2496, OKTOBAR 29 1998

INTERVJU: GORAN PASKALJEVIC

DA SMO MI ZIVI I ZDRAVI
Reditelj filma "Bure baruta" o strepnji pred premijeru, drami Dejana Dukovskog i nama 
danas, glumackoj podeli i, naravno, o Emiru Kusturici

Film "Bure baruta", vec uveliko ovencan slavom, upravo se premijerno prikazuje u Beogradu. Veliki i provokativan dogadjaj iz mnogo razloga. Kako taj trenutak iscekuje reditelj Goran Paskaljevic? "Strepim", kaze, "ali se i potajno nadam da ce biti mnogo onih posle premijere koji ce taj film preporuciti drugima. Verujem, ukratko, da ce publika, ako je 'Bure baruta' dirne i potrese a usput i zabavi, biti sama najbolja reklama tom filmu".

S tim sto neki poseban publicitet i nije neophodan filmu, posle sveg onog uspeha u Veneciji?

- Da, ali festivali dodju i prodju, a publika ostaje. Posebno je to relevantna cinjenica ovde posto je "Bure baruta", pre svega, film koji se nas duboko tice. U to sam siguran. Ja sam ga i radio iz istinske potrebe da snimim jedan film o nama, nama kakvi smo danas.

Vidite, radjeno je dosta filmova o raspadu Jugoslavije i ratu u Hrvatskoj i Bosni. Gotovo da je to postalo moda. Ali, malo je ko progovorio o tome sta se s nama ovde, i to bas u Beogradu konkretno, dogadjalo za sve te godine. S druge strane, mi smo svuda u svetu postali neki narod ubica. Vredjalo me je to veoma, a znam da je tako posto uglavnom zivim na Zapadu, mada moram reci da smo i sami dosta krivi za takav sud.

Kako smo to krivi?

- Propagandna masinerija na Zapadu, kao uostalom i svuda, jedna je stvar. Medjutim, krivi smo sto smo dozvolili da nam se svejedno mnogo toga dogodi. U filmu se stalno ponavlja replika "ko je kriv", "ko je kriv", a izvesno nije ova mlada generacija koju u filmu olicava glumac Nebojsa Milovanovic. Oni su raspeti, oni su zrtva, oni jednostavno ne mogu biti krivi. Moja generacija je kriva, i to kriva cutanjem i pustanjem da nam rade sve to sto nam rade. Branimo neku svoju malu ugrozenu egzistenciju i nismo vise uopste spremni na pobunu. Kad to kazem, mislim u najsirem smislu. Dacu i primer: cekali smo na aerodromu u Parizu moja zena, montazer Petar Putnikovic i ja da predamo karte i prtljag kada se u taj, prilicno dugacak red, odjednom ubacila neka napirlitana Francuskinja i drcno stala ispred nas. Moja supruga, koja je Francuskinja, odmah je reagovala: Sta je to, to ne dolazi u obzir, ne moze to tako. Petar i ja smo je smirivali, pusti je, neka prodje, zasto da pravimo scenu... Ne, Kristin je otisla do nje i uspela da je vrati nazad gde joj je i bilo mesto. Mozda ovo deluje banalno, i jeste banalno, ali po meni dosta kazuje i o nama i o njima. Ispasce da sam ja sada neki veliki propagator Francuske sto nisam, ne mislim da postoje bolji i gori narodi, to sigurno ne, ali Francuzi jednostavno duze zive u demokratiji i to je to. Demokratija se uci, ona se ne stice preko noci. Ako se bunis, onda nalazis i demokratske postupke za svoju borbu, svakako se ne bunis tako sto cutis i prihvatas stanje stvari. U tom smislu govorim o nasoj krivici: ne bunimo se na sve vrste nedemokratskih postupaka, bez obzira odakle oni stizu. Osim toga nismo solidarni, uvek se podvajamo i razdvajamo. Srbi su takvi i u inostranstvu, tamo mozda i izrazenije. U stvari, ono sto nama apsolutno najvise nedostaje, to je tolerancija. Takav je ovaj mentalitet i dzaba su sve price. A, opet, niko se bolje od nas ne ume tako fenomenalno da brani humorom. Bio sam u Skoplju na premijeri "Bureta baruta" u vreme kada se nad Beogradom ocekivala vojna intervencija i cuo da se ljudi ovde pozdravljaju sa "Bombar dan". Posle su mi u mom kaficu "Duga" prijatelji pricali da su bas u to vreme lepo sedeli, cekali NATO, majku im njihovu nek' samo bombarduju, zato cemo mi da pijemo pa da nas pogode bar zdrave i vesele. I tome slicno. Cudan je balkanski mentalitet koji Zapad ne poznaje dovoljno. Vitalni jesmo ali i prinudjeni da to budemo, mada to valjda negde i genetski nosimo u sebi.

Ne biste li, ipak, rekli da je ovaj narod postao "ubijen u pojam"?

- Tako to izvesno sada izgleda. Sa, recimo, ovim novim Zakonom o informisanju koji je Skupstina bez ikakvih dilema odmah usvojila. Znam da ce mozda neko, ko procita ovaj intervju, reci: Eno, Goran trazi pobunu, trazi da narod izadje na ulicu... Tako ce se to shvatiti a ne kao razgovor uz kapucino u kome svako ima pravo da iznese svoj stav i odgovori na suprotno misljenje. Ne, netom ce biti izrecena takva presuda i kraj. Optuzujemo strance sto nece da saznaju sta je iza svega sto nam se dogadja a sami ne zelimo da vidimo sta je iza naseg coveka koji se danas zaista grci.

Cela moja generacija je zivela pod jednom vrstom diktature kada nije smelo ni slovo da se izusti protiv Tita. Mi to zaboravljamo a neki se cak i s nostalgijom secaju tog doba. Medjutim, to nije bilo demokratsko doba, tada je bilo samo vise, mnogo vise para, a novac stvara privid demokratije i na Zapadu i ovde. Setite se da je cela nasa generacija imala u glavi potpuno izgradjenu autocenzuru, a setite se i svih iskoraka iz nje, recimo onog napada na "crni talas" koji je bio surov. Plasim se da sada upravo koracamo u takvo jedno vreme, vreme jake autocenzure, sa ovim novim Zakonom o informisanju koji nedvosmisleno krije u sebi zelju za potpunom kontrolom ne samo medija vec i ukupne svesti. Opet smo, dakle, na putu bez dijaloga i bez oprastanja. Ili ste na jednoj ili ste na drugoj strani.

Bogami, vi ste vec proglaseni za izdajnika, doziveli ste nedavno jedan takav zestok napad?

- Da, bemislen napad od onog Dragosa Kalajica koji me je proglasio narodnim neprijateljem pa me treba streljati ili zatvoriti, a mozda bi bilo najbolje da sam sebi presudim. Meni je to, tako apsurdno, bilo pomalo cak i smesno, sve dok nisam video svoju majku uplakanu. Da li je on, Kalajic, svestan da ce to biti prevedeno, a da ja u svetu ipak nisam neki mali u cosku kome se, tek tako, malim prstom, moze da pripreti. Mislim, ljudi ce se na Zapadu, koji me znaju, jednostavno zgranuti ali ce to biti ujedno i slika o nama, o toj vrsti staljinisticko-nacistickog napada na jednog coveka. Sta je Kalajic, s druge strane, time postigao? To da, ulagujuci se kao dvorska budala nekima na vlasti, ostvari za sebe mozda neke sitne privilegije. Medjutim, neko to sve prati i gleda da bismo se mi onda cudili sto o Srbima postoji negativna slika u svetu. Dakle, sami smo krivi, da ponovim jos jednom. I ako ne budemo svesni da moramo da podnesemo deo te krivice, necemo nikada doci do istine.

Zato je tu, na primer, "Bure baruta" da se u njemu izbliza vidimo kao u ogledalu?

- I da prepoznamo, pre svega, nase sada vec i utemeljeno osecanje beznadja. Otuda je film smesten u samo jednu noc i mozda deluje mracno. Ali, tako zivimo. Taj mladi pisac, Dejan Dukovski je kao niko do sada, cini mi se, uspeo da docara mentalitet balkanskog coveka i da ga, po meni bolje od bilo koga sa ovih prostora, uzdigne do opste razumljivosti. Kada sam prvi put dobio od Dejana Vrazalica, direktora "Vansa", taj tekst na citanje a da pozorisnu predstavu jos nisam video, nisam mogao da se odvojim od rukopisa. Sve te sudbine koje se preplicu u samo jednoj noci, to me je kao ideja i kao slika, koju sam odmah video, jako uzbudilo. Odmah sam, znaci, video citav fiilm. E, sad, zasto jedna noc i koja je to noc? Rekao sam kasnije, dok smo Dukovski i ja radili na scenariju uz veliku pomoc Filipa Davida, zaduzenog da mi kaze sta ne i sta ne valja, kako bi bilo dobro da to bude noc potpisivanja Dejtonskog sporazuma posle koje pocinje jutro velikog mira na Balkanu. Unutar toga su svi ti ljudi koji se izmedju sebe mrze i ubijaju, recju zive pod strasnim pritiskom nasilja koje se uvuklo u sve pore drustva. Medjutim, u svima njima ipak ima i necega ljudskog, ima neke neznosti, jer ja ne umem i ne zelim da uradim film bez ljudskosti i neznosti.

Veliki deo para za "Bure baruta" uspeli ste sami da pribavite i nije onda cudo sto vas smatraju 
vrlo spretnim u tom pogledu?

- Prvo, mene zaista vredja kad to cujem, kad kazu da sam najbolji producent medju rediteljima. Da li vi, molim vas, smatrate da Kusturica napolju dobija deset puta vise novca za film od mene zato sto je spretan? Ne, nego zato sto neko hoce da u njega ulozi toliki novac. Tako isto ja odem tamo gde znam da ce ljudi biti zainteresovani za moj projekat. Sve je, sto se mene tice, pocelo od "Tanga Argentina", tad su me zapamtili, jos vise s "Tudjom Amerikom". Sad, kad budem zakucao na neka vrata a vise to i ne moram, znam unpared da cu lako dobiti nekoliko miliona maraka za sledeci film. Prema tome, uspeh jednog filma vuce drugi film. Nisam ja, dakle, najbolji producent medju rediteljima nego je to sto sam do sada uradio ostavilo trag i ljudi su spremni da u mene investiraju. Vrlo prosto. Ne treba, pri tom, zaboraviti ni da sam imao u poslednjih godinu dana retrospektive u Italiji, Francsuskoj i Spaniji i da su tamo objavljene knjige o mom radu. Ne mislim zbog toga da sam nekakav najgenijalniji jugoslovenski reditelj, ali ja jesam stvorio jednu izuzetnu komunikaciju u smislu da sam uvek, radeci filmove, razmisljao o tome kako jedno umetnicko delo mora da se razume u citavom svetu a ne samo kod nas. Po meni, cim je to samo kod nas, znaci da mu nesto nedostaje. Jer, ljudsko bice ne postoji samo kod nas. Ljudi pate, smeju se, vole, zive i mrze svuda u svetu.

"Bure baruta" je kao pozorisna predstava nekoliko godina bio hit u Beogradu. Koliko ste 
radili pod tim opterecenjem?

- Da, oko sto hiljada ljudi videlo je tu predstavu. U stvari, oko trideset hiljada s tim sto su je mnogi gledali vise puta. Jedna klasa se pronasla u njoj i to je ono sto mi je dalo nadu: ako uspem, mislio sam, da filmski ispricam tu pricu na jedan lep i cist nacin, da je kako valja dramaturski slozen i stvorim cvrstu celinu a ne samo nekakav niz fragmenata, onda bi to moglo da dopre do publike ovde. Sad, posle svega, verujem da smo u tome uspeli.

Rekli ste da se u predstavi pronasla "jedna klasa". Sta pod tim, u stvari, podrazumevate?

- Jedan od meni najdrazih filmova uopste je Renoarov "Velika iluzija". Veoma bih voleo da snimim rimejk tog filma iako dobro znam da je rec o remek-delu. U njemu se govori o tome da se ljudi ne dele po nacijama vec po klasama. Meni ce i vama otuda uvek biti blizi neki nas kolega u Nemackoj, Americi ili Francuskoj nego sto bi to mogao biti covek koji, recimo, gaji pilice na selu. Tako su i predstavu "Bure baruta" oberucke prihvatili oni koji su duhom i obrazovanjem slicni. Za mene je velicanstveno sto je Renoarov film upravo afirmisao tu ideju: velika je iluzija prvo to da se Francuzi i Nemci dele po nacijama, ne, oni se dele po klasama. Ako bih dalje razvijao tu pricu, mislim da nas Amerikanci upravo na tome dobijaju. Dobijaju nas na tome zato sto ne umemo da se odbranimo od sopstvenih gluposti i od nacionalizma. Da smo Siptari i mi pametni, mi bismo danas bili zajedno i ne bismo Amerikancima pustili da upisu sebi jos jedan poen kakav su dobili posle rata u Bosni. Mislim da bi intelektualci morali da razvijaju svest o tome. Ali, bojim se da smo postali inertni, pa i sami zahvaceni nacionalizmom.

Veliko olaksanje u citavoj prici oko ovog filma doslo je s makedonske strane. Na neki neverovatan nacin Makedonci su sve ove godine ostali najotvoreniji i najtolerantniji na Balkanu. Recimo, Slobodan Unkovski, veliki reditelj i vrhunski intelektualac, koji je rezirao "Bure baruta" u Jugoslovensko dramskom pozoristu, a sada je njihov ministar kulture, ulozio je dva puta vise para u film nego Ministarstvo Srbije. Pamtim da mi je rekao: Neka ti je bog u pomoci, to je dramsko tkivo, ti si filmski reditelj, kako ces?!

Da, posto sam predstavu gledala sest puta, priznajem da sam ocekivala malo zesci ritam u filmu?

- Ne vidim da je ista usporeno u filmu, naprosto svaki od tih segmenata zaokruzen je iznutra. Bojim se da smo previse navikli na te neke spotovske filmove i stvaranje ritma uz tras muziku i bum rezove. Izdvojio bih, naprotiv, jednu brzu scenu koja, opet, ne postoji u predstavi. To je scena u vozu kada Lazar Ristovski, posto je ubio Gagu Nikolica, svog najboljeg prijatelja zato sto ga je prevario sa zenom, iskaljuje sav bes prema zenskom rodu tako sto aktivira bombu u kojoj ce nestati i on i slucajna saputnica Ana Sofrenovic. Kao sto znate, u predstavi oni tada u vozu vode ljubav sto se meni cinilo neadekvatnim. Celi dan i noc smo smisljali tu scenu dok je nismo poceli da hvatamo za gusu, tako da je ovo film unutarnjeg ritma. To samo znaci da dramska tenzija odredjuje brzinu, a ne ucestalost smenjivanja kadrova. I nije ta scena jedina znacajna izmena u odnosu na pozorisnu predstavu. Mnogo je takvih izmena, sto je prirodno. Citanje drame Dejana Dukovskog mogucno je na vrlo razlicite nacine. Ja sam je filmski ovako procitao. Po meni ta drama u svom originalu previse govori o nasilju i nedostaje joj upravo ona doza ljudskosti koju uvek trazim. To sam odmah i rekao Dukovskom. Uostalom, kad imate ljudskost, vi se lakse vezete za junake. Recimo, Bata Zivojinovic, kao vozac autobusa, ima u filmu neku svoju izbeglicku sudbinu i ima sina koji nece da "posteno zaradjuje hleb" nego se povezuje s kriminalcima. Dakle, kad Bata Zivojinovic u besu ubija Sergeja Trifunovica sto mu je oteo autobus, on je tada mnogo tragicniji lik, cak mu i mrtvom kaze "sine moj" ne znajuci da ce njegov sopstveni sin stradati iste noci, od recimo Josifa Tatica koji u pozorisnoj predstavi ubija onako iz pika, iz ogoljenog besa. Po meni, ovo je tacnije citanje. A, mozda i nije. Ne znam. Hocu samo da kazem da je predstava radikalnija od filma, ona je bez milosti, a film to ipak nije i sada se postavlja samo pitanje ukusa.

Bitno se razlikuje i glumacka podela, jedno od glavnih pitanja u gradu je koga sad ko iz predstave igra na 
filmu?

- Niko osim Mirjane Karanovic ne igra u filmu istu ulogu. Mislio sam cak i to da promenim, bez obzira sto je ona u predstavi ostavila na mene najjaci utisak. Ne znam zasto. Svi su bili odlicni, ali ona mi je najvise ostala u svesti i onda sam sebi rekao: zasto da ne, neka to bude jedina uloga koja ostaje. A zbog cega ostale promene? Pa zato, pored ostalog, sto ima glumaca koji ufiksiraju ono sto su radili u pozoristu pa onda ne unesu u film dovoljno svezine.

Dobro, i onda ste otisli u Veneciju iz koje su nam samo stizale vesti o uspehu vaseg filma, ali i o sukobu s 
Kusturicom kojeg se dohvatila i italijanska stampa. Zbilja, kako je tamo bilo?

- Nisam ja tamo razmisljao o Kusturici. O njemu uopste vrlo malo razmisljam...

Ipak, on je rekao dve strasne stvari. Da ste vi trecerazredni umetnik a onda, posle nagrade kritike vasem 
filmu, da mu je drago "kad mladi uspjevaju". To su ozbiljne uvrede?

- Rekao je on, bas u NIN-u, pre dve i po godine i da sam ja "vjeciti kandidat za visoka svjetska priznanja". To sve ipak govori vise o njemu nego o meni. To govori da mu je izuzetno stalo do nagrada i priznanja. I ta njegova ogromna netrpeljivost prema bilo cijem uspehu, opet pokazuje vise njega.Mogu samo da ponovim ono sto sam vec toliko puta rekao: film nije sport i mi se ne takmicimo da bismo okacili nagrade ispod spice. One pomazu distribuciji, ali one ne menjaju film. Moze covek za film da dobije i pet "Oskara", opet je to taj isti film. A, to o mladima koji uspijevaju, pa ja sam samo sedam godina stariji od njega a mozda sam duhom i mladji. Moj poslednji film je moj najbolji film, a njegov poslednji film, koliko sam cuo, nije njegov najbolji film. Nisam, osim toga, reagovao ni na to da sam trecerazredni umetnik vec sam se jednostavno slozio s njim da samo kvalitet otvara vrata svetskog filma. Verujem da se to bas sada dogadja mom filmu s tim sto mislim da je apsolutno nedostojno jednog umetnika da o drugome sudi u kategorijama u kojima to Kusturica cini.

Ne mozete, ipak, poreci rivalstvo sa Emirom Kusturicom koji je uvek bio ispred vas i kojeg ste zeleli da 
stignete i prestignete?

- Ne, necu to poreci. Ako sam ga i osecao kao jakog protivnika kojeg zelim da prestignem delom, to je bilo u pozitivnom smislu. Znaci, da ga prestignem ako mogu. Recimo, to sam jako osecao posle "Oca na sluzbenom putu". I dobro je kad u kinematografiji postoji neko ko je toliko jak ali je opasno ako baci senku na sve druge.

Znate, postoji covek koji je dobio isto kao i Kusturica dve "Zlatne palme", a dobio je i "Oskara" sto on nije. To je Svedjanin Bili Ougust. Medjutim, sta? Uprkos tolikom uspehu, Bili Ougust je bio i ostao u senci Ingmara Bergmana. I to je prirodno, samo sto Kusturica ipak nije Bergman. Kad vec govorimo o tome, a vi novinari samo pitate za Kusturicu, moram da naglasim kako zaista ne verujem da je on covek koji u sebi sracuna: E, sad cu ovoga da sprecavam. To ne. Kusturica jednostavno reaguje impulsivno, takav je covek, drugaciji od mene. Ja nikakda nikome nisam pretio da cu ga da bijem niti se ponasam kao on. U svakom slucaju, mislim da je velika korist za nasu kinematografiju uspeh i njegovog i mog filma u Veneciji, pogotovo uspeh na svetskom trzistu.

Sad vas, u Beogradu, ipak, ocekuje veliki ispit: sta ako se nekim dusebriznicima "Bure 
baruta" ucini suvise crnom slikom?

- Film je stanje duse, a ne preslikavanje stvarnosti. Ovaj film je moje osecanje sveta i vremena u kome zivimo. Mogao bih sada da dokazujem da je "Bure baruta" mnogo humaniji film od ove stvarnosti, kao sto se moze dokazivati i da je mnogo crnji od ove stvarnosti. Na gledaocima je da o tome odluce. Vi mozete varati publiku jednu, dve nedelje, ne duze. Ona ce odbiti da gleda ono u sta ne veruje. Ostaje da vidimo...

JASMINA LEKIC



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.