INTERVJU: MIROSLAV MAJKL DJORDJEVIC I DR ZARKO BILBIJA

IMA LI KRAJA PROPADANJU

Nema poboljsanja bez velikih preokreta, kazu sagovornici NIN-a, dugogodisnji funkcioneri Kongresa srpskog ujedinjenja i osnivaci Veca za demokratske promene. Deprimirani srpskom apatijom i mirenjem sa sudbinom, oni su ipak dosli iz Amerike s planom cije bi ostvarenje, veruju, izvelo Srbiju iz zatvora

Miroslav Majkl Djordjevic, biznismen iz Kalifornije, i dr Zarko Bilbija, penzionisani univerzitetski profesor iz Floride, nisu u Beogradu prvi put. Dolazili su i ranije, sa strepnjom i nadom, kako bi rekao njihov poznanik, pisac "Vremena smrti". Strepnja im je odavno veca od nade, ali su opet dosli da brane ideje i predloge Veca za demokratske promene, osnovanog i u dijaspori i u matici.

Pitanja dvojici uglednih predstavnika srpske dijaspore postavljali su, u redakciji NIN-a, Stevan Niksic, Milo Gligorijevic i Milivoje Glisic.

Kako ste vi iz Amerike videli srpsku politiku i srpske poslove posle rusenja Berlinskog zida? Koje su najkrupnije greske Srba, u odnosima sa svetom?

MIROSLAV DjORDjEVIC: Prva greska: nije u vodjstvu drzave i nacije shvacen znacaj zavrsetka hladnog rata. Sto nije bilo tog razumevanja kod nekih u dijaspori, to nije toliko vazno, koliko je ispalo vazno i pogubno nerazumevanje Slobodana Milosevica i njegovih saradnika. U njih ja ubrajam i neke akademike, neke arhijereje. Sta su oni mislili? Mislili su da se moze nastaviti manevrisanje izmedju Istoka i Zapada, na primer. Isla je delegacija, vojna, da u Moskvi dobije podrsku za napad na Hrvatsku, za odbranu granica. To je bilo potpuno deplasirano, jer takvu delegaciju trebalo je slati u Vasington. Tako je pocela katastrofa. Srpska nacija se uhvatila ukostac sa neprijateljem koga nije razumela. Pokusali smo da resavamo probleme na nacin na koji nisu mogli da se rese.

Dabome, iz toga je proizasao raspad Jugoslavije, onakav raspad! Onda je dosla tragedija u Bosni, sada i na Kosovu. Posledice su strasne: sankcije, izbacivanje Srbije iz svih tokova medjunarodnih odnosa. Srbija je pretvorena u logor, u geto.

Oni koji su vodili i jos vode drzavu reci ce vam da su imali ideju, program.

Djordjevic: Nazalost, oni su samo improvizovali. Mi smo im slali poruke. Trazili smo u februaru 1993. da se sastanu svi relevantni faktori u srpskom zivotu. Trazili smo razgovor o polozaju Srba u novom svetskom poretku, trazili smo jasan nacionalni program. Pismo smo poslali svim najvaznijim institucijama: Crkvi, monarhiji, predsednicima republika, Akademiji, uglednim licnostima kao Beckovicu, Cosicu, itd. Dobili smo jedan ili dva odgovora.

Nije, dakle, bilo razumevanja novog stanja, a u tom stanju, novom, nismo napravili prilagodjavajuce korake niti je shvaceno u kom pravcu idemo. To su velike strateske greske. Bilo je i mnogih taktickih gresaka o kojima se moze pricati danima.

Rekli ste da srpski prvaci, a medju njima i Milosevic, u matici, i mnogi u dijaspori, nisu razumeli znacaj zavrsetka hladnog rata. Kako je to moguce, jedan komunista i vi antikomunisti govorite ili mislite isto ili slicno? Moze li se to objasniti inacenjem, inadzijskom prirodom Srba?

DjORDjEVIC: Budjenje srpske nacionalne svesti i osecanje nove ugrozenosti koju su komunisti podstrekivali je jedan od glavnih razloga. U dijaspori je bilo takvih, kao na primer vojvoda Djujic, koji su oduvek verovali da je Milosevic bio i ostao komunista, da se preobukao u nacionalno ruho kako bi sakrio svoj komunizam, jer je znao da komunizam nije oblanda u kojoj svet moze da ga prihvati. Naravno, Milosevic je potpuno pogresio, jer je uzeo najgoru varijantu nacionalizma i vi svakako znate posledice tog izbora. Napravio je perverziju srpskog nacionalizma.

ZARKO BILBIJA: Kad je pao Berlinski zid, nama u dijaspori, bar nekima od nas, nesto je bilo jasno: pojavio se problem tranzicije zemalja koje su bile u komunistickom bloku, problem njihovog okretanja slobodi i demokratiji. Jugoslavija je tada mogla produziti da igra kljucnu ulogu, mogla je reci: Mi smo to prvi poceli, ovde se desilo, pocelo se desavati ono sto svet sada preporucuje zemljama koje su bile iza gvozdene zavese. Mogli smo, dakle, da postanemo model. Umesto toga, za godinu ili dve, Madjarska nas je preskocila, Ceska nas je preskocila. A moralo je biti jasno Srbima u Jugoslaviji da postoji i velika mogucnost da se Jugoslavija raspadne. Bilo je potrebno da se najodgovorniji ljudi okupe i da kazu: Zemlja se raspada, hajde da vidimo koji su interesi naseg naroda u tom raspadu. Sta treba da preduzmemo da bismo zastitili svoje interese?

Da li ste vi pokusali da ovdasnju vlast ubedjujete i ubedite u vaznost i znacaj takvog drzanja?

DjORDjEVIC: Neki od nas su vec 1989. godine odlazili u americki Kongres. Napisali smo i jedan jezgrovit tekst o jugoslovenskom pitanju. Ja sam ga dao Helen Delic-Bentli, koja je bila kongresmen, kako bi ga ona dala drugim kongresmenima. Zatim, ja sam licno poslao poruku, preko gospodje Borke Vucic, gospodinu Milosevicu. Mi smo rekli: dodjite na Zapad, mi cemo vam organizovati putovanje.

Ja sam u tom pismu kazao: Gospodine predsednice, u ovom momentu vi imate priliku da za Srbiju budete i Garasanin i Pasic. Ali, morate imati slobodne izbore. Vi cete biti prva zemlja u istocnom bloku koja ce takve izbore da organizuje, a vi licno bicete prvi predsednik, izabran na slobodnim izborima, u istocnim zemljama. Time cete dati primer ostalima u Jugoslaviji.

Da li ste dobili odgovor na tu poruku?

DjORDjEVIC: - Licno sam gospodji Vucic dao to pismo. Posle mesec ili mesec i po vratila se ona i rekla: "Ja sam predala pismo gospodinu Milosevicu u Pozarevcu. On ga je procitao sa velikim zadovoljstvom. Nasmejao se, kazao da vam zahvaljuje na verovanju da Srbi u dijaspori u njemu vide Garasanina i Pasica."

Kazao sam: "Gospodjo Borka, ja sam napisao uslovno, da bi on to mogao da bude ako sprovede izbore." Ona je objasnjavala da ne moze sprovesti izbore, ne moze po Ustavu. Odgovorio sam: moze referendum.

Hocu da vam kazem da smo vec tada insistirali na demokratskim resenjima i osecali smo da nesto skripi.

Da li se ta "skripa" cula u velikoj fascinaciji Milosevicem, koja je tada odista postojala i ovde i u dijaspori?

DjORDjEVIC: Srbi u dijaspori su bili Srbi, ne Jugosloveni, u najvecem broju, dakle, nisu izgubili identitet. Kao zedan u pustinji trazili su neku srpsku rec, srpsku ikonu, srpsku zastavu. Oni su videli da je Titova Jugoslavija bila antisrpska tvorevina. Kada se pojavio Milosevic na Gazimestanu, kad je tamo doslo milion Srba, nasi ljudi u dijaspori bili su istinski uzbudjeni. Ne zato sto su ocekivali da ce ta nacionalna energija, koja se probudila, biti izneverena i prokockana, nego zato sto su verovali da ce u nekom novom poretku cirilica nesto znaciti, da ce Sveti Sava biti ono sto jeste a ne folklorna figura. Verovali su da ce se prekinuti s lazima i glupostima o narodnooslobodilackom ratu koje smo pedeset godina slusali. To jeste bila fascinacija i Milosevic jeste obecavao promenu, eksplicitno ili implicitno.

BILBIJA: Kako smo mi u dijaspori drukcije mogli misliti kada se prvi put posle pedeset godina u beogradskoj stampi, bez ironije, pojavljuju imena: Sveti Sava, Garasanin, Pasic, kada se prvi put pise da Draza Mihailovic nije bio izdajnik, kada se kaze da smo imali gradjanski rat, nikakvu narodnooslobodilacku borbu?! To ljudi citaju u Americi i kazu: Doslo je novo doba.

DjORDjEVIC: - Nije dijaspora prihvatila samo Milosevica vec i njegovu opoziciju, Draskovica i Seselja koji su mu sada glavne snage. Naravno, bilo je mnogo prica o reformama, onda se pocelo sa zajmom koji je imao bombaste ciljeve. Srbi kazu: Dobro je, vlast u Beogradu hoce novu zemlju, vratice se privatna svojina, vratice se opljackana imanja. Govorilo se cak da ce Karadjordjevici da se vrate. Sada znamo da su to bile lazi i sada je lako pitati Srbe u dijaspori: Kako ste mogli da nasednete?

BILBIJA: To nam je vojvoda Djujic rekao. "Kako ste mogli na to da nasednete?"

DjORDjEVIC: Mi nismo naseli.

BILBIJA: - Verovali smo u promene, bolje reci nadali se promenama kad smo doneli plan o projektima koje smo hteli da unesemo u zemlju, kada smo taj plan predali Milosevicu i razgovarali sa njegovim ljudima.

DjORDjEVIC: Zamolili smo ga da pocne da menja simbole. Ja sam bio voDja delegacije i rekao sam: "Gospodine predsednice, vreme je da se prekine s tim simbolima." On kaze: "Zasto?" Ja kazem: "U martu, pre dva meseca, srpska policija koja nosi crvene petokrake tukla je studente. Onda su izasli tenkovi na ulice. Sedam miliona Amerikanaca na Si-En-Enu gleda to i kaze: Sta je ovo, Budimpesta 1956. godine, ili Prag, sta se ovo dogaDja? Poslednja komunisticka zemlja u Evropi bije studente. Promenite stil, promenite simbole!"

Onda smo se zakacili oko himne"Hej Sloveni" i tada je u meni nesto prepuklo. On je kazao: "Sta vi imate protiv te himne?" Himna je lepa, i melodija je lepa, tvrdi on. Ja kazem da je to simbol doba koje je proslo.

Vratili smo se, hteli da pisemo ozbiljnu analizu, pa ipak se odlucili za kratak izvestaj. Bilo nam je jasno da se nista ne moze brzo promeniti, ali tada je poceo rat i Srbi su kazali: Sada moramo da pomazemo svojima, bez obzira na to pod kakvom su zastavom.

BILBIJA: Ovo je anegdota iz te nase posete iz 1991. godine. Bili smo tri sata sa Milosevicem i videli da je on strahovito impresivan covek.

DjORDjEVIC: I vrlo inteligentan.

BILBIJA: Da vrlo inteligentan, vrlo uctiv. Sedeli smo zatim sa njegovom vladom dva, tri sata, sa Zelenovicem. Posle razgovaramo Miroslav i ja sa nasom grupom i zakljucimo, prema onoj maksimi biznisa: ako hoces da saznas ko je i kakav covek koji upravlja kompanijom, pogledaj ljude koje je izabrao za saradnike. To je bio nas zakljucak o Milosevicu.

DjORDjEVIC: Bili smo skandalizovani kvalitetom tih ljudi.

BILBIJA: Kao sto rekoh, dosli smo s planovima. Hteli smo da stvorimo opitne stanice u svim granama, da osnujemo privatni univerzitet u Beogradu i privatnu banku. Ljudi nisu znali o cemu govorimo!

DjORDjEVIC: Namera nam je bila da stvorimo standarde, da nakalemimo zapadne metode u svim vaznim sektorima ekonomije i drustva. To njih nije interesovalo! Hteli su da znaju samo koliko para mozemo da damo i da li mozemo da povecamo zajam.

Cini li se vama da NATO, koji je simbol hladnog rata, danas ima jednog jedinog neprijatelja - Srbe? Hladni rat se zavrsio, ali ostalo je da Srbi vode svoj mali hladni rat sa Zapadom. Kazete zatim, da o svom razocaranju prilikama u Beogradu, u Srbiji, niste govorili glasno, jer poceo je rat, patriotski razlozi su vas terali na cutanje. Da li zbog toga osecate izvesnu odgovornost? Jeste li i vi doprineli ocuvanju mita Slobodana Milosevica?

Bilbija: NATO je ostao ne zbog Srba nego zbog Rusa. Nije bio usmeren protiv Srba, ali Srbi su ga izazvali. Tacno je da se sada bavi Srbima, jer mora da bude zaposlen.

Tacno je i to da su mnogi ljudi pitali cemu sluzi NATO u svetu koji vise nije bipolaran, ali Bosna je opravdala njegovo postojanje, tacnije bosanski Srbi.

Sada o nasoj odgovornosti: gospodin DjorDjevic vam je vec rekao da smo po povratku u Ameriku, 1991, hteli da objavimo takozvanu Belu knjigu, da saopstimo utiske i zakljucke o Jugoslaviji, ukljucujuci i sumnju u Milosevica. Onda smo odlucili da ne pravimo veliku guzvu, da sacinimo kratak izvestaj od petnaestak stranica. Sve je, ipak, u njemu receno. Treba da znate da je bilo i nasih clanova koji su tada rekli: Milosevic ne moze da se napada, jer on brani Srbe na Kosovu! To su bivsi cetnici, antikomunisti, ali imaju strahovito jak osecaj rodoljublja.

DjORDjEVIC: Mormao da gledamo evoluciju stvari. Poceo je rat, onda su pocele sankcije, pa mesanje raznih sila, Nemacke pre svih. U Hrvatskoj se pojavljuje ustasstvo i to je probudilo mnoge koji su stradali za vreme rata. Srbi u dijaspori tada pitaju ko moze da brani njihove sunarodnike. Jedino Milosevic. Znate, dosla je fama da se sprema novo klanje, a Zapad je poceo da upotrebljava duple standarde. To je pobunilo nase ljude. Cekaj, rekli su, jeste da Milosevic ne valja, ali ne valja ni TuDjman! Ne valja ni Alija! Sta se onda desilo? Pojavili su se Dobrica Cosic i Milan Panic. Cosic je imao ugled u dijaspori, bez obzira na njegovu proslost.

BILBIJA: "Vreme smrti" ga je proslavilo kod nas.

DjORDjEVIC: On je u pocetku davao lepe izjave, govorio o pomirenju s dijasporom, prizivao demokratiju, otvaranje prema Zapadu. Nismo imali iluzija o Panicu, ali, u onakvoj situaciji uzeli smo izreku: Kad nema kise, dobar je i grad! I to je sve odugovlacilo problem Milosevica.

Sta, treba uciniti da se promeni predstava o Srbima? I kako da se siDje sa stranputice?

DjORDjEVIC: Ilirion Ruvarac rece "Nema nam spasa, ali propasti necemo." Poboljsanja bez velikih promena nema. Drugim recima, ova vladajuca garnitura, ovaj sistem, ne mogu da pokrenu Srbiju iz katastrofalne situacije. Nesrecu uvecava i cinjenica da energija potrebna za promene ne postoji u danasnjoj Srbiji. Promene su uvek pocinjale od velikih institucija: od vojske, monarhije, Crkve, od Akademije, itd. Te velike nacionalne institucije, desetkovane, sve su slabije. Nijedna od njih nema autoriteta za promene i ne moze da ih sprovede cak i ako bi htela. Zatim, nema ovde ni jedinstvenog saznanja da propadamo. Na ivici smo, kazu neki, ali moze da bude i gore. Zapanjuje paraliza volje da se nesto preduzme.

Nas je zakljucak da bi jedna trecina Srba iz dijaspore, koja ima izvesne energije, mogla da pomogne kao katalizator, ili iskra koja bi upalila vatru za promene. MeDjutim, pedeset godina borbe jugoslovenskog rezima protiv dijaspore, pet decenija verbalnog graDjanskog rata, imaju logicne i ocekivane posledice.

Kako sada sakupiti autoritete, i ostatke autoriteta, u jednu snagu koja bi mogla da izvede preokret? Ako hocemo da ih sakupimo oko neke licnosti, moramo priznati da ona ne postoji. Srbija je pri tom imala toliko losih iskustava sa vitezovima na belim konjima. Ne treba, dakle, traziti novog viteza nego probuditi elitu. Kad kazem elita, mislim na elitu u svim poljima, i zanatima, i na seosku elitu.

Mislite da ce kolektivni duh elite stvoriti viziju, organizovati otpor propadanju?

DjORDjEVIC: Godine 1804. Srbija i srpstvo nisu imali politicke i partijske programe, imali su viziju. Ta vizija je bila toliko jaka i opcinjavajuca da je nosila srpstvo i kroz Prvi svetski rat. Misleci na te cinjenice istorije, i na danasnju realnost, mi smo dosli do zakljucka da mora postojati prelazni period u kome bi se prevazisle ove politicke strasti, ova svadje, ove kavge i negativnosti. Srbiji, koja je tesko obolela, potreban je prelazni period u kome bi se pocelo sa reformama i promenama na inteligentan, poslovan nacin, koji bi odgovarao i zapadnom svetu. To bi mogli da urade samo ljudi koji nisu okaljani, koji nisu uvuceni u politicke petljavine i nagodbe, koji nemaju dugova u politici, koji nisu deo rDjavog desetogodisnjeg desavanja. To ne znaci da u politickim partijama, sistemu, cak i u samoj Socijalistickoj partiji, nema pripadnika elite i ljudi koji bi mogli da pomognu.

Sve sto govorite, gospodo, upucuje na zakljucak da ste vi opet dosli sa nekakvim planom ili predlogom.

DjORDjEVIC: Dosli smo s konceptom jedne prelazne vlade najboljih i najcestitijih strucnjaka koje Srbija moze da da. Ta vlada bi mogla za dve-tri godine, na miru, bez politizovanja, bez napada, bez placanja dugova glasacima, da smiri stvari, da pokrene pozitivne promene i da na kraju tog perioda raspise slobodne izbore. Zvuci idealisticki, ako hocete i donkihotski, ali iskreno receno, analiticki govoreci, to je najbolji izlaz. On je moguc. Mi verujemo da bi Zapad podrzao taj put. Verujemo da bi ga i Vasington podrzao, ali zelja za promenom mora da se vidi ovde, u Srbiji.

BILBIJA: Kada smo mi boravili ovde 1991. godine, dali smo jedan predlog Akademiji nauka. Kazali smo: za ovih nekoliko decenija stvorena je istorija potpuno zasnovana na lazi. Dve ili tri generacije Srba vaspitane su na toj istoriji! Govorim o graDjanskom ratu 1941-1945. godine. O tom ratu u inostranstvu je objavljeno oko pedeset knjiga koje su pisali stranci, saveznicki oficiri koji su svedocili o Mihailovicu i Titu, pa italijanski i nemacki oficiri. Zasto sve te knjige ne prevesti i ne objaviti ovde da znate pravu istinu? Jednu od tih knjiga napisao je covek koji je bio Hitlerov ambasador za jugoistocnu Evropu, Nojbaher. On je bio Austrijanac, bankar, gradonacelnik Beca i licni prijatelj Hitlerov, veliki austrijski nacista. Za vreme Prvog svetskog rata bio je komandir cete u hrvatskim domobranima. Naucio je nesto srpski i za divno cudo, a nikada nisam uspeo da otkrijem kako, zavoleo je Srbe a ne Hrvate. Bio je prijatelj Srba. Kad je ovde dosao, zakljucio je, posle putovanja po bivsoj Jugoslaviji, dve stvari:

Prvo: hrvatsku drzavu treba ukinuti. Ona je pozar koji stalno tinja i sve druge nevolje iz nje proizilaze.

Drugo, Nedica treba osnaziti. Treba mu dati hrvatsku drzavu od reke Bosne naovamo, Crnu Goru i Kosovo.

On je taj plan odneo Hitleru. I Hitler njemu kaze ovako, a bili su intimni prijatelji: "Ti si lud, kako mozes da trazis takvu jednu stvar? Srbi su borben narod, imperijalisticki narod. Oni su kljuc Balkana. Sa njima postoje samo dva nacina tretiranja. Nacin a) Da ih dobijes za prijatelje. To sam im ponudio 25. marta. Nacin b) Da ih sateras u crnu zemlju, tako nikakvu stetu ne mogu da ti naprave. Taj nacin su oni izabrali 27. marta. Sta hoces ti sada?

To je geopoliticka stvarnost Srba koja se sada ponavlja.

Bejker je dosao ovde i razgovarao sa Milosevicem, TuDjmanom, Kucanom i Izetbegovicem sa svima redom, i pokusao da ih ubedi kako Jugoslavija treba da opstane. On je zeleo da Jugoslavija opstane. Onda je izasao jedan od Bejkerovih saradnika i rekao nama, novinarima: Neka bog pomogne drzavi koja ima ovakve voDje...

BILBIJA: To znaci da dolazi plan B. Zemlji koja ima ovakve voDje moze samo bog da pomogne.

DjORDjEVIC: Ja sam u to vreme bio u kontaktu s Helen Delic-Bentli koja je mnogo puta dolazila u Beograd i donosila plan "A" kod gospodina Milosevica. U planu "A" bila je i konfederacija. Tu je bilo dosta ustupaka Srbima. MeDjutim, Milosevic je imao svoj plan. U jednom momentu kad se ona vratila posle Bejkerove posete, kad je bio napravljen poslednji pokusaj, ocajna, kazala je ovako: "Srpski narod je pred katastrofom!" Kazala je: "Ja ne mogu vise nista da uradim." Ova garnitura, koja vlada, zaista je vodila svoj hladni rat. Njeni sledbenici su isli kao sumanuti, kao guske kroz maglu, misleci da ce nesto vazno, veliko da postignu. Slali su pomoc i prizeljkivali pobedu komunista protiv Jeljcina! Mislite li da to nije zapazeno na Zapadu? Milosevic je poslao cestitke i misleci da je puc u Moskvi uspeo!

Sta mislite o novim pretnjama Zapada? Da li bi vojna intervencija ojacala ili oslabila Milosevicevu poziciju? Da li bi sanse demokratske Srbije posle intervencije bile vece ili manje?

DjORDjEVIC: GospoDji Medlin Olbrajt pisao sam prosle nedelje o intervenciji na Kosovu. Dali smo i veliki oglas u americkim novinama o tom pitanju. Nas zakljucak je da bi ulazak trupa NATO-a, intervencija na Kosovu, ojacala Milosevica iz nekoliko razloga. Prvo, dala bi mu izvinjenje za propast Kosova i on bi kazao: Ja ne mogu da se borim protiv NATO-a, a pokusao sam. Drugo, ako bi intervencija bila gruba, mislim da bi reakcija naroda bila logicna: Kao stado ovaca, u prilici kada ih napada vuk, narod bi stao uz "pastira". Mi smo to rekli u Vasingtonu, ne znamo koliko ce uspesna biti nasa ubedljivost.

BILBIJA: Ako se eventualno okupira Kosovo, ono ce postati nesto slicno Bosni. Opstanak strane vojske na Kosovu i njihovo uredovanje tamo zavisice donekle od Beograda i opet ce Milosevic igrati ulogu mirotvorca, kao sto je igrao u Bosni. On je garant.

DjORDjEVIC: Amerikanci ce mozda postici ono sto je on i zeleo da se postigne, da u ovoj krizi kupi vreme za dve-tri godine vladanja, do nove krize u Crnoj Gori, mozda, u Vojvodini, u Sandzaku.

Znaci li to da je Milosevicu, u ovom trenutku, u interesu da proizvodi krizu na Kosovu? Znaci li to, dalje, da je dovoDjenje stranih trupa i okupacija Kosova scenario u kome on moze videti sansu da opstane na celu ove zemlje?

DjORDjEVIC: Ja to ne znam, ali mogu da vam kazem da u novelama Agate Kristi onaj cuveni detektiv Poaro, pocinje istragu pitanjem ko dobija, a ko gubi od kriminala.

Sta cete vi da uradite kao ljudi Kongresa srpskog ujedinjenja i kao osnivaci Veca za demokratske promene? Ili je, mozda, prerano za javni odgovor na ovo pitanje?

DjORDjEVIC: Kongres srpskog ujedinjenja je humanitarna i kulturna organizacija, ne mesa se direktno u politiku. Ali osnovano je u inostranstvu Vece za demokratske promene i pokusali smo da stvorimo slicnu grupu u zemlji.

Sada smo dosli da porazgovaramo sa njenim clanovima. Ja sam im rekao, sinoc, da je Srbija u zatvoru koji ima dva kljuca Moraju da se okrenu istovremeno. Jedan kljuc je unutrasnji, koji vi drzite unutra, a drugi kljuc je u Vasingtonu. Na kljuc u Vasingtonu mi moramo da uticemo da se okrene u isto vreme kao vas ovde. Morate prvi da pocnete da otkljucavate vrata. U tome je nasa uloga, da pomognemo. Ali sve mora biti sinhronizovano.

Milo Gligorijevic