KAO DA SAM ZIVEO TRISTA GODINA Rodjen sam u kraljevini, detinjstvo sam proveo u fasizmu i komunizmu, ziveo u kapitalizmu, socijaldemokratiji i republici. Prosao sam put od sudopere do vlasnika restorana, od tapkarosa do glumca i producenta...
Jedan od neocekivanih posetilaca Beograda u danima velike strepnje je nas covek iz Holivuda Den Tana, alijas Dobrivoje Tanasijevic. Sarmantan, lezeran i raspolozen, ovaj biznismen pustolovne biografije siri optimizam oko sebe.
- Mislim da predsednik Klinton folira - nije on toliko glup da napadne Jugoslaviju. Naravno, mogu da se dogode mnoge stupidarije, ali ne verujem da ce vas bombardovati. Da nije bilo afere Levinski, verovatno ne bi ni doslo do ovog pritiska. Posto se svuda potpisujem kao Jugosloven, kaze mi moj sef za propagandu: "Cuj, Den, da izbacimo ovo Jugosloven?!" Kazem mu: "Slusaj, Frenk! Sa mnom si 20 godina, neces vise da budes ni jedan dan, ako samo pomislis na tako nesto. Voleli vi to ili ne, ja sam ponosan na svoje poreklo. Ako sam vam bio dobar 40 godina, zasto ne bih i sada?! Nimalo se nisam promenio."
NE PLASIM SE SMRTI: Rodjen sam na Zelenom vencu, u Ulici kraljice Marije (Narodni front). Secam se tog cudnog osecaja kad su nas bombardovali za vreme rata.
Moj drug i ja igrali smo se s krpenjacom na ulici, i kad smo otisli na rucak dogodilo se bombardovanje. Bomba je pogodila njegovu zgradu. Vise ga nisam video. Ali, nije bilo plakanja. To se prihvati kao normalno, pa rat je! Verovatno zbog toga, nikad kasnije nisam se plasio smrti.
Odrastali smo u velikoj nemastini, a blizina pijace na Zelenom vencu ucinila je da se osposobim za snalazenje u zivotu. Ustajao sam jako rano i pomagao seljacima koji su vecinom bili nepismeni. Prodavao sam zajedno s njima; merio na kantar, nosio im dzakove... Za to bih dobio namirnice i poneki dinar. Odnesem majci sve sto sam zaradio, pa idem u skolu.
Kad je otpocelo prikazivanje americkih filmova, dali smo se na tapkanje bioskopskih karata. Stanes prvi u red, svako moze da dobije cetiri karte. Dve stavim u gace, dve u carape. Osmotrim neki ljubavni par - "Zelite karte?" Odvedem ih iza coska i prodam im karte po mnogo vecoj ceni.
Secam se, od moje prve musterije dobio sam pet puta vise novca; posto sam tako dobro zaradio, resim da castim sebe. Idem i ja da vidim film. Zvao se "Brucosi sa Oksforda"; sedim sa moje tri musterije u prvom redu, i zaljubim se u film. Tako sam zapoceo svoju trgovacku i filmsku karijeru, istovremeno.
GLAS AMERIKE: Igrao sam fudbal u podmlatku "Zvezde", ali u ono vreme 47-48. godine nismo bili organizovani kao sto su to sadasnji "Zvezdini" pioniri. Cistili smo cipele fudbalerima, hvatali lopte iza gola... Onda me Aca ekonom izabere da budem sef tih klinaca. Pred utakmicu nosio sam fudbalerima kopacke i dresove, tako sam uvek prvi saznavao ko igra u timu. Kaze mi trener: "Slusaj, bekovi su ovi, igra taj i taj...!" Kad izadjem od Ace, svi fudbaleri se sjate oko mene: "Je l' igram ja...?" Ja se pravim vazan, kazem: "Jedino ti, Rajko, ne treba da pitas, ti si kapiten!"
Nikad necu zaboraviti: "Zvezda" je bila na turneji po inostranstvu, i ja sam dobio providan najlonski kais. Cujte, ja sam bio toliko sretan, toliko sam se sepurio s njim... Nezaboravni dani!
Gutajuci americke filmove, bili smo zapanjeni nacinom zivota koji smo u njima videli. Mi gladujemo, oni se kupaju u mleku! U Beogradu se uveliko slusao "Glas Amerike", cujem ljude kako govore: "Ja radim u fabrici, a imam kucu s bazenom i auto u garazi!" Pa to je, bre, raj! I resim da idem na Zapad.
Imao sam 17 godina kad sam s juniorima "Zvezde" otisao na turneju u Belgiju i ostao tamo. Uskoro je dosla "Zvezda", igrala je protiv "Anderlehta". Bio sam na tribini s nekim nasim emigrantima, ugleda me Rajko Mitic, kaze: "Bato, sta ti radis ovde? Dodji ovamo!" Ne daju mi oni cetnici i ljoticevci, kazu: "Je l' si lud, vratice te nazad!" Nekako se izvucem, dodjem kod Rajka a on me preporuci ljudima iz "Anderlehta" - "Ovaj decko dobro igra!" Tako sam dobio prvi ugovor.
Posle jedne sezone igranja Belgijanci me prodaju "Hanoveru". U njemu sam igrao godinu dana. Godine 54. otisao sam u Kanadu, u Montreal, u jevrejski klub "Hakoa". Davali su mi sto dolara nedeljno i obecali mi posao na kome cu zaradjivati jos sto dolara. Posto nisam imao nikakvu profesiju, zaposlili su me u jednoj garazi kao mehanicara, mada nisam znao ni kola da vozim. Jednog dana kaze mi glavni majstor da pomerim auto. Mene sramota, nikad ih nisam vozio. Pitam jednog majstora da mi pomogne, nece! Upalim auto, izletim s njim i opalim u drugi auto. Kaze gazda: "Bolje da ja tebi odmah dam 200 dolara, jeftinije mi se hvata."
JEBEM TI ZIMU: Poslednju utakmicu prvenstva odigrali smo u Vankuveru. Grad pun nasih ljudi - "Ostani s nama...!" Posto je bio kraj sezone, zamolim upravu da mi odobri da mesec dana ostanem u Vankuveru.
U jednoj partiji karata upoznam nekog Luku Crnogorca, studenta prava. Kaze on: "Sad dolaze kopaci zlata s Jukona, vole da se kockaju a pojma nemaju. 'Ajde da im uzmemo pare!" Oni, zaista, glupi a puni para. Uzmemo im 5 000 dolara - kidaj! 'Ajde malo da se provedemo u Kaliforniji! Idemo u Holivud, sto da ne, bogati ljudi, ostacemo tamo cele zime. Uzmemo apartman, svako vece u bioskop, preko dana na more - zivot na visokoj nozi. Jednog dana Luka kaze: "'Ajmo u nasu crkvu! Tamo dolaze sve nase dobre ribe."
I dok cekamo autobus na stanici, Luka vidi neke dobre cipele u izlogu. Udje u radnju da ih kupi, ja sedim na stolici i cistac mi glanca cipele. I dok tako sedim, vidim kako dvojica prilaze Luki, stavljaju mu lisice i odvode ga u automobil. Pojurim u apartman gde je bila sva nasa lova - kasno. Skriven iza palme, gledam kako izvode Luku s nase dve torbe. Au, sta sad da radim? Imam samo devet dolara u dzepu. Bazam onim holivudskim bulevarima i naidjem na jednu otvorenu piceriju. Svet posmatra kako majstori razvlace testo bacajuci ga u vazduh. Blenem i ja u tu atrakciju, kad, na ivici prozora primetim oglas: "Trazi se perac sudova!"
Odmah me stave pored masine za sudje, s dva Meksikanca. Udubio se ja u posao da me ne oteraju, najednom cujem glas iza sebe: "Je l' si to ti, Bato?" Bio je to Bogdan Saric iz Beograda, jedno vreme je ziveo u Montrealu i poznavao me je s utakmica. Prihvati on mene - "Sta ces u Montreal, jebem ti zimu?!" - i tako postanem pica majstor.
NEMACKI PODMORNICAR: Nemam s kim da govorim engleski, moj Bogi govori samo srpski. Saznam za jednu malu glumacku akademiju, i prijavim se. Odmah pocnem da se hvalim; kazu ovi pica majstori: "Kad ti budes igrao na filmu, placamo hiljadu dolara za ulaznicu!?"
Imena glumaca iz te skole nisu mi znacila mnogo; posle su iz te grupe nastale filmske legende: Natali Vud, Kim Novak, Dzems Din.
Covek koji je vodio tu skolu zvao se Dzef Kori. U vreme Makartijevog "lova na vestice", nasao se na listi nepozeljnih glumaca. Bio je veliki rusofil, za njega je "metod Stanislavskog" bio sveto pismo. Zavoleo me je, valjda zbog toga sto nisam znao engleski, i nije hteo da mi naplacuje skolarinu. Stalno me je ispitivao o Jugoslaviji i komunizmu. Znam da je levicar, hvalim socijalizam: "Vidite, oni tamo imaju mnogo bolje... Recimo, radnicki sindikati u Jugoslaviji!" Pa ima ovo, pa ima ono... Dan-danas smo veliki prijatelji.
U svom prvom filmu "Neprijatelj na dnu mora" glumio sam nemackog podmornicara. U njemu su igrali Robert Micam i Kurt Jirgens. Potpisem ugovor i dobijem - 10 000 dolara. Prosto nisam mogao da verujem sta me je snaslo.
Ali, postave mi uslov: "Ne mozes da se zoves Dobrivoje Tanasijevic!" Kazem: "Znate, imam nadimak Bata?" Ne, moras da imas ime i prezime!" Prvi predlog bio je da se zovem Deni Taner. To Deni zvucilo mi je malo pederski, 'ajdemo dalje, da mi ostane bar nesto od prezimena: Tanas, Tanasi, 'ajde Tana! Dakle, dobijam novo ime, postajem Den Tana. Vise ne pravim pice, sad sam glumac.
SUROVI BOGI: Krajem pedesetih u modi su bili ratni filmovi, u njima sam nasao svoje mesto. Redovno sam igrao negativce i umirao na kraju filma. Naucio sam da ginem od mitraljeza, od aviona, da se udavim, naletim na minu... Sve to u svojih 49 filmova. Jedino nisam snimio ljubavnu scenu, za cim iskreno zalim.
Karl Malden je snimao u Vornerovom studiju, u kome sam snimao i ja. Nisam znao da je naseg porekla: on Karl Malden, ja Den Tana?! Kaze mi Dzef Kori: "To je najbolji americki glumac samo je malo ruzan, ima veliku baburu, al' glumcina je!" Pricamo, on me pita odakle sam. Kad sam rekao, Karlo kaze na cistom srpskom: "Pa kako si, brate?" Njegovi su iz Bilece, on je rodjen u Indijani, ali do seste godine govorio je samo srpski. Kad su ga doveli u skolu, ucitelji se uhvatili za glavu: "Pa, gde je ovo dete rodjeno?!"
Nije mi on mnogo pomogao u karijeri. Karlo je pomagao zvezdama - Brando se kune u njega. Interesantno, producenti su mu zabranili da operise nos. U mladosti je igrao kosarku, i na jednoj utakmici laktom su mu napravili taj specificni izgled.
Ostao mi je u secanju jedan dozivljaj sa Hamfrijem Bogartom. Stajali smo za sankom u baru nas cetvorica: Bob Micam, Hemfri Bogart, Edvard J. Robinson i ja. Pijemo martini pomesan sa dzinom i votkom (na to pice smo hvatali mlade glumice, cim popije spremna je na sve), Bogart je pio sto tih martinija na dan. Prilazi jedan mladic Bogartu i trazi mu autogram. "Hoces moj autogram?" "Hocu!" - Bogi ga raspali po licu, covek se srusi. Skocimo na njega: "Jesi li poludeo, zasto to radis?!" "Sad dozivotno ima moj autogram!", hladno odgovori Bogi.
U to vreme glumci su bili "zasticena divljac" - bogovi. Ali, radili su za male pare. Oblacili su se glamurozno a pare su isle studijima. Sad zaradjuju 10-15 miliona po filmu.
SMRK NA CRTU: Iz Bostona dolazi neodoljivi Dzon Kenedi, covek evropskog obrazovanja i manira. Moderan je i ostavlja jak utisak. Potpuno rastresen Makartijevim lovom na vestice, Holivud ulazi u politiku zeleci da se obezbedi, da mu se ponovo ne dogodi neki Huver ili Makarti. Vecina tog glumackog sveta su liberalni ljudi i ceo Holivud se zaljubljuje u Kenedijeve, ukljucujuci i mene. Tako ulazim u Demokratsku stranku, ciji su mi stavovi inace bili bliski.
Kenedijevi su bili veliki smekeri i svaleri, kresali su sve atraktivne zene u Holivudu (crni Bili, gde nadje ovu Moniku!). Pocinjem da radim za porodicu Kenedi u predizbornoj kampanji. Isao sam u srpske klubove i crkve da agitujem za Dzona Kenedija. Kad god bih pocinjao da ga hvalim, nasi su me pljuvali: "Je l'ti znas da je on katolik?!" Ne znam da li su Srbi glasali za Kenedija, ali pobedio je u Kaliforniji. Posle njegove smrti prestala je da me interesuje politika.
Rat u Vijetnamu potpuno je izmenio holivudski imidz. Prestaju da se snimaju ratni filmovi, nestaje taj veliki glamur. Droga pocinje da hara Holivudom. Nije mogao da prodje parti a da se ne "smrkne na crtu". Kao, posle sve vidis bistrije, osecas se bolje. Mene to nije privlacilo, naprotiv, odbijalo me je sve vise od druzenja s glumcima.
Igram Nemce, mafijase, fasiste, Meksikance - sve manje je uloga za mene. U medjuvremenu sam se ozenio, dobio cerku. Supruga je opet u drugom stanju - para od glume nema. Moram da trazim drugi posao.
NEVOLjE S MIKELOM: Modni kreator, grofica Tumanov, glumac Dzordz Hamilton i ja, otvorili smo jedan nocni klub u kome se igrao samo tvist. Bio je tada u velikoj modi, medjutim, kad sam video kako to izgleda, kazem: "Cujte, ovo nam nece uspeti! Ko ce da plese a da se ne dodiruje?" Ipak, vec prve godine zaradimo milion dolara. Odmah povratim duh i krenem u biznis s fudbalom.
U to vreme postojala je internacionalna liga Amerike. Tokom leta organizovani su fudbalski turniri s brazilskim, engleskim i francuskim klubovima. Uzmem pravo da ja organizujem taj turnir u Kaliforniji. Medjutim, liga propada 64. a ja dobijam jednu interesantnu ponudu.
U Demokratskoj stranci sprijateljio sam se s Klarensom Den Martinom; kasnije je dosao na funkciju podsekretara za komercijalu SAD. Posle Kenedijeve smrti i on je prestao da se bavi politikom, vratio se u Kaliforniju ali je sa sobom doveo dva kuvara iz Vasingtona, nije zeleo da ih otpusti. Jedan je bio Italijan, drugi Kinez. Bio je multimilioner i priredjivao je strasne vecere za glumacku koloniju, s kojom sam ga upoznavao. Jednog dana kaze: "Slusaj, ovi kuvari... Pokusaj da mi nadjes posao za jednog od njih?" Poznavao sam nekoliko vlasnika italijanskih restorana, medjutim, niko nece da zaposli coveka od 62 godine - "Pa da umre kod mene!?"
Kuvar se zvao Mikele, bio je glavni Musolinijev kuvar, pa kuvar generala Klarka, on ga je i doveo u Vasington. Kad je Klark otisao u penziju, dao ga je Den Martinu a ovaj ga doveo u Holivud. I tu niko nece da ga zaposli. Jednom sam bio na rucku s Den Martinom u restoranu kod nekih mojih poznanika, pitaju nas da li znamo ko bi zeleo da kupi taj restoran.
Kaze mi Den Martin: "Zasto ga ti ne kupis?" "Zasto ja, kupi ga ti?!" "'Ajde da budemo ortaci! Dacu ti Mikela na godinu dana a ja cu ga placati!?" Znam da je strasan kuvar, pomislim: "Pa, 'ajde da probam!" Tako je nastao "Dentana's". Mikele je bio u njemu godinu i po, penzionisao se i vratio u Italiju, ali je doveo mog sadasnjeg sefa kuhinje, takodje Italijana, iz Zadra.
Restoran je tavorio godinu dana, sve dok jedne veceri nisu usla sestorica novinara i narucili pice. Mikele im napravi meze, ovi to pojedu, pitaju da li mogu da veceraju. Nekoliko dana kasnije pojavi se clanak u "LA Tajmsu", pod naslovom: "Pronalazak godine" - najbolja italijanska hrana u LA nalazi se u restoranu "Dentana's". Jedan od te sestorice bio je kriticar za hranu u "LA Tajmsu". Od tog dana restoran je pun. Omiljeni restoran glumackog sveta. Ne mozes da udjes u njega od guzve, vec 34 godine. Eto, da im nisam ponudio meze... A mislio sam: ako im to ponudim, narucice jos jednu turu pica!
TITO I JA: Krajem sezdesetih formira se profesionalna fudbalska liga u Americi. Postajem suvlasnik kluba "Los Andjeles". Dovodim: Blagoja Vidinica, Rodju Milovanovica, Krcu Tomica, Mesarosa, Dragana Djukica... Dolazi i Aca Obradovic, dovodi Toplaka. Igrao se dobar fudbal, ali kao i sve drugo sto nema tradiciju u Americi, brzo propada.
Zajedno sa suprugom i dvema cerkama, 72. godine odlazim u Englesku. Od tada porodicno zivimo u Engleskoj i Americi. Mesec dana u Londonu, mesec dana u Kaliforniji. Odmah po mom dolasku u Englesku, ukazala se prilika i ja sam postao jedan od vlasnika fudbalskog kluba "Brenford". Od 1975. do 1981. godine bio sam clan Engleske fudbalske federcije; jedini stranac u njenoj istoriji. Kad su me izabrali, kazem: "Ali, ja nisam gradjanin Engleske?!" "Pa ne biramo mi tebe kao gradjanina..."
Kad sam 1969. dosao u Jugoslaviju, bio sam zapanjen koliko se zemlja izgradila. Standard je bio dobar, narod veseo. Nisam mogo da poverujem da je to ona ista zemlja koju sam napustio. Tim povodom, upoznao sam Tita kad je dosao u posetu Niksonu. Na predstavljanju, on me pita: "Koliko si dugo ovde, kad si dosao?" Kazem: "Iz Jugoslavije sam otisao 52." "Mislis, pobegao si..." "Pa, da, kidnuo..." Kaze Tile: "Hm, da sam bio na tvom mestu, verovatno bih i ja!"
MILjANOV POZIV: Dopao mi se scenario filma "Kicma" Vlatka Gilica i vratio sam se filmu kao producent. Poceo sam da ulazem novac u jugoslovenske filmove. U doba kad su filmovi bili ideoloski limitirani, ovde su snimani sjajni realisticki filmovi. Nasi redtelji su uvek bili hrabri - peremo ves pred celim svetom, bas nas briga. Volimo da kazemo ono sto nam je na srcu, pa kud puklo. Zato smo veliki narod. Producirao sam sest nasih filmova, sad se time bavi moja starija cerka Gabrijela.
Kad su Jugoslaviji uvedene sankcije, Miljan me je zamolio da predstavljam FSJ u medjunarodnim fudbalskim forumima. U pola noci zvoni telefon, Miljan na vezi: "Odmah trci na kongres UEFA, ti si nas delegat." Kad sam dosao tamo, kazu mi: "Slusaj, imamo losu vest - niste vise u UEFA!" "Kako?" "Danas je bio sastanak izvrsnog komiteta..." Prakticno, bili smo izbaceni.
Posle moje polemike s Johansonom, predsednikom UEFA, pao je dogovor: da pocepam pripremljeni govor i da predlozim Makedoniju za novog clana. Situacija se preokrenula, umesto da smo napolju, mi predlazemo nove clanove. Sto da ne. Procedura za ponovni prijem bila bi grozna, verovatno ne bismo otisli na svetsko prvenstvo. Milo mi je da nam se to nije dogodilo, da sam bas ja otisao tamo. Naravno, mogli su to i drugi da urade.
Mi smo, zaista, velika sportska nacija. Svetsko prvenstvo zavrsili smo na desetom mestu, sto je veliki uspeh. Trenutno na rang listi nalazimo se na osmom mestu. Lako stvaramo reprezentaciju, igraci nicu k'o pecurke. To je nas fenomen na kome nam, verujte, zavidi cela Evropa.
AMERICKA ADMINISTRACIJA: Kad kazes da si Jugosloven, svi te belo gledaju. Moji najbolji prijatelji s kojima igram golf, moje musterije u restoranu, ljudi iz filmske industrije (clan sam Filmske akademije, komiteta za dodelu Oskara za strani film) - svi oni mi kazu: "Sta trazis tamo? Je l'si poludeo?!" "Sta trazim, predstavljam svoju zemlju!" "Ali, Milosevic je diktator?!" "Slusajte, ja nisam njegov obozavalac, ali on je izabran od naroda. Znaci, demokratski. Ako ga narod hoce, sta sad?!" "Mnogo laze...!" "Je'l Klinton ne laze?!"
Takodje, strasno im smeta sto se zovemo Jugoslavija. Kazu: "Ta zemlja ne postoji!" "Izvinite", kazem, "ja sam se razveo od moje zene, ona jos uvek nosi moje prezime!" Ako ona ima takvo pravo, pa imamo ga i mi i Crnogorci. Ovi sto su se odvojili nose devojacka imena, a mi smo se tako zvali. Zar to nije logicno?" "A Kosovo?" "Za nas je ono isto sto i Jerusalim za Jevreje!" "Ali, Albanaca je tamo 90 posto?!" "Slusajte, Amerikanci su uzeli od Meksikanaca Teksas, Arizonu i Kaliforniju. U Kaliforniji zivi 60 posto Meksikanaca, sta biste im vi uradili kad bi rekli da zele nazad, u Meksiko?" "Pa, j.... im majku!" "Znaci vi to mozete, a ovi ne mogu?!"
Problem je sto su Amerikanci izabrali nas da budemo "losi momci". Jedno vreme su to bili Palestinci, pa Libijci, pa Iranci, Iracani, e sad smo to mi. Proizvod broj jedan americke industrije je oruzje - ono mora da se prodaje.
Zahvaljujuci americkoj administraciji, po nacionalnosti sam Beogradjanin. Kad sam otisao da mi daju novi pasos, kazu: "Izvini, ne mozemo da ti damo novi pasos"! Ovde pise da si Jugosloven, mi ne priznajemo tu zemlju - moras da stavis nesto drugo!" "OK, stavite Srbin!" Sluzbenik ode kod svog sefa, vraca se, kaze: "Ne moze ni Srbija!" Uletim kod tog sefa: "Ama, covece, meni treba pasos, ja putujem! Da li ste vi normalni?!" Kaze: "Gde si rodjen?" "U Beogradu". "Pa, stavi da si Beogradjanin!" Dakle, u mom pasosu pise da sam po nacionalnosti Beogradjanin. Toga valjda jos nije bilo u nasoj istoriji.
Definitivno, zadovoljan sam sto sam se rodio u ovom veku. Desile su se velike stvari u poslednjih 50 godina, mozda vece nego u proteklih 500. Zar to nije fantasticno? Rodjen sam u kraljevini, detinjstvo sam proveo u fasizmu i komunizmu, ziveo u kapitalizmu, socijaldemokratiji i republici. Prosao sam put od sudopere do vlasnika restorana, od tapkarosa do glumca i producenta... Imam osecaj kao da sam ziveo 300 godina. Sretan sam sto sam probao sve.
Dva najdrzaa grada su mi London i Beograd. Beograd ima dusu kao nijedan drugi grad. Ziv je, pun energije i pored nemastine. A ljudi su ovde ludi, tu nema dileme.
LjUBISA STAVRIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.