PRAVOSLAVNA IKONOGRAFIJA

KAKO NASLIKATI SVETLOST

Jedan od najznacajnijih danasnjih ikonopisaca protojerej Stamatis Skliris kaze da ikona, stvorena u otvorenom odnosu prema Bogu, uvek omogucuje ulazak u "drugi svet"

Posle trideset godina bavljenja ikonopisom i danas je ikona za njega velika tajna. Protojerej Stamatis Skliris, pored brojnih ikona, radio je freske u crkvi svetog proroka Ilije u rodnom Pireju, paraklisu sv. Jovana Zlatoustog u manastiru Celijama kod Valjeva, freske u kapeli manastira Decani, kao i ikone u manastirima rasko-prizrenske eparhije. U svestenicki cin rukopolozen je 1978. i sabirajuci sluzenje s talentom zivopisanja, danas predstavlja jednog od najvecih savremenih ikonopisaca.

Prve pouke o pravoslavnom zivotu, kao student medicine, cuo je od vladike Atanasija (Jevtica), koji je tada spremao doktorat u Atini. Na osnovu prenetih impresija naseg vladike o ocu Justinu Popovicu, Stamatis Skliris odlazi u manastir Celije 1969. Po savetu oca Justina, posle zavrsene medicine, upisuje se u Atini na Teoloski fakultet, a potom na postdiplomske studije u Beogradu.

Budnost, blagocesce i sluzenje Bogu, koje oseca ikonopisac u vreme kada slika sveto lice Gospoda, Bogorodice i svetitelja, najvredniji su casovi ikonopisa koje je ucio od brace Lepur. Nezaobilaznima smatra znanja koja je stekao upoznajuci freske i zivopis srpskih manastira. Slikarskom zanatu ucio se boraveci u Parizu. O tom iskustvu izjasnjava se u imperativnoj formi tvrdeci da pravoslavni moraju biti otvoreni prema zapadnom coveku, ali ne i prema njegovom duhu. Problemi s kojima pravoslavlje treba da se suoci, jesu da "pobedioce" u ovom svetu, upadljive zbog preterane raskosi i preterane samouverenosti koju daje ekonomska snaga, svojim duhom ucini covecnijim, ljudskijim i skromnijim. Zato je za njega bio veliki izazov da u Parizu, Njujorku, Londonu i ostalim prestonicama gde se projektuje buducnost covecanstva, iskazuje svoju veru kroz umetnost.

"Ono sto je danas karakteristicno za umetnike koji ozivljuju vizantijsku tradiciju, odnosno pravoslavnu ikonografiju", kaze vladika Ignjatije, "jeste kopiranje i strah da se nesto ne pogresi i usled toga bezanje od savremenih likovnih izraza. Kada je o ocu Stamatisu rec, mozemo reci da koristi savremene izraze, jer postoje na njegovim likovima i doze psiholoskog raspolozenja, karakter coveka, sto je odraz naseg vremena, a sto nije bilo u Vizantiji toliko zastupljeno. To je pokazatelj savremenosti i originalnosti dela oca Stamatisa, koja ne izlaze iz okvira vizantijske i pravoslavne umetnosti, vec predstavljaju jedan kontinuitet." Sam Stamatis Skliris, o svojim vezama sa Srbijom, kaze:

"Sredinom sezdesetih godina upoznavanje sa vladikom Atanasijem, koji je bio svestenik u ruskoj parohiji i ujedno spremao doktorat u Atini, kao i s mitropolitom Amfilohijem, za mene je od neprocenjivog znacaja. Posle tog poznanstva sa suprugom Marinom dosao sam u manastir Celije, gde smo bili dve godine i tu se rodila ideja da se posle Medicinskog fakulteta upisem na teologiju. Dosli smo u Beograd na postdiplomske. Vas Teoloski fakultet je jedan od najboljih pravoslavnih fakulteta. Srpski profesori, koji su vecinom i vladike SPC, izuzetne su licnosti. Vasi teolozi koriste najbolju pravoslavnu literaturu, a i vasi casopisi pruzaju uvid u to sto tvrdim, jer se u njima nalaze clanci najvecih ruskih i grckih teologa, recimo Aleksandra Smemana, Jovana Majendorfa, Georgija Florovskog, vladike Jovana Ziziulasa. Dugujem mitropolitu Amfilohiju veliku zahvalnost, jer kada sam poceo da slikam ikone, otvorio mi je perspektivu kako da vidim i razumem sta je pravoslavna tradicija. Od mitropolita sam naucio da je svaka ikona neponovljiv duhovni dozivljaj."

Onaj ko se pocne baviti ikonopisom, kaze protojerej Skliris, mora da upozna tradiciju i zivi pravoslavni zivot na originalan nacin. Zivot nije imitacija. Ne moze se imitirati zivot svetitelja, vec treba ziveti konkretnim zivotom. Otac Justin je, naglasava on, napisao da svaki svetitelj ponavlja Jevandjelje, ali to Jevandjelje zivi svojim zivotom.

Podsecajuci ga da je ikona kanonski omedjena, da postoje pravila koja se moraju postovati, ali da svaka prava ikona ima poseban pecat, pitamo kako definise taj pecat autenticnosti.

"Znamo da postoje tipik i zakoni, ali problem je kako preneti na platno svetlost nestvorenu, koju Bog Otac daje. Imao sam priliku da posetim manastire u Srbiji i da vidim Bogorodicu Ljevisku, gde ima petnaest likova Gospoda Isusa Hrista. Svaki lik je neponovljiv. Ima originalnost i nijedan od njih ne imitira drugog. Postujuci tipik, mozemo formalno napraviti pravoslavnu ikonu, ali u sustini, ona nema zivot. Ako je covek u otvorenom odnosu prema Bogu, onda ce poceti da slika jednog svetitelja iz nestvorene svetlosti. To se likovno vidi, jer se svetlost ne dodaje vec ikonopisac uzima tu blagodat kao bice koje je otvoreno prema Bogu. Ako se zatvori i nece u taj odnos prema istini i lepoti, onda je u mraku i nije slucajno da vizantijska umetnost slika demone kao bica pod znakom pitanja."

Ako je ikona odnos svetitelja prema Bogu, sto se - tvrdi otac Skliris - vidi kroz svetlost koja prevazilazi prirodne zakone, onda sve sto je na platnu, ima originalnost. Kontinuitet tradicije o ikoni je kroz ono sto zivimo, a ne kroz tipik i zakone. Ikona ne imitira drugu i zato kad ih identifikujemo, mozemo reci kako je jedna iz XIV ili XIII ili IX veka. Razlike postoje. Ikonopisac Sopocana ne imitira ikonopisca Mileseva, ali su svi u istom duhu jer zive autenticnu stvarnost.

Skliris, koji je u slikarski svet usao preko renesanse i apstraktne umetnosti, prica da se u gimnaziji upoznavao s renesansom i zapadnim shvatanjem slikarstva. Nesto kasnije, tokom studija, narocito ga je zanimalo savremeno izrazavanje coveka u formama kubizma i nadrealizma, a pre svih Pikaso i Djakometi. Kada je video ikonopis i freske po srpskim manastirima, onda je "sve pokvario" sto je do tada radio i poceo da slika ikone. Dozivljavao je ikonu kao idealnu apstraktnu umetnost. U savremenom slikarstvu, narocito kod Pikasa, u nastojanjima da izraze coveka, primetio je da umetnici stizu do razbijanja ljudskog lika. Vizantijsko slikanje on je doziveo kao ulazak u drugi svet.

Na kraju, pitamo oca Sklirisa, koji je vise od 20 godina svestenik u Atini, kakvo je njegovo vidjenje sadasnje misije Pravoslavne crkve.

"Modernizovanje crkve za mene nije problem. Opasan je modernizam kao pristup da se menja i uvodi nesto novo samo zato sto je novo. To novo mora da se stopi s necim duboko vrednim u coveku. To mora biti jedan dinamican pokret, a ne aktivizam kao modus povrsne emocije i raspolozenja. Pravoslavna crkva ne radi toliko u svetu, a i nije dobro sto ima suvise strog tipik. Potreban je tipik, ali je vazniji strah Bozji i ljubav prema coveku. Vernici treba da pravoslavlje svedoce zivotom. Danas je medju pravoslavnima vidljiva rizicna doza lakomislenosti koja ih drzi u obmani da hriscanski zivot shvataju kao nacionalizam i jednu vrstu folklora, a ne zivot u Hristu. Imam nadu da su mnogi mladi svestenici bolji od nas. Oni znaju probleme savremenog coveka i mogucnost da jedno zivotnije iskustvo predaju narodu. Nije potrebno da drzimo besedu o ljubavi, vec da zivimo istinsku ljubav. Pre svega, mi svestenici moramo ziveti autenticno hriscanski, i to ce biti najbolji primer za druge."

Tanja Nikolic