NEDELJNIK

KRAJ STAROG SVETA

Zaustavljen je raketni napad na Irak bukvalno u poslednjem trenutku. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan pozitivno je reagovao na pismo u kome ga je iracki predsednik Sadam Husein obavestio da je odgovor Bagdada na zahteve medjunarodne zajednice "pozitivan", odnosno da je prihvacen povratak inspektora UNSCOM -a i da oni mogu da nastave rad.

Mnogi su pomislili da je to pismo koje je imalo svoj, za Amerikance, "neprihvatljiv" aneks, jos jedan u nizu "trikova" Sadama Huseina i da je sve isto kao i pre, i da se odvija isto kao pre. Pazljiviji su shvatili da vise nista nije isto i da je stvaranje novog svetskog poretka najavljeno pre osam godina, bas na slucaju Iraka, uslo u novu fazu.

Rusi su (ministar Igor Ivanov) posredovali u ovom slucaju, kao i u slucaju Kosova i bombardovanje je spreceno. A to je ponovo izazvalo paradoksalnu situaciju. U "starom svetskom poretku" Rusi su uvek bili ti koji su pretili drugim zemljama, i vrsili agresije (Cehoslovacka, Avganistan...), a Zapad je igrao ulogu mirotvorca. Sada Zapad, odnosno NATO, neprestano drzi prst na okidacu gledajuci gde moze da udari, a Rusi se bave diplomatijom.

Ocigledno je postalo da sve medjunarodne institucije, Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti, pre svih, moraju da menjaju svoj karakter. Ovlascenje za primenu sile moze da da jedino Savet bezbednosti UN, a on to ovlascenje, u ovom slucaju, nije dao. NATO vec drugi put pokusava da napadne jednu suverenu zemlju bez ovlascenja Saveta bezbednosti, bilo zato sto smatra da je dovoljno jak da mu niko nista ne moze, ili zato sto vec vidi sebe kao "pravnog" naslednika Saveta bezbednosti.

Planirani napad na Irak, ili moguce bombardovanje Kosova, samo su poslednje epizode u poluvekovnoj istoriji NATO-a. Iduce godine, u aprilu, NATO slavi pedeset godina postojanja i sigurno je da u drugu fazu svog postojanja ta alijansa ne zeli da udje opterecena sadasnjim problemima i sputana ogranicavajucim faktorom kao sto je rusko "njet" u Savetu bezbednosti.

Vec se mesecima spekulise sta sadrzi taj novi dokument i koja ce biti njegova nova strateska doktrina. Vec je postalo ocigledno da u 21. veku NATO nece "pristati" na cekanje odobrenja za napad od Saveta bezbednosti, ali je moguce da je vizija sopstvenog postojanja i projekcija moguceg delovanja daleko sira.

Ocigledno je da je postojeci, "stari", svetski poredak prevazidjen i da je, definitivno, presao u istoriju. Jer, i neke nekadasnje velike sile nisu vise velike, a i nove se pojavljuju. To su pre svega Nemacka i Japan, koji zele da postanu stalni clanovi Saveta bezbednosti, ali i Indija, Brazil, Egipat... Svi oni su nezadovoljni sadasnjim poretkom i hteli bi da ga promene, naravno u svoju korist. Clanice Evropske unije, iako, uglavnom, i clanice NATO-a, takodje nisu zadovoljne svojim polozajem, jer ma koliko se drzali Amerikanaca, ipak ne vole da im ovi sede u dvoristu i vode ruku samo pri potpisivanju, kao sto ce voditi ruku Havijera Solane kada bude potpisivao dokument o novom ustrojstvu Atlantskog saveza.

I male zemlje su zainteresovane za promenu sopstvenog statusa u okviru postojecih odnosa postojece medjunarodne zajednice. Naravno, one imaju i sasvim male mogucnosti. Zato pokusavaju, na razne nacine, da se pridruze velikim, makar postale najobicniji trabanti, ali sacuvale svoju samostalnost.

Manji broj drugih, u nemogucnosti da nadje resenje i nekakav svoj put, postaju meta za iskazivanje sile najjacih, onih koji silu neprestano moraju da demonstriraju kako i sami ne bi bili potcenjeni, ili u konacnom ishodu diplomatski, politicki, ili cak i vojno porazeni.

Tesko je "urediti" svet bez velikog rata, bez pobednika i bez porazenih, zato i tolika nervoza oko americke ideje o novom svetskom poretku, jer cak ni oni nisu sigurni da, na kraju, mogu biti pobednici.

Uredjenje sveta je vrlo cesto jalov posao i do sada nije donosio puno srece, bar za one koji su prvi pokusavali sa preuredjivanjem. Postojece medjunarodne institucije, pre svih Savet bezbednosti UN, postale su mozda, kocnica u daljem razvoju medjunarodnih odnosa, kao sto su to i sistemi sprovodjenja odluka medjunarodne zajednice. Medjunarodno pravo koje do sada nije poznavalo sankcije, osim pojedinacnih, trgovinskih, sada se sve vise razvija na osnovu konkretnih primera, a ne medjunarodnih konvencija. A konkretni primeri se nekom jednostavno sruce na glavu, ako to neka sila ushte, i to postaje pravna (medjunarodna) praksa. Dokle, stari svet se rusi, a novi jos nije stvoren. Pa zato zivimo u vakuumu.

Najgore od svega je to sto je i nasa zemlja primer stvaranja ne samo novog svetskog poretka, vec i primer kako to izgleda kada postajete izvor medjunarodnog prava.

Kao i Irak i mi moramo u svemu da popustimo kako bismo se negde "ususkali", a propustili smo mnogo vremena, koje su druge zemlje iskoristile.

MILAN DAMNJANOVIC