NEDELJNIK

KOLIKO MOZE - JOS?

Sta bi danas uradio knjaz Milos? Pustio bi Voju Seselja, malog Vucica (kako narod tepa ministru informisanja) i dekana prof. dr Radmila Marojevica preko neke vrste "politickog minskog polja", te bi potom samo od sebe bilo jasno da l' da jos priteze ili da popusta. Aktuelno pitanje, naravno, glasi: da li ce nestrpljivi i vlastoljubivi radikali Milosevicu i SPS-u posluziti da se proveri "otpornost srpskog materijala" na ovoj rizicnoj i, bez sumnje, istorijskoj prekretnici - za narod i za zemlju?

Posle Dejtonskog, pa sad Dedinjskog dogovora sa jedinom svetskom velesilom, "srpsko pitanje" (kao medjunarodni problem), po svoj prilici, ulazi u zavrsnu fazu. NATO je, dakle, nasao nacina da bude prisutan u svim zemljama u regionu. Ograniceni suverenitet zajednicko je obelezje svih balkanskih drzavica, koje ce, verovatno, zavrsiti u nekakvom SECI-toru. A dok Amerikanci u nekom kraju obavljaju "zacrtane poslove", zaista se kao sredstva pritiska koriste "ljudska prava", "demokratija" i "slobodno trziste". Kad se cilj postigne, onda ih jedino istinski zanima "slobodno trziste" i stabilnost regiona. U tom smislu, logicno je da se lokalnoj vladajucoj strukturi i vladaocu da pravo da na stabilnosti poradi i demokratiju "malo prilagodi". Zato tuzno odzvanjaju krici onih koji danas veruju da ce ih Ricard Holbruk (samo kad on za "ovo" cuje!) zastititi od Seselja. (Prosto da covek ne zna kome su od ove dvojice Volter i demokratija blizi srcu.)

A pravi Don Kihoti su oni drugi, koji masu drvenim macevima i "znaju" da je "ovaj rezim poludeo", da je "u agoniji", da je ovo "pravi trenutak za obracun", odnosno da je disciplinovanje stampe i univerziteta "samo znak da je pocelo odbrojavanje vremena ovom rezimu". I malo logike i zdrave pameti dovoljno je da se, ipak, konstatuje nekakva (da se ne upustamo ovom prilikom u kvalifikacije) vestina, sposobnost i vitalnost rezima i lidera - koji opstaju duze od decenije i to u kakvim vremenima, i na kakvoj svetskoj vetrometini: pred vratima ove vlasti su "zaigrali" i posle "hladnog rata" osokoljeni Amerikanci i ujedinjeni Nemci, "i Teheran i Vatikan", i ovlasceni mocnici kao Van den Bruk i svemocna Medlin Olbrajt; preturio je ovaj rezim preko glave i 9. mart i 88 dana studentskih i gradjanskih protesta, i bes i krik Dafininih, Jezdinih i "starih deviznih" stedisa, pa dolazak 646 000 "izbeglica i drugih ratom ugrozenih lica" a sve "u paketu" sa odlaskom 320 000 stanovnika sa srednjim, visim i visokim obrazovanjem; vesto je upotrebio ovaj rezim Akademiju, udruzenje pisaca, umne i bogate ljude, a od "ljute" (SPO) kao i od "blage" (SRS) opozicije je napravio - koalicione partnere.

Dakle, kriticari neka kritikuju ali bez samoubilackog potcenjivanja, molimo. Jer, sta je smislenije od pitanja: ako je ovo "lud rezim" a traje duze od decenije, kakvi smo mi - njegovi kriticari i protivnici? Pametniji? To nesto sto ce kad-tad uticati na promenu ove drustvene strukture svakako nece biti sejaci lakomislenog optimizma. Ovde vise nije na vlasti samo (ono sto su koalicioni partneri nekad zvali) "banda crvena", pa "'ajmo, 'ajde, svi u napad" da rusimo komunizam, jer "rokenrol se cuje i s tavana Kremlja". Dve velike (antikomunisticke) stranke "desnicarske orijentacije" vec duze rabe svoje parce vlasti. "Ideoloska borba" je, nema sumnje, "na smetlistu istorije". (To se tako nekako govorilo.) Na delu je "danas i ovde", dosta zaostren odnos vlasti (istini za volju legalno izabrane) s jedne strane, i naroda koji propada do stanja ocaja i ciji je "prag izdrzljivosti" zasad nepoznat, s druge strane. Demokratski mehanizmi umeksavanja drustvenih sukoba ovim se gotovo suspenduju.

A situacija nije bas konforna. Malo je negativnih drustvenih parametara po kojima ova i ovako vodjena zemlja ne staje na celo "crnih tabela". Zaostajemo ekonomski, tehnicki, civilizacijski; na listi Freedom House, americke organizacije koja se bavi istrazivanjem slobode medija u svetu, iza Tudjmanove Hrvatske smo, za dlaku iza Bosne, a sve u drustvu Bruneja, Dzibutija, Cada, Kambodze, Zimbabvea, Mauritanije, Obale Slonovace, Turske, Ruande, Svazilenda, Vijetnama; lideri smo na "Ekonomistovoj" rang-listi najkorumpiranijih zemalja na nasem dragom Balkanu.

A da ovi indikatori nisu samo zlobne opaske "neprijateljski raspolozenog zapadnog sveta" (iako ima i toga) pokazuje cena koju placa narod koji i trpi, i smatra da je, ipak, na rubu Evrope, te da zasluzuje vise, mnogo vise. Dakle: "samo u Beogradu u odnosu na 1981. godinu broj novoobolelih od raka povecao se sa 8 na 15, obolelih od psihoza sa 3 na 6 novih slucajeva na 10 000 stanovnika." Raste stopa smrtnosti dece, a jasno i odraslih. Jugoslavija je vicesampion sveta, odmah iza Bugarske, po broju umrlih i obolelih od srcanih bolesti.

Vec pominjani, inace surovi knjaz Milos je brinuo koliko narod moze da istrpi. "Milosev zakon", ako je verovati memoaristima iz tog doba, glasio je: ako cute, popustaj! U burnim i ratnim vremenima "Milosevicev zakon" je glasio: tek kad dodje do guse, popustaj! To su fakta. A trenutak kad narodu moze da "pukne pred ocima" je, ipak, tesko predvidiv. Istorija drustava (utoliko mozemo biti optimisti) pokazuje da se proces, ipak, ne moze objasniti onom zgodnom slikom iz eksperimentalne psihologije: "da zivu zabu mozete da skuvate bez ikakvog otpora, ukoliko samo postepeno povecavate temperaturu vode". Posao kuvara zivih ljudi, srecom, nije toliko lagodan.

Slobodan Reljic