BIOGRAFIJE: J. B. TITO

DESPOT KOJEG SU VOLELI
Titova biografija iz pera engleskog istoricara i publiciste Dzaspera Ridlija ponovo ce uznemiriti duhove 
koji Drazinom mitu daju primat nad Titovim

Titu se sa Englezima posrecilo, izgleda, za sva vremena. U ratu su mu pomogli da srusi mit svog ratnog suparnika Draze Mihailovica i da svu podrsku i pomoc antifasistickih sila sa ravnogorskog preusmeri na partizanski pokret otpora. U posleratnom vremenu, kad je napusten od Cercila koji se osecao nasamarenim, i zbog Staljinove anateme prakticno bio ekskomuniciran iz svog prirodnog, komunistickog okruzenja, opet se pri ruci nasao gordi Albion i njegova kraljica Elizabeta II da bi mu otvorila vrata kapitalistickog Zapada i americkog Volstrita. Na sahranu mu je iz Britanije dosla duboko ganuta, takoreci citava delegacija, u kojoj su se, pored kraljevske loze i predsednice Margaret Tacer, nasla i dva njegova himnopevca - ser Maklejn i ser Dikin.

A kad se protekle i pocetkom ove decenije ucinilo da ce ga razocarani i nacionalno osvesceni Srbi baciti u potpuni zaborav i u senku podgrejanog Drazinog mita, sa Ostrva je krenula prava poplava istoriografsko-feljtonistickih stiva koja dopustaju, ili cak traze, da Tito bude svrstan ili medju najvece dusmane Srpstva, ili medju najvece drzavnike 20. veka; nikako i u ropotarnicu istorije. Na momente je izgledalo kao da revalorizacija Titovog dela i revizija istorije NOB-a vise okupira inace hladnokrvne Engleze nego osvetnickim gnevom obuzete Jugoslovene. I da je linija podele na titovce i drazinovce medju njihovim bivsim ratnicima i obavestajcima, piscima, istoricarima i publicistima dublja nego kod nas.

Kad se sve to na obe strane vec pomalo sleglo, i kad je nekriticki velicati Drazu postalo jednako degutantno kao i nekada Tita, procetnicka i propartizanska istorijsko-feljtonisticka produkcija usla je u nesto mirnije vode. Njeni pisci, a i promoteri, shvatili su da je, uz visak emocija i retoricke bakljade, neophodno i malo validnih istorijskih cinjenica da bi se publici ponudila literatura koja je svarljiva.

"Umereni diktator"

Tako sada, umesto emigranata i bivsih cetnika, hvalospeve Drazi pisu (i priredjuju njegova dela) i strucnjaci drzavnog Instituta za savremenu istoriju, dojucerasnjeg bastiona komunisticke istoriografije. A preostali, malobrojni branioci Titovog lika i dela, trude se da zastupnike svoje stvari pronadju medju proverenim stranim autorima.

Jednog takvog otkrilo je Drustvo za istinu o antifasistickoj narodnooslobodilackoj borbi u Jugoslaviji i, kao "generalni sponzor", omogucilo da se njegova knjiga pojavi i kod nas, u izdanju novosadske agencije "Mir" ("Misli i reci"). Rec je, kao sto smo vec nagovestili, opet o jednom Englezu. On se zove Dzasper Ridli (1920), poznati je istoricar i plodan publicista, specijalizovan za pisanje biografskih dela o znamenitim engleskim, ali i svetskim istorijskim licnostima u nekoliko proteklih vekova. Njegova obimna knjiga o Titu (Tito - A Biographdz), u izdanju ugledne londonske izdavacke kuce "Constable" - kako istice dr Pero Damjanovic, pisac predgovora uz njeno jugoslovensko izdanje i nekadasnji rukovodilac projekta (nezavrsenih) Titovih Sabranih djela - "prvo je, a donedavno i jedino njegovo delo posveceno nekoj znamenitoj istorijskoj licnosti savremene svetske istorije".

Posle dva izdanja u Engleskoj (1994. i 1996), knjiga je objavljena i u Italiji, Ceskoj i Argentini, a izaci ce, ili se vec pojavila, i u Bugarskoj i Rumuniji.

Tito je kod Ridlija prosao veoma dobro. Otvarajuci svoju knjigu pricom o "Sahrani jednog komuniste" - velicanstvenijoj, kaze, i od ispracaja kraljice Viktorije u Londonu 1901. godine, i od sahrane Dzona Kenedija i Vinstona Cercila - Ridli Tita ocenjuje kao "poslednjeg prezivelog drzavnika od onih velikih saveznickih vodja u Drugom svetskom ratu". A medju onima koje je nadziveo spominje Ruzvelta, Staljina, Makartura, Cercila, Ajzenhauera, Cang Kaj Seka, Mao Cedunga, Zukova, Haila Selasija i Montgomerija. Komparirajuci ga, cesto nategnuto, sa najharizmaticnijim licnostima engleske i svetske istorije, donece i sud - koji u njegovoj interpretaciji gubi pezorativno znacenje - da je Tito bio "relativno umereni diktator", sto ce reci i podnosljiv, u stanju da vestim manipulisanjem drzi na okupu suprotstavljene jugoslovenske narode i omoguci im da u njegovoj epohi provode umnogome lagodan zivot.

A o temeljima i kvalitetu te gradjevine kao i o Titovoj (su)odgovornosti za njenu kratkovekost, Ridli se gotovo i ne pita. Zato i pada u protivurecnost kada najpre kaze da je "Tito, kao i Aleksandar Veliki dvadeset i tri stoleca ranije, i kao veliki mongolski Aurangzeb u Indiji 1707. i kao car Dusan u Srbiji u XIV veku, umro trijumfalno, na vrhuncu svoje moci, nesvestan da ce se u roku od nekoliko godina njegovo carstvo srusiti i nestati u haosu anarhije i gradjanskog rata", da bi kasnije govorio o njemu kao onemocalom starcu koji je proricao da ce se posle njegove smrti narodi kojima je vladao ponovo zakrviti isto, ako ne i gore nego u Drugom svetskom ratu. A vladao je Jugoslavijom, primetice jos, iz svojih palata, lovackih kuca i lovackih ekspedicija, poput monarha iz XVI veka, s kultom koji je, po Ridliju, imao realno utemeljenje.

Precutane "bele mrlje"

Zahtevniji citalac bice u stanju da primeti kako ova knjiga nema karakter prave naucne istorijske monografije (ili biografije), iako dr Pero Damjanovic tvrdi upravo suprotno. Ne moze se, medjutim, osporiti njegovo misljenje da je zasnovana na bogatim istorijskim izvorima i literaturi, pisana zanimljivo i lepim literarnim stilom. U pitanju je pre zanimljivo publicisticko stivo, koje, uz pricu o Titu opisuje i vreme i dogadjaje u kojima je on izrastao u komunistickog vodju, ratnog komandanta i dozivotnog mirnodopskog vladara nove Jugoslavije. Za naseg citaoca je ta storija data mozda i prilicno ekstenzivno i sa upadljivo selektivnim izvorima, kojima su pridodati mnogobrojni licni iskazi i svedocenja na osnovu kojih se ne mogu uvek donositi i izricati pouzdani istorijski sudovi.

Mnogo sta je u takvom kazivanju isuvise poznato jugoslovenskoj publici, dosta metodoloskih obrazaca (pocev od cuvenih sedam ofanziva) i stereotipnih tumacenja preuzeto je od ranije zvanicne istoriografije, a neke "bele mrlje" nobovske i posleratne istorije (npr. "pasja groblja" i masovni teror posle oslobodjenja) reklo bi se svesno precutane. Ali sve je lepo upakovano, u koordinatama istorijskih cinjenica, mita i traca, tako da se ove praznine ne daju lako ni uociti. Sve vaznije deonice Titovog zivota i rada obuhvacene su jednom iscrpnom hronoloskom rekonstrukcijom i, mora se priznati, i sa ponekim novim detaljem, saznanjem i svedocenjem, pa i uverljivom korekcijom nekih zabluda ili namernih falsifikata domace i strane literature o Titu i karakteru komunisticke i ravnogorske ideologije i ratne strategije.

Ridli, kao sto se moglo i pretpostaviti, ne ispusta iz svoje price ni Titovu intimu. Raskosan zivot i luksuz kojim se okruzivao, zene koje su mu se nametale ili bile namamljene, dvorske spletke i harmonicne odnose sa sinovima i rodjacima.

Tito i zene

Centralna figura u tom Titovom haremu, pre Jovanke, bila je, razume se, Davorjanka Paunovic-Zdenka, cijom je preranom smrcu Tito bio "veoma duboko pogodjen". Na to se vesto nadovezuje i kazivanje o tragicnoj sudbini njene bliske rodjake - ne i sestre, upozorava Ridli - Vere Miletic, koju su partizani streljali "kao izdajicu". "Mirjanu, bebu Vere Miletic, usvojili su Zdenkini roditelji", pise ovaj Titov biograf i iznosi da su oni ziveli u Pozarevcu u jednoj lepoj kuci iz 15. veka, domu jednog clana porodice Karadjordjevic, koji je bio daleki rodjak kralja Petra. Vlasti su, veli, bile odlucile da je treba sacuvati kao muzej, jer se radilo o lepom primerku srpske srednjovekovne arhitekture, ali Tito je intervenisao i insistirao da kuca postane dom Zdenkinih roditelja. A ta, 1945. godine nacionalizovana istorijska kuca, posle njihove smrti, testamentom je ostavljena Mirjani Milosevic, da bi kasnije bila pretvorena i u Milosevicevu "privatnu rezidenciju u unutrasnjosti". Spomenik je tako ostao u sigurnim rukama.

I tako, uz obilje istorije, i ovo malo intime i indiskrecije iz zivota jugoslovenskih i srpskih vladarskih porodica doprinece, svakako, da Ridlijeva knjiga o Titu bude sa zanimanjem docekana i kod jugoslovenskih citalaca, pred kojima je u sredu i promovisana. A to sto ih podseca na neprijatnu cinjenicu da je njen junak bio despot kojeg su voleli i sa suzama ispratili na onaj svet, bice, dakako, lako zaboravljeno.

SAVA DAUTOVIC