BALKANSKA POSLA

PETAR IGNJA

Veliki vojskovodja staroga veka Aleksandar Makedonski bio je Makedonac, jer je rodjen u Makedoniji, zemlji ciji je narod vodio poreklo od Tracana i Ilira. Govorio je grcki, casove iz filozofije i politike davao mu je izvesni Aristotel, ratnim vestinama ucio ga je otac Filip, makedonski kralj koji ce osvojiti celu Grcku. Nisu znali makedonski jezik kojim danas, uz naucni blagoslov Blaza Koneskog, govore savremeni Makedonci, potomci onih slovenskih plemena koja su, dolaskom na Balkan, otisla najjuznije.

Makedonski nacionalisti, kad na Svetog Iliju (ili Ilinden) krenu u srpski manastir Sveti Prohor Pcinjski da proslave dan svoje drzavnosti, nose taj transparent na kome pise da su oni potomci Aleksandra Makedonskog, zeleci, valjda, da jednom udicom upecaju dve ribe odjednom: prvo, da dokazu kako su na Balkanu najstariji, i drugo, da su imali drzavu u svetskim razmerama, kojoj su, posle, Srbi, Bugari i Grci okrnjili dobar deo, sto je nepravda.

Nesreca malih naroda i mladih nacija upravo je u tome sto nisu u stanju da razmisljaju realno. Ziveci u strahu da ih neko ne proguta, oni sami izmisljaju neverovatne istine o sebi, dajuci sebi samima znacaj koji nemaju. Tako su Srbi uobrazili da su nebeski narod, braca Makedonci lazu i sebe i druge da su, nekada, bili najmocniji narod na svetu. Samo da Aleksandar nije umro mlad...

Albanci hoce da naprave veliku Albaniju, misleci da ce ih uvek bar polovina ostati da drzavne granice siri kroz vekove, gazeci sve sto im se na putu nadje. Nacionalizam malih postaje, tako, velika opasnost i za velike, jer se svaki ekstremni nacionalizam obicno zavrsava ratom. Imali smo toga, ovih godina, i preko glave.

Pre nekoliko dana, na gradskom trgu u Skoplju, okupilo se, najmanje, tri hiljade ljudi. Parola mitinga - Makedonci svih zemalja, ujedinimo se!

Rec je o izvesnoj sali, ali samo na prvi pogled. Tih nekoliko hiljada makedonskih nacionalista zahteva reviziju Bukurestanskog sporazuma iz 1913. godine, sto, drugim recima, znaci promenu sadasnjih drzavnih granica na Balkanu. Momci, makovci, sto je samo eufemizam da se pod demokratsko visestranacje u politicki zivot danasnje slabasne makedonske drzave na Balkanu ozvanice ideje bivsih vmrovaca, igraju svoje plemenske igre oko indijanske vatre upaljene usred Skoplja, i traze od Evrope i sveta da se izvrsi revizija Bukurestanskog sporazuma i, ujedinjenjem svih Makedonaca, stvori (konacno) velika Makedonija, ona iza koje istorijski stoje kralj Filip i sin mu Aleksandar Veliki, to jest makedonski.

Novinari sa lica mesta pisu da oni hoce reviziju Bukurestanskog dogovora iz 1913. godine, kojim je Makedonija (kao da je drzava Makedonija u to vreme postojala!) podeljena na tri dela. Oni traze da se odmah i po svaku cenu ujedine svi Makedonci, a to ne traze tri coveka, koji piju bozu i nazdravljaju jedan drugome u slavu Aleksandra Makedonskog Velikog, ubedjeni da je boza bozje pice i da to, osim Bugara, imaju samo Makedonci. Kad Bugari piju bozu, oni, zaneseno, posto dlanom obrisu brkove, kazu - Blgarija, Blgarija, sad to isto, mozda samo malo drukcije, izgovaraju i makovci - Makedonija, Makedonija...

Oni koji su uvek pili sampanjac, nasli su se, posle Drugog balkanskog rata (o tom ratu, uzasnom i krvavom, kome je kuma bila becka trula carevina, a Bugarska, majka vmrovstine, jeftina konkubina, dacemo nekoliko kratkih recenica i osnovnih istorijskih cinjenica, nesto kasnije) i odlucili da Srbiji pripadne vardarska Makedonija, Grckoj egejska, Bugarskoj pirinska. Jer su ove tri zemlje, zajedno sa Crnom Gorom, imale potpisani Balkanski savez, godinu dana ranije, da se, kako se tada govorilo, ujedinjeni krst okrene protiv polumeseca, i Turci, posle cetiri veka, oteraju sa Balkana. Sta je tu lose? Pa i Njegos je, vrlo sirok covek za to vreme, rado pisao i govorio o svetoj borbi krsta protiv polumeseca. Zato sto su Turci u nase krajeve dosli nepozvani. Da smo ih zvali, u goste, onda bismo mi, hriscani i pravoslavci, postovali njihova znamenja, kako je red i kako je cojski i junacki, u svetu pravoslavnome. Ali, oni jesu bili strano telo i azijatske krvopije na pravoslavnome Balkanu i zato je Balkanski savez, uz blagoslov Evrope, razgonio Turke na buljuke, sve do Jedrena i preko Jedrena.

Danas, nama, deci ovog veka, porucuju makedonski nacionalisti, sa nekog trga u Skoplju (prestonici cara Dusana Stefana Silnog (ot Nemanjica), da bi se ova Makedonija, koja govori (slicno) jezikom Vukasina i sina mu Marka (obojica rodjeni u Prilepu, najjuznijem gradu stare Srbije), imala prosiriti: do Vranja, Soluna i Sofije. Navodno, u Bukurestu, Makedonce, kad su se krojile granice, niko nista nije pitao.

Zasto bismo danas sumnjali u ozbiljnost Bukurestanskog sporazuma? Tamo niko nije pio bozu. Ostaje nam samo jedna slutnja: da su danasnji Makedonci postojali kao narod (bar), o naciji, u to vfreme ne moze biti govora, zasto ih Pasic, Venizelos i serdar Janko Vukotic (svi bili na sastanku), ne bi postovali? Verovatno je bilo ovako: koga nema, bez njega se mora.

Inace, Drugi balkanski rat, posto su balkanske saveznice isterale Turke sa Balkana, poceo je zato sto su Bugari, uz nagovor Beca, hteli da uzmu celu Makedoniju, sto ni nemacki kajzer Vilhelm Drugi nije odobravao. Poslao je cestitku rumunskom kralju Karlu, koji je pomogao da se Bukurestanski sporazum potpise, a beckome je cesaru Francu Jozefu naredio da malo umukne.