NEDELJNIK

ODUMIRANJE OPOZICIJE I POSLEDICE

Narodu je sve gore, a izvesnim politicarima sve bolje.

Ovu deprimirajucu istinu ne treba dokazivati. Sada je svi, gotovo svi vide, cak i oni kojima se nikada nije moglo objasniti da su dva i dva cetiri. Pogresice, medjutim, svako ko uzme da raspreda kako nikada medju Srbima nije bilo takvog i tolikog raskoraka izmedju onoga sto se prica i onoga sto se radi.

Svojevremeno je jedan srpski poslanik, govoreci o opadanju javne moralnosti, kazivao da "nas politicki zivot zapada u beznacelnost, u grupisanje interesa, prohteva i ambicija". Tvrdio je da se na stetu opstega i nacelnoga istice licno i beznacelno. Kritikovao je izvrtanje, izopacavanje narodne volje i pricao da na izborima vise nema brutalnog fizickog pritiska, nema kabadahija i sejmena, nema ubistava, ali ima bezocne korupcije. "Karakteri su pali, ljudi oslabili... Nastalo je doba politickog licitiranja, nastalo je doba zadovoljavanja licnih interesa."

Taj poslanik je video da narod zapada u skepticizam, da se "demokratski pokret sveo na golo politiziranje" i da "moze biti ponajbolji elementi dizu ruke od politike i od javnoga rada". Sledi najzad i recenica koju je, verovatno, neki od citalaca ovih redova, ne znajuci da ponavlja ponovljeno, ovih dana izgovorio: "Mi nismo ucinili ono sto je ucinila dojucerasnja Bugarska."

Citirani poslanik zvao se Jovan Skerlic, govor je odrzan u Narodnoj skupstini Kraljevine Srbije, 5. maja 1912. godine.

Dakle, nista ne tece i nista se ne menja kod Srba? To, naravno, nije istina iako ima jos dokaza za ovakvu tvrdnju.

Dve godine posle Skerlicevog antologijskog istupa u Skupstini, Srbija je, optuzena za pripremu atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bila pred ratom. Prihvatila je austrougarski ultimatum, ceo osim jedne tacke i jednog zahteva: da austrougarski policajci obave istragu u Srbiji. U ratu, radikali na vladi imali su saglasnost, jedinstvo svih vecih politickih stranaka.

I danas Srbiji stizu nekakvi ultimatumi. I danas ona pristaje na sve, gotovo na sve, ali ne pripusta strane istrazitelje na svoju teritoriju. I danas, u kosovskoj krizi, vladajuca stranka, Socijalisticka partija Srbije, moze da se pohvali jedinstvom svih vecih partija. Opozicije nema. U kosovskoj krizi, tako barem izgleda, brzo i bezbolno, izvedena je ocekivana eutanazija.

Ipak, ipak, umiranje opozicije pocelo je mnogo ranije, pre kulminacije kosovske krize. I sada, kao i ranije, velike stranke su se pretvorile u masine za osvajanje vlasti, a nezavisno javno mnjenje je utihlo. I sada, kao i ranije, desilo se opadanje javne moralnosti i nacelnosti, grupisanje licnih interesa, prohteva i ambicija, izvrtanje narodne volje. I korupcija se uvecala, postavsi uvek bezocna i cesto nekaznjiva. Korupcija kod Srba, reci ce neko, endemska je bolest. Pogresno! U Sjedinjenim Americkim Drzavama, u prvim danima stranackog zivota, upamcena je izreka: "Pobednik ima pravo na pljacku!" Nesreca Srbije jeste u tome sto nema kontinuitet razvoja, ni politickog zivota, nicega, i sto cesto pocinje da zida svoju kucu na rusevinama.

U svim partijama, kao sto je bilo i u Skerlicevo doba, i danas ima ispravnih i uspravnih ljudi. Ima i partija kojima moralni kapital, u narodu obolelom od apatije i skepticizma, ne uvecava politicku moc i uticaj. I galama im smeta, velika galama o ugrozenosti "svete srpske zemlje", o jedinstvu svih "relevantnih politickih snaga", jedinstvu u nevoljama.

Tacno je to, odista, da su sve uticajne politicke partije saglasne u odbrani nacionalnih i drzavnih interesa, kao sto su saglasne bile i 1914. godine. Tacno i dobro. Ali te godine, 1914, zvanicna Srbija je mogla reci svom stanovnistvu da nije sama. U svetu koji se spremao za rat, sa njom su bile Rusija, Engleska i Francuska, kasnije Sjedinjene Americke Drzave i sve zemlje koje su pristupile Velikoj Antanti. Danas, u svetu koji se sprema za mir, Srbija je sama samcita. Protiv nje su svi, cak i oni kojima se ne dopada takav izbor.

Ima jos razlika. Ondasnja Srbija imala je Nikolu Pasica za predsednika vlade, politicara koji je "ni mnogo recit ni vrlo pismen", kako je govorio Slobodan Jovanovic, umeo da vodi ljude migom i sapatom. "Njegov uticaj na masu toliko je licio na uticaj jednog vraca i cudotvorca da su neki tumacili njegovu popularnost trenutnom zaslepljenoscu i ludilom naroda." Na Pasicevoj stolici sedi danas Mirko Marjanovic, politicar za koga kazu da je dobar direktor "Progresa" i da odlicno peva.

U opisanim nelepim okolnostima, Srbiji je sudbonosno potrebno ono cega nema: polemicko suceljavanje vlasti i opozicije, konfrontacija misljenja, provetravanje politickog zivota, izbor a ne aminovanje i pristanak na inacenje sa celim svetom. Inacenje sa jacima nije se isplatilo ni onda kada su neki od najjacih bili uz nas. Vodilo nas je svaki put na ivicu bioloskog opstanka.

Najzad, u srecnim drzavama dobra opozicija popravlja dobru vlast, i obratno, u nesrecnim zemljama rdjava opozicija pomaze rdjavoj vlasti da bude jos rdjavija. Ovde, u Srbiji, pokojna opozicija vise nista ne moze ni da pokvari ni da popravi.

Milo Gligorijevic