STAP I SARGAREPA

JEDNA ZEMLJA, TRI SISTEMA

Vec na samom pocetku pregovora o buducem statusu Kosova i Metohije suocicemo se sa fenomenom koji je nepoznat u medjunarodnom pravu i o kome smo dosad vise cutali nego govorili: Jugoslavija je zemlja sa tri politicka sistema i, po svemu sudeci, sve vise ce to biti. Srbija ima jedan sistem, Crna Gora drugi, a Kosovo je na putu da, uz medjunarodnu podrsku, legalizuje treci.

U novije vreme samo je Kina u svetu postala poznata po strateskom nastojanju da bude jedna zemlja sa dva sistema. Mi smo nadmasili Kineze, imamo jedan sistem vise, iako smo od njih 120 puta brojcano manji. Ali tu i prestaju bilo kakve slicnosti i povodi za poredjenja. Kinezi su proklamovali politiku dva sistema da bi sa maticom ujedinili najpre Hongkong i Makao, a potom, jednog dana u dalekoj, ali svetlijoj buducnosti, i Tajvan.

Mi imamo tri sistema kao posledicu delovanja vise cinilaca: raspada federacije, sukoba autoritarne vlasti i demokratije, jacanja separatizma i, istovremeno, represije, podredjivanja pritisku velikih zapadnih sila i sve izrazitijem nastojanju Amerikanaca da presudno uticu na prekrajanje balkanskog prostora i ustrojstvo novih drzava. Kineze nose zelje ka jedinstvu, dok nas razorni unutrasnji porivi i spoljni centrifugalni podsticaji vode ka rasturanju.

S razlogom se pretpostavlja da ce se jugoslovenska strana, u pregovorima sa kosovskim Albancima, u odredjivanju pravnog statusa Kosova i Metohije najvise oslanjati na takozvanu sestu tacku sporazuma Milosevic-Holbruk, u kojoj se kaze: "Pravni aranzmani za uspostavljanje samouprave treba da budu u saglasnosti sa pravnim sistemima Republike Srbije i SRJ, kao i da budu u saglasnosti sa medjunarodnim standardima i Zavrsnim dokumentom iz Helsinkija."

Formulacije je takva da ce se neminovno tumaciti na razlicite pravne - odnosno, sto je mnogo vaznije, na razlicite politicke - nacine. Malo je verovatno da ce SAD, kao posrednik, nadziratelj i stroga sila - koja ce, makar sta americki predstavnici govorili o neophodnosti direktnog sporazuma izmedju Srba i kosovskih Albanaca, u krajnjem ishodu nametnuti resenje - traziti neki poseban sklad izmedju nasih ustava i svog poimanja medjunarodnih standarda. Kod nas ce se, s druge strane, javiti znatne teskoce ne samo u uskladjivanju nacrta kosovske autonomije sa oba ustava, nego i u tumacenjima dva neuskladjena ustava.

U pozivanju na Zavrsni dokument iz Helsinkija, akcenat jugoslovenskih vlasti je na uvazavanju teritorijalnog integriteta i na neizmenjivosti granica - sto vise niko, sem Albanaca, ne spori. Albanci ce, uz americku pomoc, akcenat stavljati na ljudska prava. Bitne su pri tom dve konstante u dijalogu: prvo, Amerikanci pre pomazu kosovskim Albancima da rese svoje probleme sa Srbima, nego Srbima da rese svoje probleme sa Albancima i, drugo, Kosovo kroz tri godine i ne mora da bude nezavisno, kao sto nam velike sile obecavaju, ali zasigurno nece vise biti ni Srbija. Formalno u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Kosovo ce, sa samostalnom albanskom policijom, pravosudjem i uopste vrlo sirokom autonomijom, u kojoj su federalne i republicke ingerencije svedene na minimum, i to pod medjunarodnim nadzorom, neizbezno postajati drzava u drzavi. Americki uticaj ce biti presudan i u ustrojstvu te poludrzave i mnogo je verovatnije da ce Srbija zbog toga morati da menja svoj Ustav, nego sto ce se kosovska autonomija zasnivati na politickom sistemu Republike. Valjda je to dovoljno da vec sada govorimo o trecem sistemu unutar jedne zemlje.

Sto se tice prethodna dva, svedoci smo ubrzanog uvecanja razlika medju njima od smene vlasti u Crnoj Gori. Vec smo navikli da predsednik SRJ i predsednik Srbije, na jednoj, i crnogorski predsednik, na drugoj strani, gotovo i ne komuniciraju, sem kad se radi o odbrani zemlje.

Po ocenama crnogorskih vlasti, "voljom beogradskog rezima" savezna vlada ne postoji, a Savezna skupstina ne funkcionise, pa se o kljucnim pitanjima zemlje, kao sto je Kosovo, "odlucuje daleko od javnosti, misterioznim dvorskim igrama saveznog vrha".

Od ove optuzujuce ocene, koju je izrekao Milo Djukanovic, Milica Pejanovic-Djurisic otisla je korak dalje u ilustrovanju krize savezne drzave, kao i razlika izmedju sistema u dve bratske republike: "Jugoslavija je za nas privlacna samo ako je demokratska, ako je uvazen clan medjunarodne zajednice, samo ako funkcionise na univerzalnim principima. Izvesno je da taj cilj SRJ ne moze ostvariti pod rezimom Slobodana Milosevica. Milosevicev rezim pocinje onamo gde prestaje logika, a tamo gde prestaje razum, istovremeno nastaje Miloseviceva politika."

I dok rezim u Srbiji kvalifikuje crnogorsko rukovodstvo cak kao izdajnicko, Crna Gora se priprema i za samostalnu ekonomsku politiku, da bi se odvojila od srpske privrede, za koju ce, prema predvidjanjima uglednih ekonomista, i naredna godina biti izgubljena, kad je rec o uspostavljanju normalnih komunikacija sa svetom.

Taj svet, u najnovijim analizama Evropske unije, ocenjuje da se u Crnoj Gori "uveliko nastavlja s povoljnim kretanjima ka reformama i demokratskim promenama". Ali kako se u Srbiji i ne nazire opredeljenje za reforme, osobito posle donosenja dva najnovija zakona - o univerzitetu i o medijima - data je ocena da se udaljenost Jugoslavije, u celini, od demokratije "moze meriti svetlosnim godinama".

Tako proizilazi da je, od tri sistema unutar nase zemlje, po drzavne i opste interese mozda najpogubniji onaj koji pretenduje da nam zajednicku drzavu cuva i od sveta i od nas samih.

DRAGOSLAV RANCIC