KOSMET

KO JE NAIM MALJOKU

Teroristicka organizacija poznata kao Oslobodilacka vojska Kosova nastala je, po svemu sudeci, iz organizacije "Paseraj" koja je jos 1982. godine kao glavni cilj imala stvaranje nezavisne albanske drzave u Jugoslaviji

Mnogi novinari, medju njima i Rodz Gutman, dobitnik Pulicerove nagrade, bili su, i vratili su se sa Kosmeta a da, izmedju ostalog, nisu saznali sta je, odnosno kako je nastala tzv. Oslobodilacka vojska Kosova.

Ova teroristicka organizacija, koja nije ni pred Ricardom Holbrukom, specijalnim izaslanikom za Balkan, krila svoju staljinisticko-lenjinisticku orijentaciju, nastala je, po svemu sudeci, iz organizacije "Paseraj" koja je osnovana 1982. godine.

Po ugledu na ustasku emigraciju, Pokret za nacionalno oslobodjenje Kosova, Marksisti-lenjinisti Kosova, Crveni narodni front i Marksisticko-lenjinisticka partija Albanaca u Jugoslaviji ujedinili su se 17. februara 1982. godine u "Paseraj" - Pokret za albansku socijalisticku republiku u Jugoslaviji" koji je imao osmoclani centralni komitet sastavljen delom od siptarskih emigranata koji su ziveli na Zapadu, delom od mladih Siptara koji su 1981. godine demonstrirali u Pristini, a zatim pobegli na Zapad. Ovaj pokret je u inostranstvu stampao svoj list i preko Kadrija Topalija, portira u livnici u Novoj Gorici (Slovenija), clanovi "Paseraja" ilegalno su prebacivani u Jugoslaviju kako bi 1984. godine u Pristini pripremili kongres pokreta.

Istim kanalom na Kosmet su stizali oruzje, eksploziv, propagandni materijal... a u julu 1984. godine Kontraobavestajna sluzba Jugoslovenske narodne armije pomogla je da se 100 primeraka Statuta ovog pokreta umnozi u sarajevskoj stampariji "Jugobanke" i obelezila ga "nevidljivim" mastilom kako bi otkrila ceo "kanal". Varka KOS potrajala je jos godinu dana sve dok clanovi "Paseraja" nisu bili spremni za diverziju u termoelektrani "Obilic", odnosno da podmetnu eksploziv u SO Urosevac.

"Paserajo" je imao i svoj vojni komitet ciji je zadatak bio da prodre u miliciju i JNA. Vodja grupe koja je uspela da se ubaci u JNA bio je Naim Maljoku, sada poznatiji kao jedan od komandanata tzv. Oslobodilacke vojske Kosova. Maljokuovu grupu, koja je brojala desetoro ljudi, otkrili su i uhvatili (od 30. oktobra do 4. novembra 1985) oficiri KOS-a, koje je predvodio Aleksandar Vasiljevic, tadasnji nacelnik bezbednosti u Sarajevskoj armijskoj oblasti. Ova grupa prevodila je borbena pravila JNA na albanski jezik, organizovala nabavke eksploziva, oruzja i druge vojne opreme... Svi su optuzeni za krivicno delo udruzivanja radi neprijateljske delatnosti.

"Akcija je dobro izvedena, jedino je pobegao Elejzi Kamer. On je otisao u Svedsku i ja sam ga, kada sam ponovo dosao u upravu bezbednosti na sluzbu, gledao na kasetama kako ucestvuje na demonstracijama u Stokholmu", izjavio je Vasiljevic za nezavisnu infomativnu reviju "Slobodna Bosna" (broj 90 od 8. avgusta 1998. godine).

Kapetan Maljoku, koji je tada sluzbovao u Ljubljani (VP 2480), rodjen je u selu Lebjane kod Peci 17. februara 1958. godine a vojnu akademiju zavrsio je u Zagrebu gde je jedno vreme i obucavao pitomce ove skole.

Osudjen je krajem februara 1986. godine u Sarajevu, a kaznu od cetiri i po godine zatvora izdrzavao je u Foci gde se upoznao sa grupom "muslimanskih nacionalista" kojima je 1983. godine sudjeno u Sarajevu. Najbolje odnose, gotovo drugarske, Naim je uspostavio sa Alijom Izetbegovicem sa kojim se vidjao i posto su obojca pusteni iz zatvora.

Na osnovu molbe Predsednistvu SFRJ, oslobodjen je dela kazne i 1. decembra 1988. godine pusten je uslovno.

Ostali clanovi Maljokuove grupe dobili su vece kazne: Jasari Dzafer, kapetan prve klase, magistar tehnickih nauka i profesor u Vojnotehnickom skolskom centru u Zagrebu, osudjen je na sedam godina, a Fadil Hakiju, porucnik JNA na sluzbi u Gornjem Milanovcu, osudjen je na pet godina, kao i vodnici prve klase Demiri Fadili, Radoman Gasi i vojnik Ismaili Djemil. Desetar Pitici Rahim osudjen je na pet i po godina zatvora, a vojnik Hiseni Zecerijah, inace tehnolog u gasifikaciji "Obilic", osudjen je na pet godina i cetiri meseca, dok je vodnik prve klase Tahiri Sefcet osudjen na tri godine zatvora. U slucaju Fadila Demirija, desetog clana iz Maljokuove grupe, vojni tuzilac Budimir Djoric odustao je od krivicnog gonjenja, ali je Demiri predat Opstinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici.

Svi oni su napisali molbe Predsednistvu SFRJ koje ih je, kao i Maljokua, oslobodilo nekoliko godina zatvora.

Zanimljivo je da Naim Maljoku kao prvooptuzeni nije osudjen na najvecu kaznu zato sto je tokom istrage bio "kooperativan" tako da je po clanu 42 Krivicnog zakona blaze kaznjen. Zahvaljujuci, pre svega, Naimovim obavestenjima otkriveno je 127 clanova ilegalne organizacije a 400 Siptara proslo je kroz istrazni postupak u kome je otkriveno jos 300 ljudi za koje ni KOS do tada nije znao. Na otkrivanju siptarskih separatista uz Vasiljevica bili su angazovani oficiri bezbednosti Enver Mujezinovic, Fikret Muslimovic i Simo Tumanov.

Maljoku se posle izdrzavanja zatvorske kazne vraca u Sloveniju, ali ne i u JNA, vec se kao hemijski inzenjer zaposljava u firmi "Kolor Medvode". Formira kulturno-umetnicko drustvo "Midjeni" i radi kao izvrsni sekretar Demokratskog saveza Kosova kojim sada predsedava dr Ibrahim Rugova.

Za vreme rata u Hrvatskoj Naim Maljoku se borio protiv Srba u albanskoj jedinici koju je sam formirao pri oruzanim snagama Hrvatske. Jedinica je ratovala oko Gospica i pokazala se kao veoma efikasna. Medjutim, odlukom vlade takozvane Republike Kosovo rasformirana je tri meseca kasnije. Maljoku, navodno, nije licno ucestvovao u ratu u Bosni, ali ocevici kazu da su ga vidjali na krajiskom ratistu, tacnije u Buzimu.

Iako je drzavljanin Slovenije, Maljokuu to nije smetalo da 1996. godine postane clan OVK.

Nedavno je desnicar Zmago Jelincir u parlamentu Slovenije postavio pitanje kako slovenacki drzavljanin Maljoku moze ucestvovati u ratu na Kosmetu. Odgovoreno mu je kako Maljoku ima dvojno drzavljanstvo, odnosno da je on drzavljanin Slovenije onda kada se nalazi u njoj, a da je izvan "dezele" Maljoku drzavljanin SFRJ.

Medjutim, ovo "parlamentarno" objasnjenje nije tacno zato sto je upis u knjigu drzavljana Slovenije vrsen po clanu 40 koji podrazumeva da se slovenacko drzavljanstvo moze dobiti tek posle ispisa iz prethodnog drzavljanstva.

Naim Maljoku vratio se na Kosmet u prolece 1998. godine, a supruga i tri sina ostali su u Sloveniji. Albansku granicu presao je 21. aprila i postao komandant OVK u operativnoj zoni Metohija, koju Siptari zovu Dukadjin. Centar OVK bio je u selu Decani odakle je "prva brigada" OVK pozdravila odrzavanje sednice tzv. Kosovskog parlamenta i podrzala dr Rugovu. Ovaj "pozdrav i podrska" naterali su Jakupa Krasnicija, portparola OVK, da izjavi kako OVK ne priznaje ni Rugovu kao vrhovnog komandanta OVK, ni postojanje prve brigade, jer se na taj nacin "deli politicki pokret na Kosovu".

Medjutim, Maljoku nije pridao veliki znacaj Krasnicijevim izjavama jer ih je shvatio kao "prirodni rezultat naglog rasta OVK koja broji oko 50 000 vojnika", uz objasnjenje kako je normalno da "postoje razlicita misljenja o nacinima postizanja istog cilja". Taj cilj je nezavisnost. Maljoku za sebe kaze da je vojnik koji pokusava da iskoristi svaku mogucnost kako bi dosao do cilja, a da su politicke taktike stvar politicara. Ipak, on nije odstupio od stava da je Rugova, za njega, vrhovni komandant OVK.

Ovaj komandant OVK bio je veoma aktivan i u Juniku, gde je, po svemu sudeci, bio i kada je teroristima u posetu dosao Ricard Holbruk, specijalni americki izaslanik za Balkan. U Juniku, jednom od najvecih sabirnih centara OVK, Maljoku je pomagao u prebacivanju terorista i oruzja iz Albanije, a prema izjavama samih Siptara bio je zaduzen i za obuku novih "regruta".

Posle svadje medju komandantima OVK, u kojoj su Maljoku i Ljum Hadziju ranjeni, njima se u Juniku gubi svaki trag. Svadja je, najverovatnije, izbila oko toga kako OVK treba da nastavi borbu na terenu i na politickoj sceni. Maljoku je bio za to da Rugova bude politicki predstavnik, a njegovi saborci staljinisticko-lenjinistickih opredeljenja bili su protiv takvog resenja. Nekoliko dana posle svadje, OVK je pozvala Adema Demacija, koji joj se i inace duze vreme "nudio", da bude njen "politicki promoter", pod uslovom da se povuce sa predsednicke funkcije Parlamentarne partije Kosova.

Time je Maljokuova inicijativa potpuno eliminisana iz OVK.

Pukovnik Bozidar Filic, portparol Ministarstva unutrasnjih poslova Srbije, kaze da o Maljokuu i Hadzijuu "nema podataka", a vojska nezvanicno tvrdi da njih vise nema - medju zivima. Da li su iskrvarili od rana koje su zadobili dok su se svadjali sa saborcima ili su mozda poginuli prilikom povlacenja OVK u Junicke planine, ne saopstavaju ni Siptari ni Srbi.

Jedino ko veruje da je Naim Maljoku ziv jeste njegova supruga koja pamti kako je cula da joj je suprug ubijen dva dana posto je presao albansku granicu. Ona veruje da je Naim jos ziv i navodi da je do pocetka avgusta, kada je poslednji put s njim telefonom razgovarala, nekoliko puta cula kako je njen suprug ubijen.

Medjutim, sta god da se dogodilo sa Maljokuom, Oslobodilacka vojska Kosova nije nestala onda kad i on. Trenutno, OVK napada policiju i vojsku na vecini mesta koja je nedavno izgubila. Borbe se vode u Komoranima, Zocistu nadomak Orahovca, Suvoj Reci... Mozda bi se to moglo nazvati novom, "nepodnosljivijom" borbom OVK koju je na neki nacin Slobodanu Milosevicu, predsedniku SR Jugoslavije, obecao Adem Demaci.

Trenutno je OVK ta koja ima najvise stete od "nove taktike", jer je posle poslednjih okrsaja sa policijom i vojskom izgubila mnogo ljudi i naoruzanja. Mnoge analiticare pomalo je zacudilo da se gotovo unistena OVK sada istovremeno bori i na kosovskom i na metohijskom frontu. Cak se pretpostavlja da je cilj OVK upravo da joj sto vise pripadnika izgine kako bi preko Kosovskog informativnog centra i ostalih medija ubedila medjunarodnu zajednicu u jos veci broj "civilnih" zrtava koje bi mogle da prizovu i vojnu intervenciju NATO-a.

Medjutim, tu "taktiku" su Siptari vec isprobali, a medjunarodna zajednica ipak nije reagovala onako kako su njihovi politicari prizeljkivali - Srbiju NATO jos nije zgromio, sto se moglo dogoditi da su siptarski staljinisti-lenjinisti bili dovoljno strpljivi. Da je OVK, kao sto se Maljoku nadao, izabrala Rugovu, koji je sve ove godine sacuvao ono sto mediji nazivaju "gandijevski imidz", i da se pred Holbrukom nisu zakliljali na slike Envera Hodze, Amerikanci bi, mozda, drugacije razgovarali i sa Milosevicem i sa siptarskim politicarima.

Ovako je verovatnije da ce Kristofer Hil, americki ambasador u Makedoniji, putovati po regionu sve dok i Srbe i Siptare ne natera na pregovore koji ce se, kao i oni u Dejtonu, zavrsiti nekakvim sporazumom. Tada bi se medjunarodna zajednica svim snagama potrudila da obezbedi implementaciju tog "sporazuma" u kojem ce obe strane ponesto dobiti a mnogo izgubiti.

Lidija Kujundzic