NEDELJNIK

NOVA MATEMATIKA

Sta je to sto spaja Bila Klintona, nekadasnje poljske komuniste, pisce kompjuterskog softvera u Indiji i balkanske "patriote"?

Duhovitim Poljacima, savremenicima legendarnog Jerzija Leca, pripisuje se autorstvo jednog vica koji je davno obisao svet, a moze se i dan-danas cuti u bezbrojnim lokalnim varijacijama. Ide, otprilike, ovako: sezdesetih godina inspektor poljske tajne policije ubedjuje uhapsenog disidenta da potpise unapred pripremljeno priznanje i potvrdi da je, kako je to CK vec odlucio, 2 + 2 = 5.

"Priznaj, budalo", kaze inspektor. "Bice bolje i tebi i meni. Ukoliko ti i tvoji prijatelji nastavite da nam pravite probleme, to ce iskoristiti tvrda struja i opet ce se docepati vlasti. A, onda ces tek videti svoga boga: moraces ponovo da priznas da je 2 + 2 = 7."

U savremenoj indijskoj verziji taj vic glasi ovako: jedna velika medjunarodna korporacija raspisala konkurs za kompjuterskog programera, a kandidatima iz vise zemalja koji su usli u uzi izbor postavljeno je pitanje: Koliko je 2 + 2?

Englez, sa velikim iskustvom u oblasti kompjuterskog programerstva i najboljim mogucim preporukama, odmah napravi skandal. "Sta je ovo, vi nas ovde zavitlavate", povice ljutito i napusti prostoriju. Naravno, nije primljen.

Francuz resi da bude mudriji. Odgovori: "Mislim da znam, ali sacekajte malo da ipak proverim." Uzme kompjuter, izvede nekoliko operacija, da bi na kraju slavodobitno saopstio komisiji kako je 2 + 2 = 4! Ni on nije primljen.

Konacno, pred komisiju stupi Indus i dobije isti zadatak. On se osvrne, proveri da li su sva vrata dobro zatvorena, i diskretno se obrati clanovima komisije: "Nema problema gospodo, samo vi meni recite koji bi rezultat vama najvise odgovarao..."

A Klinton? Sudeci prema izvestaju nezavisnog tuzioca Keneta Stara i on je, izgleda, bio sklon da veruje kako se s cinjenicama moze postupati u zavisnosti od prilika i okolnosti. Najpre je rekao da nije, zatim da mozda jeste, ali da to nije bilo nista ozbiljno, da bi konacno obznanio kako se iskreno kaje... Amerikancima sada, ocito, predstoji suocavanje s neugodnom dilemom: moze li dokazani lazov ostati na mestu predsednika? Jedni se ovog trenutka zgrazaju nad predsednikovim postupcima, drugi ce reci da u tome ne vide nikakav problem. Istina je da je predsednik lagao, ali svi ljudi lazu i zasto onda od muve praviti magarca? Zar nije logicno da visi interesi zemlje i nacije imaju prednost nad pukim moralisanjem?

Ljudi su, zaista, lagali od kada je sveta i veka, a lazi su se - vec prema prilikama i okolnostima - delile na male i velike, korisne i one druge... U nasem podneblju je svojevremeno, u bivsem sistemu, cesto pominjan pojam "korisnih malverzacija". Mada se, zapravo, radilo samo o jednoj paradigmaticnoj kategoriji, jer je citav taj sistem bio neka vrsta "korisne malverzacije", narocito za neke. Onda su na velikoj istorijskoj prekretnici, posle sloma starog sistema, na scenu stupile patriotske istine. I patriotsko novinarstvo, kao specifican izdanak novog doba, ciji ce poslenici ponovo dokazivati da zbir 2 + 2 moze da iznosi onoliko koliko to zahtevaju nacionalni interesi!

Bojovnici nekada vladajuceg srpskog patriotskog novinarstva ("Ivan Stambolic se zeni sa hrvatskom novinarkom", "Vuk kupio vilu na Zenevskom jezeru"...) i njihovi politicki patroni uspeli su izgleda da ukorene, da odneguju i potomcima ostave u nasledstvo - a da toga mozda nisu ni bili svesni - tu osobenu vrstu matematike. Bilo je to ono vreme kada su mali prljavi lazovi preko noci postajali novinarcine. Sto presnije lazi, to vece novinarcine. Sada se, valjda, zato i od ljudi sklonih da za sebe tvrde kako se nalaze na sasvim suprotnoj politickoj strani od gore pomenutih katkada moze cuti da je 2 + 2 = 6. Ili, da taj rezultat iznosi 3, 5, 7..., vec prema prilici i okolnostima. Verovanje da se u borbi za drustveni progres ne treba zamajavati sitnicama pocelo je ocito da nadilazi ideoloske i druge okvire i barijere... Konacno, pojavila se i nasa nova ("demokratska") skola novinarstva, koja ce pedantno i tolerantno zabeleziti razlicita misljenja: da je 2 + 2 = 3 i da je 2 + 2 = 9. A povrh toga ce vam jos poruciti kako nije njihovo da sude i presudjuju u ovakvim sporovima!

Kada je onomad jedan ovdasnji opozicioni politicar optuzio drugog opozicionog politicara da je leteo drzavnim avionom od Beograda do Podgorice, a ovaj ga nazvao lazovom, jednu gospodju su u tada popularnoj emisiji televizije Studio B "Utisak nedelje" upitali - sta misli o njihovim medjusobnim optuzbama i koji od njih dvojice laze? "Sta tu ima da se misli; posaljite neko dete na aerodrom da utvrdi cinjenice" - odgovorila je.

Ne, nije rec o pukom moralisanju i zgrazanju nad necasnim radnjama zlih pojedinaca koji obmanjuju siroti narod. Rec je o necem mnogo ozbiljnijem: o izgleda vec siroko rasprostranjenoj sklonosti da se istini nerado gleda u oci. Kako cinjenice o nasoj zivotnoj zbilji postaju sve neugodnije, kao da je sve manje onih koji uopste i haju za bilo kakve cinjenice. Kao da lazi, male i velike, bez obzira na ideoloske i druge predznake, ovde dobijaju sve vise poklonika... Nekada je bilo mnogo onih koji su se ljutili kada ih novine slazu. Onda je broj takvih poceo da se smanjuje. Sada je, cini se, najvise onih koji su skloni da veruju kako svi uglavnom lazu i kako je valjda zbog toga i bilo kakav pokusaj da se utvrdi istina prosto beznadezan... Od takvog utiska do verovanja da je laz konacno postala sasvim legitiman, mozda cak i jedini moguci nacin da se prezivi, samo je pola koraka.

Pitate li se ovih dana: koliko je, zaista, raseljenih lica na Kosovu - 265 000, kao sto tvrde jedni, ili nijedno, kao sto se tvrdi na programima RTS-a? I, zasto ste zbog toga ravnodusni?

Vredi se, naravno, pitati: da li su nam oni to svesno uradili? Da li smo nehotice upali u njihovu klopku? Kako bilo da bilo, ne treba smetnuti s uma da svi vrlo dobro znamo koliko su 2 + 2. I, da nema nijednog valjanog razloga da se toga ne pridrzavamo, dok se ne dokaze da je drugacije.

Stevan Niksic