jeste u tome sto nije osetila promene koje se dogadjaju u svetu, sto, dakle, nisu pratili te globalne promene i sto se nisu okrenuli prema svetu, kao sto su ucinile susedne zemlje. Umesto toga, vladajuci rezim zatvorio se u sebe i iskljucivo se koncentrisao da zadrzi vlast i da odbrani privilegije svoje partije, a potpuno zanemario drzavne i nacionalne interese. Milosevicev rezim iskoristio je nevolju Srba sa Kosmeta, pa ih je poslednjih godina drzao kao taoce. Vlast je gradila svoj opstanak na strahu kosmetskih Srba, da ne budu ostavljeni. Vodili su ih na "mitinge istine" i "kontramitinge". Za to vreme, Albanci sa Kosmeta su radili, mnogo su radili. Oni su poslednjih godina uspeli da stvore svoju drzavu na Kosmetu, uspeli su da stvore paralelne organe vlasti na svim nivoima. Albanci su ostvarili neverovatan napredak upravo poslednjih godina. Pogledajte samo koliko je po Kosovu i Metohiji izgradjeno novih albanskih kuca, restorana, benzinskih pumpi, prodavnica, hotela!

Manastir Visoki Decani, koji je decenijama bio gotovo prazan, poslednjih godina je zivnuo. U njemu ponovo ima monaha, uglavnom mladih.

- Nase bratstvo ima dvadeset i jednog monaha. Pored manastira Kovilj, u Backoj, broj monaha je trenutno najveci u Visokim Decanima. To su dva najbrojnija muska manastira u SPC. Od zenskih manastira, najveci je Gracanica, koji koliko mi je poznato, takodje ima vise od dvadeset monahinja. Duhovna obnova manastira je pocela, govorim o celom podrucju Rasko-prizrenske eparhije, dolaskom vladike Artemija u manastir Crnu Reku. Koliko se secam, bilo je to 1974. Namera mu je bila da se potpuno posveti monaskom zivotu. Pre toga je radio kao profesor prizrenske bogoslovije. Ubrzo su oko njega poceli da se okupljaju mladi monasi. Kada sam ja dosao, 1989, u manastir Crnu Reku, koji je nedaleko od Novog Pazara, bilo nas je osam monaha. Uskoro je iguman Artemije izabran za episkopa rasko-prizrenskog, pa je i broj monaha po svim manastirima u Raskoj i na Kosmetu poceo naglo da raste. Naseljeni su novi manastiri. Jednim slovom, za ovu obnovu najvise smo blagorodni Gospodu, koji je prizvao sve nas, ali i episkopu Artemiju, kao duhovniku, jer je nasao nacina da se priblizi mladim ljudima, monasima, koji su dosli direktno sa svojih teoloskih skola, ucionica i fakulteta u manastire. Za obnovu srpskih manastira u celini velika zasluga pripada i mitropolitu Amfilohiju, episkopima Irineju i Atanasiju, i tako redom, pa taj proces obnove manastira primecujemo i u drugim eparhijama. Blagodareci episkopu Artemiju, monaski zivot na Kosmetu je obnovljen i time udahnuo nadu Srbima na tom prostoru da jos nije sve izgubljeno, kako vec mnogi Srbi otvoreno govore. Manastiri ispunjeni mladim monasima i monahinjama predstavljaju duhovne kotve, koje kao da pozivaju preostale Srbe da ostanu na tom podrucju i u ovim teskim trenucima. U tom smislu uloga SPC i danas je veoma znacajna za srpski narod.

Pre nekoliko godina bilo je mnogo govora o denacionalizaciji. Posebno je bilo reci o vracanju poseda SPC. Sta je do sada na tome uradjeno?

- Kao sto je poznato, nasem manastiru Decani posle rata, prema zakonu o nacionalizaciji, oduzeto je prakticno sve. Od osam stotina hektara poseda, nova komunisticka vlast ostavila je manastiru svega dvadeset hektara zemljista. Mi smo vise puta trazili da nam se ta zemlja vrati. Nasoj molbi izaslo se ususret tek pre nekoliko godina, kada nam je vraceno trideset hektara, tako da manastir sada poseduje oko pedeset hektara zemlje, a to jos nije ni deset odsto poseda koji smo imali pre Drugog svetskog rata. Tesko je govoriti o potpunom povratku zemlje, jer bi trebalo doneti posebne zakone koji bi regulisali to pitanje. Ovi zakoni, medjutim, jos nisu doneseni. Mi verujemo da su nasi zahtevi opravdani jer zemlja je bila u nasem vlasnistvu i oduzeta nam je na nezakonit nacin. Svesni smo da ce povratak te zemlje biti veoma tezak. Mnogi su na manastirskoj zemlji, posle 1945. godine, podigli privatne kuce.

Svetska stampa primetila je, odajuci priznanje vasem manastiru, da ste se vi i ostali monasi iz vaseg bratstva brinuli i za Albance koji su se nasli u nevolji kad su prestale borbe?

- Rec je o Albancima iz Decana, koji su i posle zestokih borbi ostali u Decanima. Mesto je, kao sto je poznato, prilicno unisteno i opustoseno. Ipak je ostalo nekoliko albanskih porodica koje mi redovno posecujemo i o kojima vodimo brigu. Sa njima smo uspostavili lepe kontakte. Mi im donosimo hranu, lekove. Trudimo se da svoju hriscansku duznost potvrdimo ne samo prema pripadnicima naseg naroda nego i prema nasim susedima Albancima. Svi smo mi stvorenja Bozja pa, dakle, ne sme da bude nikakvih razlika medju ljudima, posebno ne kad nas zadesi nesreca. Neka preduzeca iz Panceva, Novog Sada i Nisa poslala su nam humanitarnu pomoc. Srbi iz Kanade i SAD poslali su nam i novcanu pomoc. Izbeglicama pomaze i Crveni krst. Lekar iz Decana dr Pesic redovno obilazi i Srbe i Albance. Jedan cestiti Albanac mi je nedavno kazao da ne zeli da napusti Decane jer ne moze da ponese manastir sa sobom.

U poslosti, nazalost, nismo bili aktivni na tom polju. Vise smo se bavili nasim, strogo monaskim, duhovnim aktivnostima. Medjutim, problemi koji se dogadjaju u nasoj neposrednoj okolini prisilili su nas da uspostavimo kontakte i sa albanskom stranom. Nedavno smo ucestvovali na Konferenciji u Solunu. Skup je organizovala Bertelsman fondacija. Imali smo prilike da upoznamo nekoliko albanskih lidera sa Kosmeta, kao Vetona Suroija, direktora dnevnog lista "Koha ditore". Sa njim smo lepo razgovarali. Sreli smo i Gazmenda Pulju, koji radi u Helsinskom komitetu za ljudska prava. Nasli smo mnoge tacke u kojima se slazemo. Razgovarali smo na srpskom, posto su oni zavrsili skole u Srbiji i dobro govore nas jezik. Naravno, i ja bih voleo da poznajem njihov jezik. Nazalost, jos nisam naucio albanski. Konacno, svi govorimo i engleski, pa ako se neko nadje ko ne razume srpski, a ni albanski, onda govorimo engleski. Ja osecam da su Albanci veoma tolerantni i da se sa njima moze razgovarati. Mi smo albanskoj strani jasno kazali da je Kosmet srpski Jerusalim, gde su smestene nase najznacajnije svetinje. Medjutim, moramo da cujemo i njihove argumente. Kosmet je vazan i za njih. Moramo, dakle, biti realisti.

Koja je najveca zelja vaseg bratstva?

- Nasa najveca zelja je da se sto pre uspostavi mir, koji ce da pomogne i Srbima i Albancima. Treba da se garantuju puna ljudska prava i slobode svima koji zive na tom podrucju. Kakvu ce politicku formu imati to, nadamo se, mirno resenje kosmetskog problema, to mi kao Crkva ne odlucujemo. Mi se zalazemo, razume se, za nepromenjivost granica Srbije i Jugoslavije. Promena drzavnih granica nece da resi problem, samo ce ga prosiriti. Mi verujemo da su potrebne promene koje bi omogucile da se demokratizuje ne samo Srbija nego i ceo region. Bitno je da ljudi osecaju vladavinu zakona i prava i da slobodno mogu da putuju. Koliko je samo komplikovano da putujemo u zemlje Evropske unije. Takodje i u Makedoniju. Nama vlasti u Makedoniji, na primer, ne dozvoljavaju da predjemo u nasoj monaskoj odeci koju oni nazivaju uniformom. Makedonija je, koliko mi je poznato, jedina drzava na svetu koja ne dozvoljava da pravoslavni svestenici putuju, makar i u tranzitu, preko njene teritorije u svojoj odeci. Mogu slobodno da kazem da je u 14. veku putovanje od Decana do Svete gore bilo neuporedivo lakse i brze nego danas u vec 21. veku.

Stampa mnogo pise o manastiru Decani, u kome zivi "I-mejl generacija monaha", ili, kako se to jos popularnije govori, "Internet popovi". Vi ste bili jedan od glavnih pokretaca dovodjenja nove tehnike u manastir. Da li ste imali i poteskoca?

- Ne, posto su kod nas vecinom mladji monasi, a nas vladika, kao najstariji nas sabrat, nas duhovnik i otac, koji je veoma konzervativan u pitanju vere i dogme, s druge strane, izuzetno je otvoren za savremenu tehnologiju. Sam vladika Artemije koristi svakodnevno kompjuter. Mi smo se posebno angazovali na radu preko Interneta shvatajuci da taj novi medij otvara nove mogucnosti, kao, na primer, misionarenje i sirenje istine, odnosno sirenje poruke koju SPC moze da pruzi svetu, tako da imamo i nasu veb-prezentaciju. Mi, takodje, odrzavamo kontakte sa ljudima sirom sveta, pisu nam, traze informaciju ili savet. Ako smo monasi, ne znaci da moramo da zivimo u uslovima, recimo, 13. veka. Moramo da se prilagodimo duhu vremena, da koristimo automobil, avion, poljoprivredne masine, pa i kompjuter! Vazno je da sacuvamo duh monastva.

Mnogo putujete sa vladikom Artemijem po svetu. Koji je glavni cilj vase misije?

- Osnovna nasa namera je da svedocimo istinu pred svetom, da na Kosovu i Metohiji zive i Srbi, dakle, da mi ne mozemo da budemo okupatori na tom podrucju, kako govore neki mediji na Zapadu. Ubedjeni smo da se najbolja odbrana drzavnih i nacionalnih interesa sastoji u mudroj diplomatiji i odgovornoj drzavnoj politici. Potrebno je da razumemo vreme u kojem zivimo, da smo vise okrenuti sadasnjosti i buducnosti, nego proslosti. Mi smo deo Evrope, a ne Azija. Pogledajte nas manastir Visoke Decane. U njegovoj arhitekturi prepoznajete romantiku i gotiku. Baba kralja Stefana Decanskog bila je iz francuske porodice Anzuja. U to vreme Srbija je bila mnogo vise evropska zemlja nego danas. Rezim nas je izolovao od sveta i od mnogih nasih prijatelja u svetu napravio neprijatelje. Ksenofobija i paranoicno ubedjenje da nas svi mrze sluzi zapravo rezimu Slobodana Milosevica da opstane na vlasti. Nas problem je odsustvo vladavine zakona i prava. Ovim se, naravno, ne zalazem za nestanak naseg nacionalnog identiteta i njegovo utapanje u "melting pot" novog svetskog poretka. Medjutim, ja se protivim zloupotrebi nacionalnih osecanja u dnevnopoliticke svrhe.

NIKOLA ZIVKOVIC