KAPITULACIJA ILI KANTONIZACIJA Predlazem model kantonizacije po kome bi bili stvoreni pretezno srpski i pretezno albanski kantoni na agrarnim podrucjima Pokrajine, dok bi u gradovima bila uspostavljena mesovita uprava sa dvodomnim skupstinama i uzajamnim pravom veta u gornjem domu
Dusan Batakovic, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, duze od deceniju bavi se kosovskim pitanjem. Predstavnik je liberalno-demokratske, ali i nacionalne struje. Doktorirao je na Sorboni i, pored niza knjiga na srpskom jeziku, objavio je dve knjige na engleskom i dve na francuskom jeziku.
Razgovor pocinje razigniranom konstatacijom da "imajuci u vidu sve ovo sto se desava na prostorima koje naseljava srpski narod, ne mogu a da ne izvucem zakljucak da izgleda kao da u poslednja dva veka nismo bili nigde, nismo radili nista. Sada je na redu ponovno razmatranje naseg polozaja, rekonstrukcija naseg nacionalnog identiteta, svodjenje sumornih zakljucaka o stranputicama nase nacionalne i drzavne politike. Srbi su u 20. veku bili u dvostrukoj zamci: najpre drzave, kroz ideju jugoslovenstva, a zatim jedne zlocinacke ideologije koja se oslanjala na egalitarnu viziju jugoslovenskog jedinstva."
Poslednjih godina ucestvovali ste u susretima sa albanskim intelektualcima i stranim ekspertima u organizaciji nekih medjunarodnih fondacija. O kakvim se modelima resenja kosovskog problema diskutovalo?
- Radilo se o simulaciji pregovora, ispipavanju pulsa u spremnosti za kompromis kao u slicnim medjuetnickim sporovima (slovacko-madjarski, madjarsko-rumunski). Nije bilo sporno da su simpatije zapadnih strucnjaka na strani kosovskih Albanaca sto je pravdano globalnim interesima vodecih sila u medjunarodnoj zajednici zbog strahovanja od novih zarista kriza na Balkanu. Moj zakljucak je bio da srpski argumenti nece imati nikakvog odjeka dok je glavni partner u pregovorima aktuelna vlast u Srbiji i Jugoslaviji.
Milan St. Protic i ja smo u vise navrata na tim susretima insistirali na demokratizaciji Srbije kao prvom preduslovu za resavanje kosovskog pitanja, dok je nasim pregovaracima vezanim za sadasnju vlast bila bitna, na primer, samo osuda terorizma, odnosno neki takticki ustupak koji kamuflira odsustvo strateske vizije.
Ne bez izvesnog cinizma, jedan od nemackih posrednika konstatovao je da ce sa aktuelnom politikom Srbija biti svedena u granice koje ce naliciti Luksemburgu. Tek tada ce, po istom tumacenju, Srbija moci da postane srecan clan Evropske unije. Small is beautiful. To me je samo dodatno uverilo, bez obzira na prepoznavanje realpolitickih interesa odredjenih evropskih sila, da u ovoj zemlji treba menjati rezim da se ne bi menjale granice.
Kako, s obzirom na to iskustvo, ocenjujete sporazum Milosevic-Holbruk i 11 tacaka iz saopstenja Vlade Srbije?
- Samo je ovakva nedemokratska i autisticna vlast mogla da dodje do tacke popustanja koja lici na kapitulaciju kojom se za ustupanje teritorija kupuje vreme za odrzanje na vlasti. Strategija ostrog sukobljavanja koje se razresava prevelikim i za strane pregovarace donedavno neobjasnjivim ustupcima sracunata je na ocuvanje autoritarne vlasti a ne na zastitu drzavnih i nacionalnih interesa.
Maks Veber je govorio da je u politici neophodno posedovati dve osobine da bi se bio uspesan: savest i odgovornost. Kod nas se desava upravo suprotno.
Sporazum Milosevic-Holbruk poredite sa kapitulacijom. Ako je tako, kako nema nikakvog vidljivog protivljenja, osim kruga oko vladike Artemija i Mome Trajkovica?
- Otpora nema zato sto je zaglusujuca medijska propaganda, pracena onemogucavanjem nezavisnih medija, pre svega stampe. To treba da stvori neku vrstu kolektivne amnezije, u kojoj ce pred navalom drugih pitanja Kosovo pasti u drugi plan i vremenom postati normalno da se o njemu razmislja kao o teritoriji druge drzave.
Ipak, upadljivo je odsustvo reakcije onog dela srpske javnosti koji je doskora pretio hapsenjem Rugove, proterivanjem Albanaca preko Prokletija, i velicao kosovski mit.
- Kosovski mit u srpskom narodu nema one razmere koje mu pridaju zapadni analiticari. On je pretezno verbalne prirode, bez dubljeg politickog i duhovnog sadrzaja i zato se njime tako lako manipulise.
Kamo srece da je srpski narod zaista odan kosovskom mitu, jer on sadrzi biblijske elemente o jednakosti ljudi, pravu na slobodu, nemirenju s ropstvom, jednu univerzalnu teznju za pravdom...
Mislite da bi sudar dve nacionalne ideje u borbi za istu teritoriju bio drugaciji da je u Srbiji na vlasti demokratska opozicija?
- Zapadne diplomate su me cesto ubedjivale da bi se s uspostavom demokratije u Srbiji nacionalizam istopio kao kocka secera u solji vrele kafe. Taj elemenat je neophodan, na ovim terenima nasusno potreban, ali bi zapravo bio tek prva stepenica u iznalazenju kompromisnog resenja.
Vec nekoliko godina u odredjenim krugovima postoji ideja o podeli Kosova, koja se u poslednje vreme i javno plasira.
- Oni koji zagovaraju podelu su uglavnom politicki diletanti koji ne poznaju ni medjunarodne odnose a jos manje aktuelnu politicku situaciju. Podela jednog dela teritorije bila bi opasan presedan koji bi se kasnije primenjivao na drugim potencijalno spornim podrucjima i vodio u dalju fragmentaciju Srbije. Podela je neprihvatljiva i za medjunarodnu zajednicu jer bi to bio jos opasniji regionalni presedan (primer Kipra).
Ono sto se sada desava ide u pravcu pretvaranja Kosova u federalnu jedinicu sa nesto nizim federalnim ovlascenjima, kakva na primer imaju teritorije u Kanadi i nekim drugim zemljama. U svakom slucaju radi se o specijalnom statusu pod medjunarodnim protektoratom. Takav ishod je i kratkorocno i dugorocno po Srbiju nepovoljan.
Vidite li vi neko resenje?
- Predlazem model kantonizacije po kome bi bili stvoreni pretezno srpski i pretezno albanski kantoni na agrarnim podrucjima Pokrajine, dok bi u gradovima bila uspostavljena mesovita uprava sa dvodomnim skupstinama i uzajamnim pravom veta u gornjem domu. Kantoni bi imali jednodomne skupstine, i srpsku, odnosno albansku policiju i sudstvo. Granice kantona isle bi zaokruzivanjem mesta sa etnickom vecinom tako da bi se moglo stvoriti, recimo, pet srpskih i isto toliko albanskih kantona.
Sta bi konkretno obuhvatali srpski kantoni?
- Na severu Leposavic i Ibarski Kolasin, drugi kanton od Kosova Polja do Gnjilana, treci od Kosovske Kamenice i Novog Brda prema Gnjilanu. Cetvrti bi obuhvatao Sirjinicku zupu (Strpce), kojoj bi se pridodali, ako izraze zelju, i krajevi nastanjeni muslimanima srpskog jezika (Sredacka zupa, Opolje i Gora), a peti bi zahvatao nizove srpskih sela izmedju Peci, Istoka i Kline. Svakom kantonu bila bi, u zavisnosti od blizine, pripojena imanja srpskih manastira u obimu koji je postojao do 1941. godine. Tako bi Srbi pod sopstvenom upravom imali 30 do 50 odsto teritorije Pokrajine. Broj albanskih kantona bi zavisio od zelja albanskog stanovnistva, i oni bi mogli da budu u nesto nizoj zavisnosti od centralne vlasti u Beogradu. Medjunarodna zajednica bi se obavezala da finansira projekte u gradovima koji omogucavaju ekonomski razvoj i ocuvanje multietnickog sastava stanovnistva.
Ovaj plan sam razradio imajuci u vidu zahteve Srba sa Kosova i Metohije koji su iskljuceni iz procesa pregovaranja, iako im preti opasnost da postanu stanovnici drugoga reda.
Mogla bi se staviti primedba da je to komplikovan sistem koji podrazumeva svojevrsnu getoizaciju.
- Ova vrsta kantonizacije postoji u drugim zemljama, ukljucujuci Svajcarsku. Vazan element je duzina prelaznog perioda, koji sam pozajmio od grckih kolega Tanosa Veremisa i Evangelosa Kofosa. Oni smatraju da prelazni period treba da traje najmanje 15 do 20 godina, tako da o eventualnoj reviziji modela kantonizacije odlucuje sledeca generacija Srba i Albanaca neopterecena sadasnjim sukobima.
Ako poredite ovaj plan sa onim o kojem citamo po novinama, jasno je da su na ovaj nacin interesi Srbije, u vrlo nepovoljnim medjunarodnim i unutrasnjim okolnostima, adekvatno zasticeni, a da pri tome albanska manjina ima sirok spektar neophodnih prava.
Pitanje je da li bi kosovski Albanci prihvatili ovakav koncept s obzirom na situaciju na terenu i cinjenicu da predstavljaju 90 odsto stanovnistva Pokrajine.
- Nije tacno da ih ima 90 odsto. Albanci cine 81 odsto, Srbi 11 odsto, a Turci, Goranci, Romi i ostali osam odsto. Albanci insistiraju na etnickom konceptu koji pokusavaju da prikriju formulacijom "narod Kosova", odbijajuci pri tom da direktno pregovaraju i sa Srbima i sa drugim etnickim grupama.
Ocuvanje multietnickog Kosova vazno je za Srbiju jer nema Kosova bez Srba, ni Srbije bez Kosova, kako s pravom upozorava vladika Artemije. To je vazno i za medjunarodnu zajednicu jer bi se stvaranjem etnicki cistog Kosova doveo u pitanje opstanak Makedonije, sto bi izazvalo lancanu reakciju sukoba na citavom Balkanu.
Mislite li da srpska istorijska argumentacija ima prednost nad prirodnim pravom stanovnistva koje je na Kosovu etnicki toliko premocno, s tendencijom da u doglednoj buducnosti postane vecina i u citavoj Srbiji?
- Albanski nacionalizam na Kosovu je dijasporskog tipa. Kod takvog nacionalizma, natalitet pada kada se politicki resi medjuetnicki spor i uspostavi kompromis koji ce biti relativno trajan. Evo, na primer, u Albaniji je natalitet vec upola manji u odnosu na prethodnu deceniju jer se ljudi okrecu kvalitetu zivota umesto etnickoj ili ideoloskoj mobilizaciji.
Cemu su Srbi okrenuti? Kvalitetu zivota?
- Srbi u vecini nisu okrenuti kvalitetu zivota nego posebnim licnim interesima bez osecanja solidarnosti i shvatanja pojma opsteg dobra. Za to su krivi jugoslavizam i komunizam. Problem Srba je dvostruk. Najpre problem dvojnog identiteta, supranacionalnog (jugoslovenskog) i nacionalnog, a zatim i nedostatka moralnih uporista. A moral je uvek, u svakoj civilizaciji, verskog porekla. Albanci nemaju dvojni identitet, njihova osnovna vera je vera u albanstvo.
Kako to tumacite cinjenicu da ideoloska ogranicenja nisu u tolikoj meri vazila za Albance, Hrvate?
- Kod Srba postoji nesrazmerna predstava o sopstvenom znacaju i navika da sa velikim razgovaraju na ravnoj nozi. Ta vrsta samosvesti koja je vremenom hipertrofirala ostala je, za razliku od 19. veka, lisena demokratskih i liberalnih sadrzaja. Demokratska kultura srpskog naroda prestala je da se neguje posle drzavnog udara od 6. januara 1929. godine, cime je polako poceo da nestaje jedan od bitnih elemenata naseg nacionalnog identiteta. Nasa elita je, uz casne izuzetke, apsolutno podbacila: najpre zato sto je u premocnom broju izasla iz sinjela komunistickih shvatanja nacije, drzave i drustva, a zatim i zbog toga sto njeno liberalno krilo nije u dovoljnoj meri ukorenjeno u pozitivne politicke tradicije liberalizma i demokratije 19. i ranog 20. veka, sto je za posledicu imalo odsustvo prave komunikacije s narodom.
Za razliku od Srba, u cijoj je istoriji diskontinuitet jedini kontinuitet, kod etnickih Albanca na Kosovu jasno se raspoznaje strategija od koje se jos od 1878. godine ne odstupa. KPJ, odnosno SKJ, pod razlicitim okolnostima je pokusavala od 1945. da Kosovo i Metohiju prepusti Albaniji kao ulog u njeno uvlacenje najpre u balkansku federaciju, a zatim u neku vrstu "satelitizacije".
Naizgled radikalan raskid sa tom politikom posle 1987. godine, u novim, radikalno promenjenim medjunarodnim odnosima, samo je dodatno legitimizovao nacionalne pretenzije kosovskih Albanca. S nestankom bipolarnog sveta, ljudska prava i zastita manjina postali su odlucujuci cinioci u internacionalizaciji unutrasnjih pitanja u zemljama bez duze demokratske tradicije. Upravo su silom nametnuta kolektivna amnezija, odsustvo politicke kulture i nepovezanost inteligencije sa narodom mogli da dovedu do toga da Srbi na Kosovu kao svog kandidata za resavanje srpskog nacionalnog pitanja izaberu jednog aparatcika iz komunisticke nomenklature koja je prethodne cetiri decenije ucinila sve da sopstveni narod ucini poslusnim ali korumpiranim robljem jedne ideologije.
SVETLANA DjURDjEVIC-LUKIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.