NEDELJNIK

STRAST SAMOUNISTENJA

Samo u zaista izuzetnim istorijskim okolnostima, kakve su vladale u Pragu pre trideset godina, cin na kakav se odlucio student po imenu Jan Palah mogao je biti smatran - herojskim delom.

Medjutim, istorija jos nije zabelezila i stoga nije mogla da odredi pogodno ime za slucaj da i velike grupe inace normalnih, civilizovanih, kulturnih i zdravih ljudi, cak citave drustvene zajednice i kolektiviteti, pa i citavi narodi, predvodjeni vladom i opozicijom, politickim i drugim vodjama, ili znacajnim drustvenim ustanovama, pocnu strasno da rade na sopstvenom - samounistenju.

Osvrnite se oko sebe i videcete sijaset takvih primera. Nije vise rec samo o pojedinim vasim komsijama ili prijateljima, ili o nekim ljudima iz preduzeca u kojem radite, toliko opsednutim zeljom da svima dokazu kako su dva i dva, zapravo, sedam, pokazujuci pri tome zastrasujucu resenost da zrtvuju ili uniste sve ukoliko im se ucini da je to potrebno da bi se dokazalo kako su jedino oni u pravu, dok su svi ostali u krivu... Nije li, uostalom, taj isti sindrom i glavna karakteristika ovdasnje vlasti, resene da ("sta kosta da kosta") tera po svojem, iako se njen ucinak valjda najbolje vidi po tome sto nam je svima iz dana u dan sve teze?

Neko ce, mozda, pakosno primetiti da vlast u ovoj zemlji ne radi bas u korist sopstvene, vec u korist nase stete. To ce, na koncu konca, sve doci na isto - rezim koji sistematski unistava sopstveni narod i drzavu mora se, valjda, jednom suociti i s pitanjem: cak i da im kojim slucajem podje za rukom da "ocuvaju" svoju vlast, gde ce danasnji vlastodrsci sutra uopste ziveti?

Bilo da je rec o politici prema Kosovu ili o ekonomskoj i monetarnoj polici, socijalnoj, zdravstvenoj, obrazovnoj ili kulturnoj politici, o politici vlasti ili opozicije, izgleda kao da je ovde sada gotovo sve motivisano nekom cudnom zudnjom za - samounistenjem. Jer, opozicija u Srbiji, parlamentarna i neparlamentarna, predstavlja valjda jedinu ustanovu te vrste u demokratskom svetu za koju se moze reci da je sama sebe dokrajcila. I da je, potom, zavladala kolektivna apatija, stanje kolektivne depresivnosti i beznadja na opozicionoj sceni. A kako kolektivno beznadje i apatija jos odranije carovali i na onoj drugoj strani domaceg politickog spektra, istovetna osecanja, za koja ce vam svaki psihijatar reci da predstavljaju opasnu kombinaciju, postace ubrzo dominantna karakteristika naseg podneblja.

Po nekom nepisanom pravilu naseg zanata, bar u ovom podneblju, suicid predstavlja nesto o cemu se ne govori na sav glas. Ni mnogi ovdasnji novinari, pogotovu oni iz nerezimskih i nezavisnih medija, koji se u sadasnjim nasim uslovima mogu smatrati iole relevantnim, ne razlikuju se bas mnogo od ostalih u pogledu sklonosti, cak strasti, ka - samounistenju. Kidisu jedni na druge, kao da raditi jedan drugome o glavi sve do konacnog medjusobnog satiranja predstavlja vrhunac realizacije sopstvenog intelektualnog i demokratskog bica. Pri tome kao da nastoje da uniste i glasila u kojima rade, iliti materijalnu osnovu sopstvene egzistencije, i - cini se - jos jedinu preostalu nadu u mogucnost kakve-takve demokratske obnove temeljno razorenog drustva...

Slucaj lista "Nasa Borba" je poucan i ilustrativan. Jer, ovaj list su, bez sumnje, najvise potkopavali, i na kraju unistili, upravo oni koji bi - po prirodi stvari - od njegovog opstanka i uspesnog delovanja trebalo da imaju i najvise neposredne koristi. Jedni ce sada za to kriviti vlasnika lista, drugi novinare i ostale zaposlene u redakciji. U cemu je razlika? Koja god da je od ove dve strane kriva (ili krivlja od one druge) za propast "Nase Borbe", opet je rec o svojevrsnom - samounistenju.

Sklon sam, inace, da verujem kako je slucaj samounistenja "Nase Borbe" bio u stvari mnogo kompleksniji nego sto se obicno misli, jer znam da je u stvaranju tog lista od kapitalnog znacaja za demokratsku Srbiju ucestvovalo mnogo aktera. I slutim da je medju njima sada malo nevinih. Razni strani donatori, koji su ovaj list godinama nesebicno pomagali, nisu na kraju nicim nagovestili da im je zao sto se sve ovako okoncalo. Iz cega bi se, opet, mozda moglo zakljuciti kako je sindrom samounistenja ovde neka vrsta endemske bolesti od koje ne pati samo domaci zivalj, nego i neki stranci koji se tu zateknu...

Vredno je pomena i kako su se lideri ovdasnjih opozicionih stranaka, pogotovo onih demokratske i gradjanske provenijencije, koji su u "Nasoj Borbi" imali jednog od retkih prirodnih saveznika, hladnokrvno odnosili prema tim dogadjajima. Svi kao da su se silno obradovali kada se slomila grana na kojoj su sedeli!

Ugledni srpski komunisticki funkcioner Mijalko Todorovic je krajem davnih sezdesetih godina - pisuci o tadasnjem univerzitetu - sugerisao da se sve staro temeljno unisti, tako da ne ostane "ni kamen na kamenu", i da se pravi sve novo, bolje i lepse. Taj revolucionarni put mi se nikada nije cinio narocito prakticnim i racionalnim a, bogami, ni humanim. Zar bi posle toliko razaranja i unistavanja koje smo vec doziveli neko sada mogao da poveruje da takav recept moze bilo kome da donese srecu?

I, sta sada?

Nadam se da, valjda, niko ne ocekuje da za svojih petnaest dinara, koliko kostaju ove novine (priznajem: nije bas malo), dobije i zlatni kljuc za razresenje hamletovske dileme. One koja u interpretaciji Laze Kostica glasi: "Trt ili mrt, zivot ili smrt". O tome svako treba da razmislja sam.

Mozete racunati jedino da cete za svoj novac od ovih novina dobiti informacije i cinjenice kojima se moze verovati. Sto, priznacete, nije malo. I jos poneku zanimljivu ideju ili misljenje pride, s kojim se mozete slagati ili ne slagati.

Stevan Niksic