NEDELJNIK

KOZJE USI

Bio jednom jedan car, po imenu Trojan. Kao sto je jos od pamtiveka znano, imao je kozje usi. Tome se caru, kao sto je takodje znano, pripisuje da je izumeo specijalnu uredbu u nameri da - kako veruju neki pisci - spreci sirenje zlonamernih neprijateljskih informacija o carskim usima... Posle je bilo sto je bilo: izdjikala je vrba i razgranala se na sve strane. A svirale nacinjene od njenih izdanaka, u funkciji medija za masovno komuniciranje, ucinile su svoje.

Muke Trojanove, zbog tih neugodnih svirala od vrbe, nadzivele su i njega i njegovo carstvo. Sve sto je tim mukama kasnije nalikovalo, a sto ce se zbivati tokom duge istorije surovih obracuna sa neposlusnim i sirenju nedobronamernih prica o vladaocima sklonih elemenata, gotovo da vise niko i ne pamti. Recimo, cak se ni uceni ljudi naseg vremena vise, valjda, ne secaju pape Pija V, koji istina nije imao kozje usi, niti su ga kao Trojana mucile svirale. Njegove su nevolje bile uzrokovane, kako je on verovao, jednom "vrazjom stvari", ciju su pojavu neki istoricari uglavnom brzopleto i naivno vezivali iskljucivo za izum nemackog stampara Johana Gutenberga. Sam Gutenberg je u tome bio prilicno neduzan. Naime, nevolje pomenutog pape nije izazvalo otkrice tehnike stampanja s pokretnim slovima (1455), samo po sebi. Bas kao sto ni sve potonje tehnicke novotarije nisu, same od sebe, nikome mogle nauditi. Mnogo je verovatnije da je prva fabrika jeftine hartije, koja ce zameniti skupi i obicnim smrtnicima nedostupni pergament, podignuta u nemackom gradu Majncu nekoliko decenija pre nego sto ce proraditi Gutenbergova stamparija, odigrala presudnu ulogu u pojavi cuda do tada nevidjenog zvanog novine koje ce toliko uznemiriti sirotog papu.

Kako bilo da bilo, Pije V ce uci u istoriju, bas kao sto je i Trojan usao u legendu, po tome sto je (1569) izdao prvu uredbu ("poslanicu") protiv "tih drskih listica neprijateljski raspolozenih prema crkvi". Imao je, dabome, na umu isto sto i nesrecni Trojan, i mnogi potonji njegovi duhovni sledbenici: nameru da spreci sirenje zlonamerne propagande... Ali, kada su - kao je sto vec nagovesteno - drustveni i ekonomski uslovi i razvoj tehnologije jednom stvorili pretpostavke da funkciju vrbove svirale koja ce siriti pricu o kozjim usima preuzme stampa, sav trud da se to zaustavi postace zauvek uzaludan.

Sedamdesetih godina ovoga veka, kada su dva u to vreme opasno suceljena i jedan na drugoga namrgodjena vojno-politicka bloka, istocni i zapadni, poceli u finskoj prestonici Helsinkiju da pregovaraju o popustanju "napetosti" ("detantu") u medjunarodnim odnosima, neko je u zapadnom taboru (kazu: slucajno) dosao na ideju da se u konacnu deklaraciju o novom poretku u Evropi, pod imenom "Helsinska povelja", unese i "treca korpa" o ljudskim slobodama i pravima, a u tom okviru i o pravu na slobodno sirenje informacija kao univerzalnoj vrednosti. I, posle je, opet, bilo sto je bilo, bas kao u prici o caru Trojanu: istinu o kozjim usima vise nije bilo moguce zaustaviti. Hladni rat je na evropskom tlu okoncan bez ijednog ispaljenog metka. Sve je ucinila svirala...

Moze li se sada svirala, ipak, nekako ucutkati? Mogu li se sve vrbe poseci, sve fabrike hartije nacionalizovati, stamparije staviti pod kontrolu, svi novinari zaplasiti, pokaznjavati? Ma koliko vam se ovako formulisana pitanja mozda cinila nesuvislim, ona postaju uvek iznova aktuelna u trenucima - neretkim u nasoj svakodnevici - kada je na delu pokusaj da se tocak istorije okrene unazad. Dakle, ako nekome pada na pamet ideja o mogucnosti da se obnovi hladni rat u svetu, da se obnove vojni blokovi u Evropi, vojna i svaka druga konfrontacija Istoka i Zapada, da se Srbija svrsta u nekakav novi savez sa Rusijom i Belorusijom koji bi se suprotstavio svem ostalom svetu, ili da postane pridruzena clanica Zajednice nezavisnih drzava iznikle na rusevinama SSSR-a, onda i pokusaji da se svirale od vrbe jednom zasvagda ucutkaju ne bi trebalo nikoga da iznenade.

Kada bi, kojim slucajem, bilo zaista moguce da se istorija po zelji mocnika vrati, valjalo bi se zapitati: koliko unazad? I, zasto samo deceniju ili dve, koliko nas na ovim prostorima deli od vremena bez politickog pluralizma i visestranackog sistema, a ne, recimo, i dalje u neka jos starija vremena? Na primer, u doba inkvizicije, kada su postojale zaista velike mogucnosti i krajnje mastovita sredstva da se sa svakim ko siri sumnju i nevericu efikasno izadje nakraj. Ili, u vremena kada su vladari, kao Cezar, cak i svoga konja mogli da proglase za senatora...

Nevolja je, medjutim, u tome sto pokusaji da se tocak istorije obrne u smeru suprotnom smera kazaljke na satu, kojima smo ovih dana svedoci, nisu izgleda motivisani samo nekakvom pukom nostalgijom za proslim vremenima, nego zeljom da se - kao kod Orvela - ona naknadno prepravi i rekonstruise. Da se, mozda, isprave neke greske i propusti Staljinovi, Breznjevljevi ili Titovi, i da se tako naknadno, u jednom ponovnom pokusaju, obezbedi drugaciji konacan ishod...

Da nije zalosno, cak tragicno, bilo bi samo smesno. Nacin na koji se sada sa skupstinske govornice - posto su izgubljeni elementarni pojmovi o vremenu i prostoru i sopstvenom mestu i ulozi u istoriji - govori o novinarima i novinarstvu morao bi zaista svakoga da ozbiljno zabrine. Jer, sutra bi se tako moglo govoriti i o biciklistima, o filatelistima, o svima ostalima. Iz toga se i sledom obicne zdravorazumske logike moze doci do zakljucka da se tu vise ne radi samo nekakvim uredbama i zakonima, nego o karakteru vlasti koja ih donosi i primenjuje. U rukama ljudi opasnih namera svako sredstvo moze biti upotrebljeno za cinjenje zlodela.

Nasavsi se u cudu koje je ih je zadesilo, novinari i ostali kojima je stalo do novinarstva sada se pitaju: sta ciniti?

Pitanje je suvisno. Car ima kozje usi i nema mu pomoci. Uz to je jos, izgleda, i gluv: zvuci svirala razlezu se na sve strane.

Stevan Niksic