IZGUBLJENA DECENIJA
"..Gde se bilo i sta se radilo u proteklih deset godina, jer nas sve prakticno vraca na resenje iz Ustava 1974.godine koji je predstavljao instituacionalnu pretpostavku za razbijanje Jugoslavije"
Demokratska javnost prilicno zapanjeno primila je fotografiju na kojoj predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Kostunica, koji vazi za umerenog i ozbiljnog politicara, drzi oruzje u rukama. Novinski analiticari su u toj slici pronasli znake opste radikalizacije ovdasnje politike, ali se nisu preterano bavili okolnostima u kojima je snimljena. Kosovo, neobjavljeni rat, albanska gerila i srpska policija, izbeglice svih nacionalnosti. Slika je bila najvaznija.
Sta kazete na takva reagovanja?
- Mislim da reakcija pojedinih medija u Srbiji i pojedinih komentatora nije neobicna ako se ima na umu da isti listovi i isti clankopisci nisu reagovali prethodno na pojavu terora nad srpskim stanovnistvom od strane takozvane Oslobodilacke vojske Kosova. Nisu reagovali ni nad prepustanjem Srba vlastitoj sudbini i ostavljanjem na cedilu od strane vlasti. Kako nisu na to reagovali, onda nije bilo cudno sto su reagovali na jedan susret, jedan razgovor sa ljudima, mestanima, seljanima koji su ostavljeni od svih resili da se sami brane.
Dakle, radi se o necemu sto je zlonamerno istrgnuto iz konteksta. Postoji deo naseg zivlja na Kosovu, ionako malobrojnog, koji je prepusten sebi i trebalo je na to ukazati. Medijski je, medjutim, sva paznja usmerena na zbivanja na terenu, kako se odvijaju vojne operacije, a prakticno ne postoji interesovanje za ovaj deo Srba na Kosovu cija sudbina ni najmanje nije laka i u mnogo cemu predstavlja ponavljanje onog sto su Srbi trpeli od albanskog terora u proteklih stotinu i vise godina. Tako je, jednostavno, doslo do susreta i tako se u mojim rukama prvi put kao gest solidarnosti sa zrtvama naslo oruzje.
Nacela pristojnosti, medjutim, zabranjuju politicarima da se slikaju s oruzjem...
Bilo je onih koji su ukazali da nacela pristojnosti ili lepog vaspitanja zabranjuju politicarima da budu fotografisani sa oruzjem, ali su ti isti zaboravili da u danasnjem svetu ima mnogo politicara cije fotografije s oruzjem nismo videli, ali koji su direktno odgovorni za smrt mnogih ljudi, recimo, poput onih koji su zlocinacki od strane NATO-a krajem avgusta 1995. godine pobijeni u Republici Srpskoj.
Kako tumacite cinjenicu da sve relevantne politicke stranke u Srbiji imaju posle duzeg vremena neku vrstu konsenzusa da Kosovo mora biti tretirano kao integralni deo Srbije, ali da gotovo nijedna politicka stranka ne moze da formulise niti program, niti predloge kako bi albansko stanovnistvo, koje ocigledno vecinski podrzava ideju Kosovo-republika, moglo da se inkorporira u okvire Ustava Srbije i u okvire Srbije kao drzave? Kako, dakle, u slucaju mirnog, politickog resenja privoleti Albance da postanu lojalni gradjani ove zemlje?
- Nisam tu veliki optimista. Kako vreme odmice, sve ce teze biti pronaci unutrasnja politicka sredstva, demokratska sredstva da Albanci postanu lojalni gradjani Srbije i SRJ. Propusteno je mnogo vremena. Mislim da vecina stranaka u Srbiji zapravo i nema nikakvo konkretno resenje, kad je rec o kosovskom pitanju i da neka vrsta konsenzusa postoji kao oblik solidarnosti, u nekim slucajevima iz ubedjenja, kada je rec o pojedinim strankama, a u nekim slucajevima iz pukog konformizma da Kosovo treba da ostane sastavni deo Srbije i SRJ. Naravno da za to nije potrebna ni posebna inteligencija ni posebna hrabrost jer, na kraju krajeva, to jeste stav i medjunarodne zajednice: isto onako kao sto ne dopusta status kvo, ne dopusta ni nezavisno Kosovo.
Moram reci da je DSS od osnivanja imala resenje i predlog za Kosovo koji je delio jos izvestan broj politickih ljudi u Srbiji. To resenje je zapravo bilo zasnovano na zamisli da se kosovsko pitanje moze resiti regionalizacijom Srbije, njenim pretvaranjem u drzavu regija, kao sto je to slucaj u Spaniji, i garantovanje u posebnom zakonu, i to saveznom zakonu, prava nacionalnim manjinama po uobicajenim standardima ne izdvajajuci pri tome posebno kosovske Albance, vec polazeci od toga da nacionalne manjine, bez obzira na svoju brojnost, imaju pravo da budu zasticene. Drzava ima obavezu da spreci diskriminaciju i asimilaciju manjina i, s druge strane, da im omoguci da razvijaju svoja nacionalna, etnicka, verska, kulturna i druga svojstva.
Bojim se da ce posle toliko propustenog vremena, sa stvorenim obrisima albanske drzave u Srbiji i na Kosovu biti vrlo tesko resiti kosovski problem putem regionalizacije Srbije i da ce se resenje kretati, kao sto je to bio slucaj sa resenjem za Republiku Srpsku, u okvirima koji ce sve vise diktirati i sve vise suzavati medjunarodna zajednica. Ono sto je posebno bitno jeste da je Dejtonski sporazum bilo nemoguce primeniti bez neke vrste spoljne intervencije koja ima elemente protektorata, vojnog ili civilnog, manje ili vise. Bojim se da ce se takvo resenje nametnuti i kada je rec o Kosovu i Metohiji.
Svakim danom se povlace nove paralele izmedju dogadjaja u Republici Srpskoj Krajini, zatim u BiH i sadasnjih dogadjaja na Kosovu. Cinici ocenjuju da ce kosovska kriza posluziti samo kao jos jedna infuzija posustalom rezimu, pri cemu ce kosovski Srbi na kraju biti ostavljeni na cedilu. Da li se sve ponavlja?
- Mislim da je prvi put nas medjunarodni polozaj i situacija nesto povoljnija nego sto je bio slucaj sa Krajinom i Bosnom, utoliko sto sada vec po nekakvoj inerciji deluje zakon republickih granica, deluju zakljucci Badinterove komisije. Oni vode tome da se sadasnje granice Savezne Republike Jugoslavije ne mogu menjati. U velikoj meri, ne toliko zbog Badinterovih zakljucaka, ne toliko zbog postovanja presedana, vec zbog zastite drugih, za americke interese toliko vaznih granica na prostoru bivse Jugoslavije, pre svega makedonskih. Dakle, to je nesto sto ce sacuvati Jugoslaviju u sadasnjim granicama. To je nesto sto ce, bojim se, s obzirom na odnose izmedju Srba i Albanaca, onemoguciti trajnu primenu bilo kakvog resenja bez spoljne intervencije.
Dakle, nije krajiski scenario nesto sto bi moglo zadesiti Srbe sa Kosova i Metohije, vec nesto sto podseca na dejtonski scenario, ono sto moze zadesiti ne samo Srbe sa Kosova i Metohije vec i Srbe i Crnogorce u danasnjoj SR Jugoslaviji: pojacana vrsta medjunarodnog nadzora ne bi li se jedan novi sporazum primenio. Kako ce on funkcionisati, tesko je zamisliti zbog poremecenih odnosa. U BiH Dejtonski sporazum funkcionise uz sve teskoce zahvaljujuci jednoj ravnotezi kakva postoji izmedju tri naroda. Ovde ta ravnoteza ne postoji. Tamo gde je neravnoteza izrazita, ovakvi sporazumi se najvise dovode u pitanje.
Sadasnja policijska akcija na Kosovu govori da bi "Oslobodilacka vojska Kosova", suocena sa brojnim porazima na terenu, mogla da postane nesto fleksibilnija i da prihvati Rugovu kao vodeceg pregovaraca kosovskih Albanaca. Mislite li da rezim u Beogradu, a i kosovski Albanci imaju hrabrosti da prihvate nesto sto bi bilo ispod do sada proklamovanih ciljeva i stavova?
- Rekao bih da, uz bespostednu kritiku i podsecanje na odgovornost sadasnje vlasti u Srbiji, kada je rec o situaciji na Kosovu i Metohiji, ne mogu da ne uocim jednu cinjenicu. Kada su stvari, posmatrane sa srpske tacke gledista, dovedene u ovaj polozaj, kad su sada prakticno upropascene, rezim u Beogradu, Milosevicev rezim je ispoljio spremnost da cini odredjene ustupke. Dakle, ako je medjunarodna zajednica pobola dva kocica i rekla - resenje se mora traziti izmedju njih, jedno je status kvo, a drugo je nezavisno Kosovo, srpska vlast je, makar manifestaciono, ipak ispoljila spremnost da se makne, da izadje iz busije i da prihvati nesto drugo. I kada je rec o vlasti i kada je rec o jednom delu opozicije, uocilo se da postoje odredjeni predlozi, postoji spremnost da se odstupi od statusa kvo. Na albanskoj strani to do sada apsolutno nije ispoljeno i to je ono sto zabrinjava.
Naravno, nije ni moglo biti ispoljeno zato sto je stalno spolja dolazila neka vrsta direktne ili indirektne, otvorene ili precutne podrske albanskoj strani kao da bi se zapravo svih ovih godina u toj borbi kosovskih Albanaca iskljucivo radilo o problemu ljudskih prava. Onda se ukazivalo na tezak polozaj kosovskih Albanaca, da bi se u jednom trenutku pokazalo da zapravo nije rec o problemu ljudskih prava, nego je problem u borbi za suverenitet i nastojanju kosovskih Albanaca da se domognu suvereniteta, odnosno vlastite drzave koja bi se sutra mogla pripojiti njihovoj maticnoj drzavi Albaniji.
U ovom trenutku vidim mnogo vise nepopustljivosti na albanskoj strani nego na srpskoj, kada je rec o opoziciji, i uz svu kriticnost prema vlasti, i kad je rec o samoj vlasti.
Na albanskoj strani apsolutno nema popustanja i u ovih proteklih nekoliko meseci nije se moglo cuti ni od jednog albanskog politicara, mozda sa izuzetkom Bakalija i u izvesnoj meri Vlasija, dopustanje razgovora o Kosovu kao trecoj republici ili federalnoj jedinicu u okviru SRJ. I Bakali i Vlasi nemaju iza sebe politicke stranke.
Oni koji govore u ime politickih stranaka i koji imaju iza sebe politicke stranke u rasponu od Rugove, Demacija i Cosje, iskljucivo govore o nezavisnom Kosovu koje bi eventualno nezavisno moglo postati ako ne danas, ono sutra, pri cemu bi u prvoj fazi bio neophodan medjunarodni protektorat da bi se tako uslo u drugu fazu, a to je nezavisno Kosovo.
U kojoj meri je ta nepopustljivost imala autenticnu dimenziju, ili je ona stimulisana od nekih vodecih medjunarodnih faktora?
- Mislim da tu ima i jednog i drugog. S jedne strane, postoji teznja za nezavisnoscu ili, otvorenije receno, separatizam. Sigurno je da se glasovi i podrska Albanaca na Kosovu, kada je rec o albanskim partijama, tako najpre mogu steci i zadobiti. S druge strane, postoji jedan dvosmislen stav, kada je rec o americkoj politici. Sada kao da SAD dolaze u situaciju da uvidjaju da kosovski Albanci od njih ocekuju podrsku za nesto sto im nikad nije obecano direktno, ali nije nikad direktno ni odreknuto, nije nikada ni opovrgnuto.
Mislim da je za politicke predstavnike kosovskih Albanaca najteze da odustanu od svog zahteva za nezavisno Kosovo. Oni su na tome gradili svoje politicke karijere, u mnogo cemu bili favorizovani.
Spoljni faktor u odnosu na sve to je gledao dvosmisleno. Govorio je najvise o ljudskim pravima, premda je i njemu moralo biti jasno da se tu ne radi o ljudskim pravima. Medjunarodna zajednica je tek pocetkom 1997. godine formulisala stav, ni status kvo ni nezavisno Kosovo. Pre toga je preovladjivao krajnje ambivalentan stav gde se pricalo o ljudskim pravima, o masakru nad kosovskim Albancima, a zapravo omogucavalo da kosovski Albanci rade na svojoj pravoj stvari, na nezavisnom Kosovu, odnosno Kosovu-republika.
U kojoj meri je odredjena hipokrizija medjunarodne zajednice, koja govori da Albanci na Kosovu pre svega moraju imati sve sto Srbi u Hrvatskoj nikako nisu mogli imati, nanose stetu demokratskom frontu u Srbiji, koji se zalaze za saradnju sa zapadnim demokratskim zemljama?
- Mislim da takva politika medjunarodne zajednice i vodecih zemalja, a pre svega SAD, ne samo sto slabi demokratski potencijal i demokratske snage u Srbiji, nego nanosi ozbiljne stete samoj ideji demokratije. Kosovo tu nije izuzetak. Najveci deo onog sto se zbivalo u RS u primeni Dejtonskog sporazuma direktno je suprotno osnovnim demokratskim nacelima.
Mi vidimo SAD, drzavu koja je rodonacelnik demokratske ideje i vrednosti, koja sve cini da u stvarnosti demantuje valjanost demokratske ideje, da je dovede u pitanje, da je obesmisli. Rekoh da se to desavalo u RS i bojim se da ce se desavati i na Kosovu. Ali, pomenuo bih jos jedan nacin na koji medjunarodna zajednica, zapravo zapadne zemlje koje imaju odlucujucu ulogu u Kontakt-grupi doslovno gaze po samoj ideji demokratije. To je praksa da se pitanje buduceg pravnog statusa Kosova i Metohije resi u dijalogu predstavnika Kontakt-grupe i Slobodana Milosevica. Tu nema niceg od demokratije. U razgovorima koji su apsolutno daleko od ociju i usiju javnosti u Srbiji nema nicega od onog sto bi moglo najmanje podsecati na demokratska resenja.
Moze li Slobodan Milosevic da udje u ozbiljne pregovore sa kosovskim Albancima sa radikalima i Vojislavom Seseljem u vladi? Da li bi kao pripremni deo tih pregovora moglo da dodje do ulaska Vuka Draskovica u republicku vladu?
- To deluje logicno. Vecina analiticara upucuje na nesto tako. Dodje li do toga, bice to manje vazno u odnosu na cinjenicu da ce u jednom trenutku pitanje Kosova i Metohije, potpuno zapusteno pitanje, sem u onoj meri u kojoj je socijalisticka vlast trebalo da se docepa tridesetak jeftinih mandata na Kosovu i Metohiji, da ce to pitanje biti reseno iza ledja javnosti u Srbiji i SRJ. To je cinjenica koja je jedino bitna. Da li ce to Slobodan Milosevic u tehnickom i formalnom smislu uraditi uz pomoc Vojislava Seselja ili Vuka Draskovica, daleko je manje vazno. Medjunarodna zajednica nece cepidlaciti oko toga ko ce biti Milosevicev koalicioni partner u trenutku kada se dodje do sporazuma o Kosovu i Metohiji.
Imate li utisak da se izaslanici medjunarodne zajednice i ljudi koji se uopste bave kosovskim pitanjem priblizavaju nekom predlogu za Kosovo ili i dalje tumaraju u mraku i ispipavaju mogucnosti za resenje kosovske krize?
- To je resenje koje mozda nije do kraja definisano, ali koje se nazire i sadrzi neke elemente specijalnog statusa iz haskih konvencija iz 1991. godine i polozaja kakav je Kosovo i Metohija imalo u Ustavu iz 1974. godine. Mislim da su u pravu oni koji kazu da je to zapravo resenje iz Ustava 1974. godine i da se prakticno daje veci stepen autonomije za Kosovo i kosovske Albance. Na paradoksalan nacin, Slobodan Milosevic ce pokusati da se, zahvaljujuci dvosmislenosti takvog resenja, odrzi na vlasti, ucvrsti svoj polozaj, kao sto mu je dvosmislenost takvog resenja po Ustavu iz 1974. godine posluzila da se domogne vlasti.
Milosevic bi mogao dokazivati ovakvim resenjem da je Kosovo ostalo i u Srbiji, pored toga sto bi u mnogo cemu ono moglo predstavljati vazan element savezne drzave. To je nekakvo kompromisno resenje koje bi moglo i odgovarati zahtevima medjunarodne zajednice i Albanaca u trenutku kada oni moraju da omeksaju svoje stavove. To bi znacilo da je, s jedne strane, Kosovo i Metohija konstitutivni elemenat, kako se to svojevremeno govorilo, jugoslovenskog federalizma, ali i sastavni deo Srbije. U skladu sa onom narodnom da i vuk bude sit i ovce na broju, jedino narod nece biti zadovoljan. Ponajvise to ce biti prilika da se postavi pitanje gde se bilo i sta se radilo u poslednjih deset godina. Sve nas prakticno vraca na resenje iz Ustava 1974. godine, koji je predstavljao institucionalnu pretpostavku za razbijanje Jugoslavije. Ne verujem da je Ustav iz 1974. godine dokusurio Jugoslaviju, ali je takav kakav jeste u mnogo cemu omogucio njeno rasturanje. I sada vidimo opet kako on biva primenjen, ali ne vise na onu prethodnu, mnogo vecu Jugoslaviju, nego na ovo sto je danas ostalo od te Jugoslavije pod imenom Savezna Republika Jugoslavija.
BATIC BACEVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.