ISPOVEST: RUZICA SOKIC, VETERAN ATELJEA 212

IMA NEKI DJAVO U MENI

Nisam bila diva, vamp zena kao, recimo, Olivera Vuco. Zena s misterioznim zivotom. Uvek sam igrala neke nesretnice, mucenice, ofucane koke... Meni je valjda tako od boga doslo; da ostanem skromna, da sumnjam u sebe. Da moj glamur ne bude spoljasnji. Gluma je jedini pravi smisao mog zivota. To je zavisnost, to je vazduh...

S legendom jugoslovenskog glumista Ruzicom Sokic razgovaramo u trenutku njenog povisenog emocionalnog stanja, neposredno pred premijeru predstave "Lepotica Linena". Ovom predstavom u reziji Zorana Ratkovica veteranka Ateljea 212 svecano ce zakljuciti cetrdeset godina svog sjajnog glumackog rada. Neposredna i hrabro otvorena, ova glumica karakternih uloga i komicarka prefinjenog senzibiliteta lako osvaja sagovornika.

- Bila sam zgranuta kad mi je profesor Vlada Jeftovic "otkrio" da sam Akademiju zavrsila tacno pre cetrdeset godina. Uopste nisam svesna da je proslo toliko godina, sto je, verovatno, odraz moje infantilne prirode. Ja sam, zapravo, Petar Pan, koji nece da odraste.

Ipak, ne bih rekla da sam protrcala kroz zivot. Imam osobinu da govorim ono sto mislim, u zivotu sam se dosta izubijala zbog toga. Nisam sujetna u smislu da se plasim da pokazem svoje neznanje, da se bojim greske... Naprotiv, sklona sam da promenim misljenje i dosta sam tolerantna. To ljudi protumace kao moju slabost i zgaze me. Onda poludim.

Posle pet godina dobila sam premijeru u pozoristu, koje sam ja sagradila. Ja sam jedini preostali "solunac", nije me lako sahraniti. Eto, posle pet godina stigla sam na red, iza svih tetaka, strina i komsinica. Zahvalna sam zbog toga nasem novom upravniku i kolegi Svetozaru Cvetkovicu.

FATALNI MILAN PUZIC: Moja priroda odvela me je u glumce. Otkad pamtim sebe imala sam potrebu za travestijom, za bezanjem iz realnog zivota. Bila sam usamljeno dete, moje detinjstvo nije bilo srecno. Oci su mi uvek isle ka zvezdama. Valjda to bog tako podari: dobila sam ogromnu emocionalnost do samorazaranja, ali dobila sam i odbranu. Imam poziv u kome mogu da izduvam sve iz sebe, svoj mazohizam, cak i svoju delinkventsku prirodu.

Prve predstave koje sam gledala u Beogradskom dramskom pozoristu, na Crvenom krstu, bile su ocaravajuce. Jos kad se pojavio Milan Puzic - svako vece ceo zenski razred isao je da ga gleda. Bio je lepota od glumca, obozavale smo ga. Posle predstave odlazile smo do njegovog stana i ostavljale mu ceduljice. Zamislite, jednog dana dodje bas u nas razred, da sprema komad "Srecni dani". U nasoj, Trecoj zenskoj gimnaziji vec je postojala tradicija dramske sekcije, zahvaljujuci genijalnom profesoru knjizevnosti Bori Stojkovicu. Prijavila sam se da igram u tom komadu, ali bila sam toliko zaljubljena u Milana da me je bilo sramota da glumim. Kasnije sam mu to pricala da sam se osecala kao vezano pile, smejao se kad je cuo sta se dogadjalo u meni.

Bora Stojkovic je rezirao "Zonu Zamfirovu"; Radmila Andric (tada se prezivala Radovanovic) igrala je Zonu, ja sam igrala Doku. Miodrag Ilic, novinar, igrao je Maneta, a Djordje Trifunovic, rodjeni brat Laze Trifunovica, igrao je Starog Adziju. Sjajno smo igrali tu predstavu, dobila je cak i neku nagradu. Posle sam igrala u "Gospodji ministarki", i svi su predvidjali da cu jednog dana biti "ista Zanka Stokic". Bila sam debeljuskasta, bezvezno sam izgledala, ali imala sam smisla za komediju.

Medjutim, od cele te nase dramske grupe, na Akademiju je bila primljena jedino Olja Grastic. Na prijemnom ispitu Joza Laurencic nam je rekao da smo vec 'iskvareni glumci'. Katastrofa! Bila sam ocajna i taj dogadjaj ostao mi je traumatican za citav zivot.

ZENE VUKA VUCA: Zelela sam da budem i novinar, ali mi je otac, novinar, ostavio amanet: "Nikad novinar! Prve cetiri strane novina ne citaj - samo kulturu, sport i citulje!" Sad citam samo citulje.

Sledece godine, profesor Joca Kulundzic prvi i jedini put uzeo je glumacku klasu, primio je Radmilu i mene. Bilo nas je osmoro na klasi: dve Rade, Djuricin i Andric, Ljiljana Markovic i ja, a od muskaraca: Nikola Simic, Bata Zivojinovic, Aca Aleksov, i pokojni Tori Jankovic. I kuriozitet, na prvoj godini sa nama je bio Fulvio Tomica, kasnije jedan od najvecih knjizevnika Italije. Jednom nas je Paolo Madjeli odveo u Rim na gostovanje, i kaze mi na uvo: "Imam iznenadzenje za tebe!" "Kakvo?" "Vidices, vidices...!" Kad se predstava zavrsila, prilazi mi jedan poznati lik, sa ogromnim crnim sesirom - Fulvio Tomica! Cudesan je zivot...

To sto se prica da sam bila lepa, uopste nije tacno. Moj izgled je uvek bio minus u mojoj karijeri. Na klasi sam uvek igrala majke, babe... Jednu od svojih prvih uloga dobila sam u predstavi "Romanof i Djulijeta", u Pozoristu na Terazijama. Medjutim, u toku priprema pozove me Vlada Petric, moj prijatelj, da on, njegova mlada zena Dara Calenic i ja, odemo zajedno na Letnje igre u Dubrovnik. Kad se ozenio Darom, ona i ja smo se sprijateljile, kao sto sam prijateljevala i sa svim zenama Vuka Vuca; ostavljao mi ih je u miraz.

U Dubrovniku smo spavali u jednoj sobi; mesec dana jeli smo samo burek, jer je bio najjeftiniji, i suncali se. Kad sam dosla da nastavim probe licila sam na bumbara, crna k'o zift. Najednom, pozove me upravnik pozorista Dinulovic, kaze: "Znas sta, ti fizicki ne odgovaras ulozi!" Bio je to drugi smrtni udarac u mom zivotu. Dosla sam kuci, stala uz zid i sfuljala se. Htela sam da umrem od sramote.

A onda sam krenula da se borim. Otisla sam u Ministarstvo kulture i trazila komisiju. Ljudi su dosli da vide zasto se to meni oduzima uloga - "To je parodija, pa ona i treba da bude debela?!" Nisam krenula s premijerom, ali igrala sam reprizu. Posle sam je mnogo puta igrala, mislim da sam, cak, jedina i ostala iz te prve postave.

BOJAN ADAMIC: E, onda me je, sticajem okolnosti, video Bojan Stupica. Renata Ulmanski je morala da ide sa gospodinom Tepavcem u Budimpestu, i ostavila je rolu u predstavi "Ljubovnaja zavist cerez jedne cipele". Vlada Petric seti se mene, i ja uskocim u tu ulogu. Predstavu vidi Bojan Stupica; jednog dana zove telefonista u garderobu, kaze: "Zove vas Bojan Adamic!" Zbunjena, kazem: "Kako, pa ja ne pevam?!" Najednom cujem glas: "Ovde Bojan Stupica, dodji hitno u Atelje!" Kad mi je rekao da me uzima u novoformiranu ekipu, otisla sam na Kalemegdan i sve sam se stipala da se uverim da nije san.

Godina je 64. Slavica Maras, Butkovic, Tasko Nacic, Bora Todorovic, Tanja Beljakova... Dobila sam epizodu u "Vojceku". Trebalo je da se lupim spreda, po nezgodnom mestu. Toliko me je bilo sramota, ali Bojan je bio uporan... Kad to uradim usi mi se zacrvene, kosa mi se digne. Bojan me gleda, kaze: "Znas sta, ti si jedan nepojebani leptir!"

Stidljiva sam patoloski. Kad sam procitala scenario filma "Kad budem mrtav i beo", vidim, pise: "Goli". "Aaaa, ovu ulogu necu da propustim, ali ako kazem da necu da se svucem, izgubicu je..." Izvukla sam se, tako da uloga nema pravi kraj. Kazem: "Zile, zato vi mene vise nikad niste pozvali da igram kod vas!"

"Ma, nije..."

TUCA S MIROM TRAILOVIC: Moram da kazem: fizionomiju toj prvoj ekipi Ateljea dao je Slobodan Aligrudic. Bili smo nova pozorisna ekipa koja je razbila dotadasnje pozorisne konvencije. Alija je dao stil i smek toj igri. Neku blagu ironiju, malu distancu, koju su oni koji nas nisu voleli nazvali smirom. Bio je cudo, savrseno moderan glumac. Uvek bi mi nabacivao stil igre, i ja sam ga prihvatala. Dao mi je svoju sifru, beskrajno sam mu zahvalna zbog toga.

Bio je veliki boem, izuzetan, sjajan covek. Voleo je zivot, voleo je i da popije. Bio je kao neki vitez iz proslosti, istovremeno i covek ispred svog vremena. To je stvaralo velike konflikte u njegovoj licnosti. Otisao je iz Ateljea, kasnije iz zivota.

Ostao mi je u srcu, uvek ga pominjem, ne dam da se zaboravi. Mnogo divnih ljudi, s kojima sam radila, vise nema. Toliko ih je otislo iz zivota... Neshvatljivo. Kazem: "Bog uzima sebi andjele". Zato je ovo vreme demona.

Nisam se trudila da imam uzore, jedino sam mnogo volela Oliveru Markovic. Gledala sam je kad je bila na vrhuncu, boze sta je sve ta zena odigrala... Toliko divnih uloga. Samo kad se setim "Karoline Rijecke"! Ne znate da li je bila lepsa ili sarmantnija. Cudo jedno. Obozavala sam je. To sto je ona odigrala, tesko da ce se nekom jos desiti.

S Mirom Trailovic ne da sam se kacila nego sam je jednom gurnula niz stepenice. Htela je da mi oduzme ulogu u predstavi "Ko se boji Virdzinije Vulf". Nisam se dala. Nisam htela da popustim, da dozvolim da me zgazi. Naime, uloga je zahtevala ravne grudi, odjednom Miri padne na pamet da ja nisam ta!? Pozovem Muharema Pervica i Huga Klajna da vide probu, kazu: "Pa ona to odlicno igra?!" Ta uloga donela mi je prvi pravi uspon u pozoristu. Divna ekipa: Cica Perovic, Vlada Popovic, Ljiljana Krstic...

Mira nije bila malogradjanka. Svasta su joj glumci govorili, ali ona nije bila sekantna, prastala im je. Nisam bila njena ljubimica, volela je neke druge, ali me je postovala. Nije dozvoljavala da ne igram.

SLATKO I VODA: U pozoristu me je lansirao jedan izuzetan covek, Nebojsa Komadina. U isto vreme otkrio je i Acu Popovica. Rekla bih da je to generacijska ekipa. Radili smo "Krmeci kas" cija je dramaturgija razbijena, svi su bili skepticni. Medjutim, predstava je trijumfovala, na Sterijinom pozorju 66. dobila sam Sterijinu nagradu.

Ali, nisam ja to mnogo fermala. Dodjem posle nekoliko dana u Atelje, zalim se Mihizu: "Jao Miko, ja sad necu da dobijem ulogu...!" "Rozalija", kaze on, "pobogu, pa uzivajte u nagradi makar sedam dana!" Ali, ja k'o luda od tih mojih trauma.

Prvu nagradu u zivotu dobila sam 65. za televizijsku dramu "Devojka sa tri oca". Vasa Popovic preporucio me je Ravasiju. Kad sam dobila scenario, stavim ga pod misku, i samo gledam da me ne pregazi tramvaj. U to vreme umro mi je otac, krenula sam u tu ulogu s idejom da je posvetim ocu. Tako sam je i uradila, na sentimentalan nacin.

Gledamo prenos Bledskog festivala, predsednik zirija, profesor Hugo Klajn, cita: "Prva nagrada za glumu: RUZICA SOKIC!" Ja se onesvestim. Mama je morala da mi da slatko i vodu. Posle svih sutiranja i ponizavanja koje sam dozivela, bio je to prvi pravi uzlet. Svi su se cudili: "Ko je ta glumica?"

Sredinom sezdesetih radilo se mnogo divnih serija i drama. Recimo, "Prijateljstvo, zanat najstariji" u kojoj sam odlicno igrala. Onda, "Jovan i Jovanka", "Topciderska reka"... U reziji Ace Djordjevica imala sam nekoliko izuzetnih uloga u antologijskim dramama, kao sto je "Namestena soba", s Verom Cukic i Slobodanom Aligrudicem. Uletela sam u nasu prvu mamutsku seriju "Citav zivot za godinu dana". Glavne uloge: Zoran Radmilovic i ja. Televizija je za mene bila znacajnija. Ona mi je trasirala put u pozoriste. Bio je to zlatni period televizije.

BARTON I JA: Igrala sam u cetrdesetak filmova. Kod Zdravka Randica, Joce Zivanovica, Zike Pavlovica (nazalost, samo jednom), kod Tadeja, Vrdoljaka, Zike Mitrovica - ponosna sam na jednu malu ulogu u "Uzickoj republici". Najvise sam radila s pokojnim Kresojom. Bili smo veliki prijatelji; taj gubitak je nenadoknadiv. Njegova sudbina je kao neki sajensfiksn. Toliko taj covek nije imao srece, toliko je bio nepravedno potcenjivan... Toliko se mucio i patio... Kakva tragicna sudbina, da sa jedincem pogine za koru hleba!

Prvi kadar imala sam u filmu "Subotom uvece", ne verujem da bi me danas neko prepoznao u njemu. Cela klasa je statirala, nasa Radmila Andric igrala je glavnu ulogu. Prvu ulogu imala sam u filmu Joce Zivanovica "Gorki deo reke" 1965. godine. U Puli sedim u drustvu jedne drage osobe, gledamo more, najednom, kazu: "Srebrna arena - Ruzica Sokic!" Padanje u nesvest.

I to me prati do dana danasnjeg; u bilo kojoj drugoj profesiji covek se potvrdi, zavrsena stvar. A kod mene: posle prve nagrade u Bledu, nagrade Sterijinog pozorja, Srebrne arene, oteraju me iz "Sutjeske", kao poslednjeg mangupa.

Toliko sam bila impresionirana kad sam dobila ulogu Olge Dedijer, nisam mogla da verujem da cu biti u blizini Ricarda Bartona! Daju mi dijalog na engleskom od koga nisam znala dve reci. Ispisem cirilicom sta treba da izgovorim. Niti sam razmisljala kako treba da izgledam - stavili su mi titovku dva broja manju, jos su mi zalizali kosu, a imam nepravilno lice. Mozete misliti na sta sam licila bez sminke.

Snimimo mi jednu ogromnu scenu; sedimo Hardi Kriger i ja, smejemo se. Barton kaze: "Uvek sam bio najgori glumac kad sam morao da glumim na nemackom, smejurija!"

Odem s Ateljeom na neko gostovanje, kad se vratim saopste mi da je moja uloga u "Sutjesci" - katastrofa. Kaze mi neki Bosanac, direktor filma da licim na "hajvana". "Sta je to hajvan?" Jao, sedam dana sam lezala u krevetu, kao tezak bolesnik. Od sramote, od stida. Zamislite, partneri: - Barton, Liz Tejlor, Hardi Kriger... Tjentiste, Tito... A ja - hajvan!

Kad sam to prebolela, dignem se i krenem u borbu. Napadnem ih da su neznalice, sve ih opljujem po novinama. Tri godine snimali su "Sutjesku", u medjuvremenu snimim "Zutu" i dobijem Zlatnu arenu. Te 73. godine u Puli prikazana je i "Sutjeska"; dobila je neke utesne nagrade i Tito dodje da pozdravi pobednike. Mi smo se vec upoznali na Tjentistu, u medjuvremenu je citao moje izjave po novinama, stane pred mene, kaze: "Boga mi, Sokicka, mnogo si opasna!" Eto, to je moj zivot. Neda Arneric kaze: "Da se meni to desilo, vise ne bih stala pred kamere!

CVECE U BERLINU: Uzasno sam stidljiva, ali ne stidim se da kazem da umem da ispadnem glupa i naivna. Strasno je sto sam tremaros. Imate glumce koji imaju nedostatak emocija i njima trema dodje kao pogonsko gorivo. Mnogi glumci su najbolji na premijeri, kasnije padaju. Kod mene je suprotno. Imam visak emocija, pa kad me uhvati drhtavica, paraliza... Imam racionalnu vezu s onima iz publike, koji mi broje plombe, pa umesto da radim u inat, ja padam. Druga krajnost je smeh na sceni. Uhvati me nekontrolisano smejanje, nekoliko puta samo sto zavesa nije spustena.

Imala sam srecu da igram s Brankom Plesom, u njegovoj reziji. S njim je bilo zgodnih anegdota. Secam se jedne: gostovali smo u Berlinu s "Borom snajderom". Puna sala nasih ljudi. Najednom, usred dijaloga Branko pocne da mi daje neke znake! Okrenem se, vidim jednu zenu kako stoji s buketom cveca. Popne se ona usred scene, mi zacutimo, kaze: "Izvinite, meni ce da ode autobus, a zelim da vam predam ovaj buket!" Naravno, zavesa padne, nismo mogli da nastavimo predstavu.

Dosta sam igrala s Djuzom. On je melem. Tolerantan je, dobar partner. Volim da igram s nekim ljudima u Ateljeu, mnogo mladjim od mene: s Tikom Stanicem, s Fedjom Stojanovicem.. Interesantno, imam manje problema sa zenama, muskarci su mnogo sujetniji. I ja volim da budem najbolja, kako da ne! Ali, oni to zele po svaku cenu. Bas me briga da li me zene ogovaraju iza ledja, ovi nasrcu fizicki.

MIR-JAM: Ne, jos nisam odigrala najbolju ulogu. Nikako da je pronadjem. Znate kakvi su reditelji, strpaju vas u jednu fioku. Potpuno ispunjenje nekom ulogom jos nisam dozivela. Volela sam ulogu Mir-jam. Mihiz je radio dramaturgiju, Soja Jovanovic je rezirala. Bilo je uzasno tesko, nikako nisam mogla da udjem u taj lik. Preklinjala sam, molila... Soja me odvede kod Nevenke Urbanove, genijalne, neponovljive umetnice. Ona mi kaze: "Znas kako je izgledala gospodja Mir-jam? Bila je ogromna zena, nosila je plast i imala je beretku. Isla je kao karijatida." A ja sam probala u farmerkama i patikama... 'Ajde da probam da se nafatiram! Naprave mi ogroman fatirung, plast, beretku, stave mi i periku. Odjedanput, dobijem dimenziju!

Praviti ulogu isto je kao kad imate visoku temperaturu, sve vam se muti u glavi. Pa se odjednom probudite, kao ozdravljenje, pocnu kockice da vam se slazu. U stvari, gluma lici na san. Hocete da udjete u nesto i dok ulazite prati vas kidanje, cepanje utrobe. Onda pocnete tu da se smestate, pa se malo opustite, pa biste malo da pridremate... Gluma je cudan fenomen.

UNUTRASNjI GLAMUR: Slava mi nikad nista nije znacila. Eto, ponekad me je neko voleo, bez razloga, kao sto su me i mrzeli bez razloga. Kad sam se pojavila, bilo je to vreme naivnih seksi zena. Valjda sam bila simpaticna; bio je neki djavo u meni. Ne bih opstala da nije.

Nisam bila diva, vamp zena kao, recimo, Olivera Vuco. Zena s misterioznim zivotom. Uvek sam igrala neke nesretnice, mucenice, ofucane koke... Marginalni svet. Po tim likovima sam prepoznatljiva. Da sam ostala debeljuca koja igra samo komedije, to bi bio samo jedan fah. Svojom emocionalnom inteligencijom uspela sam to da izbegnem i pruzim sebi zadovoljstvo da igram lepezu karaktera.

Zivela sam obican zivot, mislim da sam ostala obicna. Scena me nije psihicki deformisala. Nemam razloga da budem neskromna, ne smem da budem nepravedna prema sudbini. Ipak, nesto sam i odradila. I posle toliko vremena, imam energiju i zelju da radim. Hvala bogu, znate, da to nije jubilej kad je covek izlapeo i kad vise ne moze da radi. Valjda je meni tako od boga doslo, da ostanem skromna, da sumnjam u sebe. Da moj glamur ne bude spoljasni. Za mene, gluma je zivot. Jedini pravi smisao mog zivota. To je zavisnost, to je vazduh.

Ne bih smela da budem nezadovoljna. Za razliku od sadasnjih generacija, nasa je imala nesto od zivota. Neke ventile, prozore u svet, neku civilizaciju. Sad je sve retrogradno, zivi pesak. I niceg nema na vidiku, sto bi moglo da vam ukaze na postojanje nade. Da ce skoro doci do preporoda. Ipak, moramo da ocuvamo iskru, taj plamicak ne sme da se ugasi.

BELO PSETANCE: Nikad necu zaboraviti: Danilo Kis je radio seriju o prezivelim logorasicama, i jedna od njih je rekla: "Tamo u tom paklu, zli su bili jos gori, a dobri su bili jos bolji!" Izgleda da se to isto sada dogadja ovde: svi pacovi i bube su se razmileli... Toliko egoizma! Zamislite da nekom uopste padne na pamet da unisti katedru svetske knjizevnosti?! Rasadnik talenata, pameti, kulture...

Strasno me je potreslo, kad sam na ulici videla profesore kako s megafonom drze predavanje, i decu koja cuce oko njih. Dva dana sam plakala. Pamtim jednu potresnu scenu iz okupacije, urezala mi se za citav zivot. Zena je isla ulicom s divnim, belim psetancetom. Prolazeci pored nemackog oficira, psetance je zalajalo; zgrabio ga je, odvukao preko ulice, i ubio ga je. Verujte, imala sam slicno osecanje kad sam videla profesore kako na ulici drze predavanja.

LjUBISA STAVRIC