SRPSKI PRIJATELJI

NAS DO NASEGA
Cudna galerija mitova, znanih i neznanih, koji su se svih ovih godina legitimisali simpatijama za srpsku 
stvar potvrdjuje vrednost stare istine o svecu i troparu

Pjer Binel, francuski oficir u sluzbi NATO-a, izdao je mocnu Alijansu predavsi Beogradu poverljive dokumente i planove o ciljevima eventualnog napada na Jugoslaviju. Bio je, kaze, vodjen prijateljskim osecanjima prema srpskom narodu. Samo nekoliko meseci ranije, zapadna stampa pisala je o Erveu Gurmeleonu, oficiru za vezu francuskog kontingenta u sastavu SFOR-a, koji je Srbima sa Pala otkrio francusko-nemacki plan za hapsenje i likvidaciju Radovana Karadzica. Obojica su izgubila sluzbu, Binel je i u pritvoru, ali su se zato nasli na listi srpskih prijatelja, u nevelikom drustvu koje su, u proteklih desetak godina cinili zakleti levicari ali i desnicari-ekstremisti, ugledni pisci i oni u potrazi za afirmacijom, novinari, biznismeni, razni avanturisti, jedna glumica i jedan knez u potrazi za prestolom.

"Najsokantniji pisac na ruskom jeziku" Eduard Limonov tri puta je dolazio u Jugoslaviju, obisao Vukovarsko ratiste, Kninsku krajinu i Bosnu, tacnije "sve linije fronta Velike Srbije". Limonov je sa srpskih polozaja gadjao Sarajevo a potom objasnjavao da ne gadja grad vec neprijatelje. Popularni Edicka, koga su 1992. godine u Srbiju doveli mladi socijalisti, kritikovao je srpske intelektualce za neaktivnost a Borisa Jeljcina za izdaju Srba. Potom je u listu "Sovjetskaja Rosija" pisao da su Nemci "hteli i odabrali Srbe za neprijateljski narod a drugi silom prilika to prihvatili". Kad u Rusiji pobedi opozicija, pricalo se, Limonov ce biti sef KGB-a. On sam obecao je da bi u tom slucaju mogao obezbediti da Srbija dobije nuklearno oruzje - za odvracanje neprijatelja. Posto je jos jednom sokirao svetsku javnost, Edicka je nestao bez traga. Potom je savetovao francuskog pisca Patrika Besona da se mane Srbije. "To je tabu, sve ces izgubiti."

Besonova kletva

Beson se nije manuo Srbije. Naprotiv, verovatno najaktivniji branilac Srba, vraca se gotovo svakodnevno na srpsko pitanje u svojim stalnim kolumnama u "Figarou" i drugim francuskim listovima gde se suprotstavlja brojnim intelektualcima koji su svoj angazman pronasli na drugoj strani, poput Levija, Gliksmana, Bruknera. Sa njim su Srbi imali srece. Beson je intelektualac od imena, poznati pisac, dobitnik nagrade za knjizevnost Francuske akademije. Nezaobilazni je ucesnik televizijskih debata kada se govori o Jugoslaviji. Srbi u Francuskoj kazu da niko kao on ne ume da Francuzima pronadje "zicu" i da im srpsko pitanje izlozi u tako svarljivoj formi.

Hrvat po majci, po ocu malo Rus, malo Belgijanac dosao je u Beograd 1990. godine. Kao nebeski znak pripadnosti ovom prostoru, u sali tumaci cinjenicu da su mu vec na aerodromu ukradene sve stvari. "Nisam mogao da verujem da se u roku od samo nekoliko meseci, jedan narod, cija sam dela i istoriju poznavao, pretvori u cudoviste", govorio je Beson. Veruje da su Srbi u direktnom sudaru sa "novim svetskim poretkom". Kako Beograd dozivljava kao drogu bez koje ne moze, pretnje bombardovanjem doziveo je veoma emotivno, obrativsi se Zapadu apelom srocenim - reklo bi se - bas po srpski: "Neka zene evropske i americke ekcemi stignu i polio, variola i sifilis, artroza i astma, neka ogluve i oslepe, nek' ih pojedu sve rak-rane koliko god ih ima, ako zene Beograda budu bombardovane. Neka starci evropski i americki gladni budu, vredjani, pretuceni, nek' ogole, nek' ih ubiju ako bombe, evropske i americke pogode starce Beograda. I na kraju, nek' Sotona zagospodari svetom ako Beograd bombarduju", pise Francuz koji kaze da bi radije umro nego ziveo bez Srbije.

Njemu i nekolicini francuskih intelektualaca drzavljanstvo Republike Srpske dodelio je licno Karadzic, koga Beson smatra "uprkos svemu najsuptilnijim, najdirektnijim, najiskrenijim, najdubljim srpskim politicarem". Inace, zajednicku osobinu gotovo svih srpskih prijatelja, razlicitih po mnogo cemu, cine simpatije za prekodrinske Srbe, sto ce ih cesto kostati karijere, ne na Zapadu nego u Srbiji.

Pretnje sljivovicom

Zapise Petera Handkea, austrijskog pisca (majka ovoga puta Slovenka) do reka Dunava, Save, Morave i Drine, objavljene u minhenskom "Zidojce cajtungu" a potom i u vidu eseja "Pravda za Srbiju", zapadna kulturna elita komentarisala je kao "intelektualno samoubistvo" cenjenog pisca, ozbiljnog konkurenta za Nobelovu nagradu. Postao je preko noci "prosrpki advokat" ili jednostavnije terorista, reakcionar cija je pristrasnost opasna. Mesecima su se nemacka i austrijska stampa i mnogi intelektualci zgrazavali nad cinjenicom da je Handke medju Srbima sreo "fini svet." Svoj stav Handke je vatreno branio u brojnim susretima sa publikom i sa neistomisljenicima, ne libeci se da neke od njih, uz konstataciju da su glupaci, izbacuje iz sala ili da im preti sljivovicom. Razumeo je Bosnu citajuci Andrica, "najveceg pisca na svetu" ciju je fotografiju zakacio na zid sobe svog pariskog stana. Handke je uspeo da knjigu o Srbima ucini bestselerom i doziveo da ga nemacka publika i dalje docekuje i ispraca aplauzom, cak i kada govori o Srbima a na zakazane intervjue dolazi sepureci se u cipelama za koje naglasava da su kupljene u Bajinoj Basti, njegovoj drugoj domovini, sto bi mu u eventualnoj oceni uspesnosti rada srpskih prijatelja donelo visoku ocenu.

Danijela Sifera najpre smo upoznali kao prijatelja a tek kasnije, ko je hteo, mogao je da se bavi njegovim filozofskim ili publicistickim radom. Iako ga Srbi posebno simpatisu jer je ne samo prijatelj nego i srpski zet, mora se konstatovati da ga i u Francuskoj identifikuju uglavnom kao branitelja Srba. Sifer pripada onim prijateljima koji srpskoj strani nisu doneli svoja velika imena, tako da su posao odradjivali vise ovde, pred kamerama RTS-a nego u inostranstvu. Ipak, Sifer je branio Srbe sa entuzijazmom. Zabelezeno je da nije odoleo (?) izazovu da se umesa i u domace politicke prilike. Tako je neposredno pred novembarske izbore 1996. isticao svoje levicarsko opredeljenje zaleci sto JUL, koji je na liniji evropske levice, nije osnovan ranije, jer tada bi mozda bila izbegnuta srpska katastrofa. Kritikovao je srpsku opoziciju, zbog saradnje sa Zapadom. Opozicija mu je uzvratila istom merom, nazivajuci ga placenikom rezima. Te etikete Sifer se nije oslobodio ni danas, mada je u medjuvremenu donekle promenio misljenje o ovdasnjim levicarima. Januara ove godine ostro je kritikovao srpski rezim, identifikujuci ga kao "sve vise totalitarni i mafijaski poredak, zaokupljen samo time da ocuva svoju iskljucivu vlast". Isprovociran privodjenjem supruge na informativni razgovor Sifer je u tekstu "Srbija: uvreda demokratiji" pisao da se "u Srbiji kroz cistke i represiju stvara novi prevejani soj titoisticko-staljinistickog rezima koji pociva na sveprisutnoj i mocnoj tajnoj policiji, ravnoj Causeskuovoj Sekuritatei". Obecanje da nece doci u Srbiju dok se ne promeni rezim Sifer je pogazio kada su usledile pretnje bombardovanjem. Dosao je u Beograd autobusom, u znak protesta protiv blokade JAT-a ali je ovom njegovom boravku u Beogradu dat znatno manji publicitet.

Verovalo se i da jedan Kenedi moze da popravi reputaciju Srba na Ostrvu. Narocito ako je taj Kenedi poreklom Srbin. Zato ga je primao i predsednik republike licno. Kenedi je reklamiran zbog svojih dobrih veza sa konzervativcima Margaret Tacer ali i sa obe kraljevske porodice, engleskom i srpskom. Jovan Gvozdenovic, alijas Dzon Kenedi pokusavao je da dela i konkretno, da ozivi srpski biznis i to uz pomoc Jezdimira Vasiljevica i drugih tada "uglednih poslovnih ljudi". Imao je ideju da potpomogne prodor srpske privrede u Britaniju a sve je propalo kada su ga kod kuce optuzili za ucenjivanje jednog libijskog princa.

Dok se nije pojavio predsednik Belorusije Lukasenko politicare su na srpskoj strani predstavljali Zirinovski i Le Pen, ekstremni desnicari koji su u Srbiju dolazili na poziv srpskih radikala. I dok je Le Pen podsecao na bratsku solidarnost dva naroda, Zirinovski je vec tada pripremao teren danasnjim panslavistima pozivajuci na ujedinjenje Srbije i Rusije. Ipak, marginalizovani u svojim zemljama, francuski i ruski nacionalisti nisu odgovarali ni domacim vlastima, tako da je njihova misija u Srbiji bila kratkotrajna a gosti prepustani Seselju. Bas kao ruski knez Dolgoruki, cijim je ustolicenjem Srbija mogla postati monarhija.

Srbe je u oktobru obradovao i stari (silom prilika zaboravljeni) prijatelj Moamer el Gadafi, libijski suveren. Beogradjani mu nikada nisu zaboravili kamile koje je poklonio Zooloskom vrtu pa je sa simpatijama citano njegovo protivljenje bombardovanju SRJ.

Nije se oglasio, a mogao je, Andreas Goldberger, austrijski skijas , koji je bio na putu ne samo da postane prijatelj nego i jedan od nas. Kada ga je austrijska skijaska federacija suspendovala, mladom skakacu bilo je ponudjeno da karijeru nastavi takmiceci se u jugoslovenskom timu, pri cemu su Jugosloveni kao nevazan detalj tretirali cinjenicu da je mladom Zlatobregicu ucesce na takmicenjima bilo zabranjeno zbog upotrebe kokaina.

Nikako ne prihvatajuci da svet ne pociva na prijateljstvima i emocijama, Srbi, narocito oni na vlasti, bez prestanka su trazili dokaze ljubavi, prihvatajuci sve i svakoga. Mada, istini za volju, ni ponuda bas nije bila bogzna kakva. Valjda, po onoj narodnoj: prema svecu i tropar...

LjUBICA GOJGIC