ISPOVEST: DUSAN SAVIC, FUDBALSKA LEGENDA

KAKO VASPITAVAM DECU

Marina i ja insistiramo na disciplini i odgovornosti kod nase dece, ali sta to vredi kad dolazimo u koliziju sa stvarnoscu

Ostao je zapamcen kao hrabar i odlucan "Zvezdin" centarfor, s lakocom je ulazio u duele i raznosio protivnicku odbranu. Dule Savic, jedan od poslednjih istinskih heroja beogradskih "delija", u karijeri je postigao 128 golova i nalazi se na drugom mestu rang liste "Zvezdinih" strelaca, odmah iza legendarnog Bore Kostica. Odnedavno se nalazi na duznosti trenera mlade fudbalske olimpijske reprezentacije.

"Prihvatio sam poziv selektora Milovana Djorica, to je veliki izazov za mene. Radi se o igracima do 21 godine, koji igraju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, isto kao i A selekcija. Kroz to takmicenje bore se i za kvalifikacije za odlazak na Olimpijadu u Sidneju. Devetog oktobra imamo prvu kvalifikacionu utakmicu s Ircima. U svakom slucaju, potrudicemo se da napravimo jako dobru selekciju, i verujem da cemo moci da budemo prvi u grupi."

D. SAVIC: Poceo sam da igram fudbal kao i svi klinci, s tom razlikom sto je u mom dvoristu ziveo Dragan Dzajic. Taj momenat je svakako znacajan za moju biografiju. Moj brat blizanac Dragan igrao je kao levi bek u "Jedinstvu" i bio je pozvan na pionirski turnir u Borovu, 1970. godine. Ali, dogodilo se da je povredio nogu a posto su nam inicijali isti, ja sam otisao na taj turnir. Ma koliko se trudio da budem levi bek, sve vreme utakmice trcao sam napred na mestu levog krila. Pitaju me u poluvremenu: "Mali, ko si ti?" "Ja sam Dusan!" "Pa sto si ti dosao?" "Pa pisalo je D. Savic?!" "'Ajde, dobro. Kad si dosao, igraj!" Stavili su me da igram na mestu levog krila i postigao sam tri gola.

Jednog dana dosao je otac po mene u skolu i zamolio moju razrednu da me pusti s casova. "Idemo na jedno mesto!", nista konkretno nije rekao. Usli smo u starog "ficu" naseg komsije, medjutim, kod Obrenovca "fica" se pokvario. Kaze otac: "Super nam je krenulo..." Tu sam saznao da idemo u "Zvezdu" na testiranje.

Sam dolazak na Marakanu za mene je bio sokantan. Trener Toma Milicevic postavio je golmana na gol, doneo desetak lopti i centrirao mi ih. Sutirao sam glavom tako jako da je u jednom momentu golman Beli Mitrovic, pogodjen loptom, pao na zemlju. Toma mi odmah kaze: "Mali, idi se okupaj i sacekaj me!" Tako sam potpisao pristupnicu za "Zvezdu", na prvi dan proleca 1972. godine.

U junu je "Zvezda" isla na medjunarodni turnir na Kvarnerskoj rivijeri za igrace do 18 godina, a ja sam slucajno uleteo u tu garnituru. Ubacili su me da igram u drugom poluvremenu protiv "Mladog Proletera" i ja dam tri gola. Kaze mi trener Miljenko Mihic: "U osam ujutro dodji s licnom kartom. Ides na put." Nisam imao licnu kartu, srecom na Ubu se svi znaju pa sam te noci izvadio licnu kartu. Iako smo na tom turniru ispali vec u prvom kolu, bio sam prvi strelac sa pet golova.

KOBNO OBARANjE "AVIJATICARA": Nikad necu da zaboravim svoj prvi gol za "Zvezdu". Dzaja je bio u vojsci i "Zvezda" mu je bila u poseti. Igrali smo protiv "Avijaticara" u kojem je pored Dzaje igrao i Zota Antonijevic. Debitovao sam u drugom poluvremenu i odmah im dao gol. Onda me je Zota jurio po citavom terenu da me bije, jer su im obecali nagradno odsustvo ukoliko nas pobede.

Naravno, Dzaja mi je bio uzor na pocetku. Nesto kasnije mi je vise bio uzor u ponasanju, jer sam shvatio da sam ja drugaciji tip igraca, blizi Skoblaru. On je bio efikasan a bio je i smeker, veliki dasa.

Imao sam srecu da me trenira vrstan trener Miljenko Mihic. Odmah je uvideo moje kvalitete i ono jos vaznije, moje nedostatke. Posle Miljanovog odlaska u "Real", Miha je nasledio sjajan tim: Olja Petrovic, Karasi, Acimovic, Pavlovic, Dojcinovski, Pizon... Sticajem srecnih okolnosti po mene, Lazarevic je otisao u inostranstvo, Filipovic je bio povredjen i Miha mi je pruzio sansu koju sam umeo da iskoristim. U devet poslednjih utakmica sezone 73/74. dao sam sedam golova. Vec sledece godine bio sam prvi strelac Jugoslovenske lige, i postao reprezentativac.

Stariji igrac bio je zakon; odnosili smo se prema njima s velikim postovanjem. Niko nije morao da nam kaze da treba da im nosimo torbe. U ono vreme dosta smo putovali autobusima i znalo se: pozadi sede Pavika, Kule i Kira: "'Ajde, sinovi, dodjite malo da nam pevate!" Ispunjavali smo im i muzicke zelje. Naravno, oni su nas voleli, nisu nam drzali gard. Uspeh mladog igraca i te kako zavisi od podrske starijih igraca. Jednom sam povredio Paviku: laktom sam uleteo na centarsut i tako ga zakacio da sam mu okrenuo nos. Ziv sam se pojeo. Strasno smo ih pazili, bili su pred odlazak u inostranstvo.

ZVEZDANI OSMEH: Igrao sam centarfora u podmlatku i to mesto dobio sam i u prvom timu. Liga je bila izvanredna: odlicni timovi, vanserijski igraci, strasni dueli. Prstalo je na sve strane. Svi su protiv "Zvezde" igrali optimalno, svake nedelje bio je derbi.

Igralo se mnogo ostrije, nije bilo utakmice posle koje nisam morao da stavljam hladne obloge. Danas su pravila mnogo bolja, nema vise tako strasnih startova s ledja. Tada su Djurovic ili Katalinski mogli desetak puta da me bace na tribinu, i da eventualno dobiju zuti karton. Igrati u Zenici, Sarajevu, Tuzli, bilo je bas, onako, muski. Bio sam mlad i sasav, pretio sam Skiji Katalinskom da cu da ga bijem. On me saceka i baci na atletsku stazu. Ja se, kao, smejem, pravim se da mi nije nista, a samo mi lete zvezde.

Znam da je u jednom periodu, u derbijima s "Partizanom", veliki broj navijaca dolazio da gleda moje duele s Djurovicem, jer smo se bas cepali, bez pardona. Bio sam uspesniji, jer sam davao golove, a citav sam i dan-danas.

Sjajan je to osecaj: radite u najboljim mogucim uslovima, radite ono sto volite a pri tom imate i pun stadion. - Nisam bio igrac cake, nisam zeleo da glumim velikog tehnicara, da komplikujem igru. Moj zadatak bio je da sto efikasnije zavrsim ono sto se uradi pre mene. Finalni deo igre bio je moj.

Osecaj za gol je nesto sto je urodjeno. Sto je van vas, sto vas vodi da se u pravom momentu nadjete na pravom mestu. Sve ostalo je stvar tehnike; usavrsavanja udarca, stvar koncentracije. Osecaj za gol je nesto s cim se radja, sto ne moze da se nauci.

Imao sam jedan svoj fazon: pred utakmicu izadjem na teren i zapamtim gde se koja reklama nalazi. Tako sam imao orijentire, da znam gde da sutiram kad sam sagnut ili sapleten.

DVA CENTARFORA: Najvise sam voleo da igram s Pizonom. On me je najbolje poznavao i najvise sam golova postigao na njegove centarsuteve. Voleo sam da igram i u tandemu s Filipovicem. Mislim da smo on i ja medju prvima u Evropi igrali tu tehniku sa dva centarfora, bez klasicnih krila. Obojica smo imali usaglasenu liniju kretanja i bili veliki problem za protivnicke odbrane. U toj nasoj igri Pizon je bio kljucni igrac. Posedovao je izuzetan talenat; imao je pregled igre kao u sahu, mastu i tehniku. Naravno, to je zahtevalo od Filipovica i mene da maksimalno pratimo igru.

Izuzetno sam cenio Primorca, Stojkovica i Paunovica jer su to igraci koji su igrali "na znanje". Bili su snazni, imali su dobru duel igru, ali su igrali cistije i korektnije od drugih.

Nekako, pamtim sve golove protiv "Partizana", takodje i golove u Splitu, a narocito su mi u secanju dva gola koja sam dao "Dinamu" u finalu kupa '82. Imali su jako dobar tim: Cerin, Kranjcar, Mlinaric, Ivkovic, Zajec... I mi smo imali odlicnu ekipu: Pizon, Sestic, Milosavljevic, Borovnica, Dika Stojanovic, Jankovic, Repcic... Mislim da je to bila najbolja utakmica finala kupa; u strahovitom ritmu, sa strasnim obrtima i mnogo sjajnih kombinacija. Poveli smo sa 1:0, ja sam dao gol, izjednacili su preko Kranjcara, pa poveli golom Cerina 2:1. U drugom poluvremenu Djoric je izjednacio, Sestic je povisio na 3:2 a ja sam overio pobedu sa 4:2.

FUDBALSKI KLASIK: Za reprezentaciju sam zaigrao sa nepunih dvadeset godina, u prijateljskoj utakmici sa vicesampionima sveta, reprezentacijom Holandije. Dobili smo ih sa 3:0, ja sam postigao prvi gol u desetom minutu. Prva utakmica, prvi gol - strasan osecaj. A ti klinac! Desava ti se nesto o cemu nisi smeo ni da mastas.

Popivoda je prosao po desnoj strani, zavrnuo jednu ostru loptu po zemlji koja je presla sve igrace, i mog cuvara. Brzo sam je primio i sutnuo je u suprotan ugao od onog u kome je bio golman Jonguld.

Nisam igrao mnogo za reprezentaciju, samo 15 utakmica. Imao sam tu nesrecu da kad sam najbolje igrao u "Zvezdi", nisam igrao dobro u reprezentaciji. Udjem u reprezentaciju, ispadnem iz forme u "Zvezdi"...

Fudbalsko ime sam napravio na vaznim utakmicama, protiv velikih rivala. Za golove u Stalacu i Badnjevcu retko ko zna, ali kad se da gol "Arsenalu" usred Londona, "Vestbronvicu" iz slobodnog udarca u poslednjem minutu - ili "Bajernu"... To su velike utakmice koje prave velike igrace.

Gol koji sam dao "Arsenalu" proglasen je za najlepsi gol te sezone u kupu Uefa. Akcija se odvijala u poslednjim minutima, a da nijedan igrac "Arsenala" nije dotakao loptu. To je strasan uspeh, drzati dugo loptu protiv agresivnih Engleza i zavrsiti to golom. Mislim da je to najlepsi gol u mojoj karijeri: Milosavljevic je odigrao Pizonu na levoj strani, ovaj je krenuo ka sesnaestercu i petom odigrao Blagojevicu koji je iz punog trka, kontrom, centrirao spoljnom desnom nogom. Naleteo sam ispred njihovog centarhalfa Janga i zabio loptu, s penala u same raslje. Jang je samo odmahnuo rukom. Englezi su prokomentarisali da je to najengleskiji gol vidjen tih godina. Tako smo izjednacili rezultat 1:1, i sastali se s "Borusijom" u finalu kupa Uefa, 78. godine.

Nedavno mi je jedan momak doneo iz Londona fudbalsku ediciju u kojoj se nalazi analiza tog mog gola; prikazan je kao model dropkik voleja - hvatanje lopte u trenutku kad udara o zemlju.

Na povratku iz Londona doslo je do nesporazuma izmedju trenera i mene. Stane je rekao da se okupimo u trinaest casova, ja sam razumeo u tri. Otisao sam u kupovinu s prijateljicom koja je zivela u Londonu i vracajuci se u hotel, vidim "Putnikov" autobus - vozi igrace na aerodrom?! Nista mi nije bilo jasno. Imam gomilu kesa i cuda; zovnu mi taksi, objasne kud da vozi. U pitanju je bio neki vojni aerodrom. I krenemo u taj popodnevni londonski saobracajni haos. Taksista mi deluje sumnjivo, zaustavlja kolegu koji izgleda jos sumnjivije... Nesto pricaju, dogovaraju se. Na prvoj benzinskoj pumpi zaustavlja auto - "Kud sad da ostane bez benzina?!" Covek uzima plan grada, gleda kud treba da idemo. "Ovaj ni put ne zna, niti mu se zuri... Auuu Dusane, ode ti avion!" Hvala bogu, izadje na autoput, ali stalno gleda u retrovizor? U jednom trenutku taksi pocne da zastaje - pr...pr...pr..."Majku mu, ovaj vidi da imam gomilu stvari, nosim i bundu Marini, sprema mi igru! Kao, ja da izadjem da poguram kola, a on da zbrise sa stvarima!" Odlucim da ni u kom slucaju ne izlazim iz kola. Uzas! Pada mrak, nigde zive duse. Ja bez kinte, na sporednom putu... Primetim tacku koja se polako priblizava, ide drugi taksi. Odakle se stvorio? Tip trpa moje torbe u svoj taksi, daje gas. Pravo sa piste udjem u avion. Cekali su me vise od sat vremena.

DUUULEEE SAAAVIIIC: Mozda izgleda glupo, ali ja sam slavu dozivljavao normalno. Naravno, prijalo mi je sto sam poznat, sto dobro igram i sto ljudi prate moju igru. Kako ne bi prijalo kad citav stadion skandira: Duuleee Saaaviiic...!? I normalno je to da golgeter "Zvezde" bude popularan, i to je deo posla koji mora da se odradi. Naravno, imas prednost kad si uspesan: devojke su ti blize nego kad si ruzan, glup i bez para. Svega je bilo, nije sve ni za pricu... U svakom slucaju, nisam hteo da koristim ime da bih sebi olaksavao zivot. Ljudi su mi sami izlazili u susret, vise nego sto sam ja to zeleo ili trazio. Recimo, umesto da cekam sest meseci na automobil, dobijao bih ga za mesec dana... Ja sam iz patrijarhalne porodice, kad dobijete takvo vaspitanje, ne mozete a da se ne ponasate u skladu s njim.

CETNICKA BRADA: U punoj sam igrackoj formi, postizem golove, i odem u vojsku. Rez, belina. Ne mislim da je vojska nepotrebna, naprotiv. Ali, svaka drzava imala bi mnogo vise koristi da im sportista u punoj formi odlazi na olimpijade i svetska prvenstva, nego da kopa rovove i cisti puske. Mojih godinu dana u vojsci su izgubljenih godinu dana, u sportskom smislu. Posle toliko pauze, drugog rezima ishrane i nacina zivota, organizam treba ponovo da se prilagodjava.

Prvih sest meseci posle vojske bili su mi strasno naporni - puno radis a golova nigde... Na gostovanju po Australiji povratio sam formu i drzao je cele '82. godine.

Poslednju utakmicu za "Zvezdu" odigrao sam protiv "Veleza". Kuriozitet je bio da je to jedini klub kome nisam dao gol u citavoj svojoj igrackoj karijeri. Jednom sam, cak, promasio penal u Mostaru. Na oprostajnoj utakmici dao sam im tri gola; poslednji gol za "Zvezdu" postigao sam het-trikom.

Imao sam srecu - kad god su dolazili strani menadzeri da me gledaju, na toj utakmici postignem po dva-tri gola. Opet, svi kontakti padali su u vodu iz meni misterioznih razloga. Otisao sam u spanski "Hihon" i poceo sjajno: sest golova u osam utakmica. Medjutim, "Hihon" je upao u finansijske nevolje bas u trenutku kad su u "Lilu" trazili centarfora. Muslin ih je poslao u "Hihon", medjutim, rekli su im da jedino Maseda i ja nismo na prodaju. Ovi su insistirali, rekli su da im bar kazu cenu... Kad su ovi iz "Hihona" odvalili neku astronomsku cifru, predsednik "Lila" je rekao: "OK. Ali, ne na dve nego na cetiri godine!"

U "Lilu" su me odmah prihvatili. Naravno, uvek prihvate one koji su bolji od njih. Svi u fudbalu su osetljivi na dolaske sa strane: "Ma daj, ko je ovaj, sta je..." Ali, kad je neko bolji od tebe, onda ga prihvatis. Ja sam zaista bio dobro primljen. Kapiten "Lila" Didije Kristof ubrzo je samoinicijativno skinuo traku i dao je meni - "Nema smisla da Dusan ne bude kapiten!" Dve godine proveo sam na mestu kapitena "Lila".

U Francuskoj je bio obicaj da, kad pocne takmicenje u kupu, svi igraci pustaju brade. Obriju ih tek kad su eliminisani. Poceli smo takmicenje u decembru, ispali smo u junu. Za razliku od njihovih, meni je narasla prava, "cetnicka" brada. Takva da me ni rodjeni brat blizanac nije prepoznao kad je dosao u Lil.

SLAG NA TORTI: U pocetku, prosto, nisam znao sta cu sa slobodnim vremenom. Tamo je manji obim rada, sto mi je posle desetogodisnjeg napornog treniranja i igranja u "Zvezdi" i te kako prijalo, i odrzalo me da igram do 34. godine. Da sam imao isti rezim rada kakav sam imao u "Zvezdi", ne bih toliko dugo igrao napolju. Da bi se dokazali upravi, neki treneri su svoje neznanje prikrivali velikim brojem treninga.

Obaveze u "Lilu" sam dozivljavao kao "luk i vodu". Cesto sam odlazio u Pariz, obilazio sam svoje kumove i velikog prijatelja Ljubu Popovica. Francuska je divna zemlja, stvorena za lep zivot. Pariz je prepun topline i sarma, osecam se kao da sam rodjen u njemu. Vec sam bio ozenjen i bilo je zgodno sto moja supruga Marina dobro govori francuski.

Imao sam izvestan nesporazum sa trenerom "Lila" Elesom. Njega je Dzaja svojevremeno bio nokautirao, strasno je grub covek. Otisao sam na godinu dana u "Kan". Svi su se uhvatili za glavu, sta trazim u drugoj ligi?! Ali, ja sam hteo da budem na Azurnoj obali. Te godine, kad sam otisao, "Lil" je jedva ostao u prvoj ligi.

U Kanu sam proveo cetiri godine. Prijalo mi je sto me budi sunce, odem na trening cio i veseo. Dobio sam klupski stan sa velikom terasom, s pogledom na more... Bozanstveno. U Kanu su stalno neka desavanja: festivali, manifestacije; cesto sam sretao nas svet. Tamo sam odigrao i jednu od svojih najboljih sezona. Moze da se uporedi sa onom u "Zvezdi", iz vremena Kupa Uefa. Svuda mi je bilo lepo, ali Kan je bio slag na torti. Jos mi se rodio i prvi sin Uros!

Usao sam u 35. godinu, imao sam povredu tetive zbog koje dva meseca nisam igrao... Resio sam da stavim tacku. Prekini sad, da za sest meseci ne bi bilo: "Kud nam dodje ovaj matori!?"

NESTO NE STIMA: Taj najtezi period, kad se kao sugav okreces oko sebe, ja nisam osetio. Bila je srecna okolnost sto je Marina ocekivala drugo dete, pa smo imali preokupaciju.

Godine 1990. vratili smo se ovde, poceli drugi nacin zivota. Zeleo sam da se Vujadin rodi u Beogradu. Poslusao sam neke pametne ljude i sav zaradjeni novac ulozio u nekretnine. Ja nisam covek biznisa, ne umem da okrecem pare i to je bio jedini nacin da ih sacuvam. Da sam ih zadrzao, mislim da sad ne bih imao nista. Kad covek ima porodicu, mora da razmislja.

Pojam uspesnosti zaista je relativan. Meni je najvaznija porodica i to me, pod brojem jedan, cini normalnim covekom. Marina i ja imamo srecu da radimo javni posao; izlozeni smo sudu javnosti a to nas obavezuje na maksimalnu koncentrisanost.

Nemam osecaj stege u braku, nemam tu vrstu problema. Normalno zivimo, dogovaramo se. Ja sam covek fudbala, a on zahteva sve samo ne sedenje kod kuce. Fudbal je isto i kad se sedi s kolegama u "Maderi"... Trazi maksimalnu angazovanost za koju drugi deo porodice mora da ima razumevanje.

Strasno mi smeta poremecaj sistema vrednosti. Da mogu, sad bih naredio da sva deca nose uniforme u skoli. Da makar tu osete jednakost, a ne da se u njoj dodatno frustriraju. Cesto se kasno vracam iz "Madere", i u jedan sat nocu vidjam klince kako piju pivo po haustorima?! Nesto ne stima, u ovoj drzavi, u porodicama... Kaubojstina na sve strane, ubijanje po ulicama... Biznis se zasniva na zakonima sverca a ne na zakonima ekonomije... Najgore je sto se ne vidi bolja perspektiva.

Marina i ja insistiramo kod nase dece na disciplini i odgovornosti, ali sta to vredi kad dolazimo u koliziju sa stvarnoscu. Sto je veca disciplina u nasoj kuci, veca je anarhija u skoli. U nasoj blizini nalazi se skola i stalno gledam decu koja vriste, profesore koje niko ne ferma. Devojcice dolaze u minicima u skolu... Neka deca puse u dvoristu, neka se biju... Deca vide da po skoli radi ko sta hoce, a mi zahtevamo disciplinu?! Trazim od njih da lezu rano, njihovi drugovi izlaze da se druze u ponoc?! Kako se onda ponasati? Ovde je umetnost vaspitati dete.

Verovatno cu jednog dana otici u inostranstvo, kao trener. Moj decacki san bio je da odigram samo jednu utakmicu protiv "Partizana" i da postignem gol! Sad bih voleo da prodjem isti put. Neke trofeje nisam osvojio kao igrac, recimo, Kup Uefa... Zao mi je sto u Francuskoj nisam igrao u vecim klubovima, u "Pari sen Zermenu", "Bordou" ili u "Nantu". Voleo bih da to nadoknadim kao trener. Imam snage za to, ali ne zurim. Cekam svoju sansu, ali cu i raditi na tome da ona dodje.

LjUBISA STAVRIC

Nedavno me je jedna novinarka pitala da li cu da tuzim Srdjana Dragojevica - "Koristi tvoje ime u seksualnim scenama?! Zasto da tuzim coveka? Zato sto u filmu skandiraju moje ime kad im je najlepse