NAUKA O KNJIZEVNOSTI

ARHIVIRANJE DUHA

Da li je jedna uspesna doktorska disertacija oznacila i kraj komparativnog proucavanja srpske i hrvatske knjizevnosti?

Kad se posle dva i po sata kolegijalne ali i polemicne akademske debate sve okoncalo, neko je nostalgicno primetio kako je steta sto nije snimljeno jer ce ovo verovatno biti poslednja ovakva odbrana. A mislilo se na odbranu jedne doktorske teze koja se bavi dometima, vezama i medjusobnim prozimanjima srpske i hrvatske knjizevnosti.

Mesto dogadjaja je Filoloski fakultet u Beogradu (21. IX 1998): svecana sala koju samo jedan zid deli od kabineta medijski najrazglasenijeg dekana Radmila Marojevica, ciji je jedan od prvih poslova na novoj duznosti bilo brisanje hrvatske knjizevnosti iz spiska predmeta na Katedri za srpsku i juznoslovenske knjizevnosti. Elem, Marojevic je, kao sto je poznato, sa grupom svojih istomisljenika, otkrio da Hrvati govore srpski, da prema tome na srpskom i pisu, pa nema niceg prirodnijeg da tako stvarana knjizevnost pripada onome ko je i "vlasnik" jezika. Po tome bi se ubuduce na Filoloskom fakultetu u Beogradu, od Marojevica, pa ko zna dokle, knjizevnost Hrvata imala predavati i izucavati kao knjizevnost Srba katolicke vere.

Buduci doktor knjizevnih nauka je mr Mihajlo Pantic, asistent na ovom fakultetu i prestizni knjizevni kriticar i prozni pisac. Tema njegove disertacije je Srpska i hrvatska pripovetka od 1918. do 1930. godine.

U komisiji za odbranu je troje njegovih starijih uglednih kolega koji, koliko zbog uzvisenosti trenutka, toliko i zbog brojno dobro zastupljene spisateljske bratije, moraju da naprave malu distancu prema kandidatu i odglume stroge ispitivace. Najstariji je vec penzionisani profesor dr Slavko Leovac, drugi je prof. dr Mate Loncar (predsednik komisije) a treci prof. dr Novica Petkovic.

U publici su, pored Panticeve porodice i kolega sa fakulteta, mnogobrojni pisci svih generacija - od Antonija Isakovica i Svetlane Velmar-Jankovic do Miroslava Josica Visnjica i Gojka Tesica.

Profesor Leovac, u ulozi izvestioca komisije, u duzem pisanom referatu ocenjuje rad pozitivno i pohvalno se izrazava o mnogim njegovim segmentima. Potom to cine i Petkovic i Loncar, a onda zapocinju seriju pitanja kojima kao da hoce da malo relativizuju gomilu prethodno izrecenih komplimenata. I u tome im se, na kraju pridruzuje Leovac.

Kako se ni Pantic ne da pomesti, akademski zapoceto odgovaranje na pitanja i primedbe pretvara se ubrzo u zanimljivu i nimalo monotonu knjizevnu i intelektualnu raspravu u kojoj i publika vec pocinje da uziva. Ponekad i zagoreci i stavljajuci se ocigledno na stranu onoga ko je sam protiv trojice, pogotovu kad i on postavi neko protivpitanje komisiji. Pitanja i primedbe ticu se, ako smo dobro zapamtili, koherencije Panticeve teze, (pre)siroke eksplikacije kulturno-istorijskih prilika u kojima su stvarali obradjeni pripovedaci, definicija poetika i knjizevnih pravaca kojima su pripadali, izostavljanja nekih pisaca i dela a, na kraju, cak i previsokog vrednovanja pripovedackog opusa Ive Andrica i Miroslava Krleze. Priznajuci neke manje propuste, zahvaljujuci na korisnim sugestijama i obecavajuci doradu rada kad ga bude objavljivao kao knjigu, Pantic demonstrira izuzetno uspesnu i sadrzajnu odbranu u kojoj nalaze zadovoljstvo ne samo auditorijum vec i naoko strogi ispitivaci. Ako je njihovo "resetanje" imalo za cilj da pruzi priliku buducem doktoru da javno pokaze bogatstvo i raskos svog dara i knjizevnoteorijskog obrazovanja, mora se priznati da su u tome vise nego uspeli.

I onda: uspesno okoncanje, cestitke i zagor. I necija saljiva opaska da je Pantic prvi Marojevicev doktor, pa brza replika - daj boze, da bude i jedini. Zivot se, dakle, nastavlja a ako ovo u Beogradu i Srbiji ostane zabelezeno kao poslednje sticanje naucnog zvanja na temi koja se bavi komparativnim izucavanjem hrvatske i srpske knjizevnosti, bilo bi nepravedno, bez obzira na sve sto je uradio, kriviti za to dekana Marojevica. Tragicna zbivanja tokom ove decenije i neocekivano tezak i bolan razlaz dva naroda sa mnogim slicnim ili zajednickim istorijskim, civilizacijskim i etnickim osobenostima treba uzimati kao glavni razlog zbog kojeg bi ova odbrana doktorske disertacije mogla ostati datum u nasem zajednickom kulturnom pamcenju.

SAVA DAUTOVIC