INTERVJU: NJEGOVA SVETOST PATRIJARH SRPSKI PAVLE

KAKO SACUVATI KOSOVO
"Nista nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno. 
Teskoca ima i premnogo, ali kad ih nije bilo?! Zar ih 
nije bilo za turskog zemana? Istina, onda smo bili 
verniji sebi i tradiciji, privrzeniji Hristu i veri, ali 
to ne znaci da opet ne mozemo biti. Moramo raditi na sebi 
i svojoj istrajnosti" kaze duhovni poglavar Srba

U Patrijarsijskom dvoru, nedavno, pod predsednistvom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, zavrseno je vanredno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Razmatrano je, pre svega, stanje Srpske crkve i naroda srpskog na Kosovu i Metohiji.

"Stradanja i iskusenja poslednjih decenija i, posebno, poslednje decenije, predstavljaju za nas duhovni ispit kojim se proverava nasa vera", napisali su arhijereji u saopstenju za javnost.

Clanovi Svetog arhijerejskog sabora su od drzave Srbije i Jugoslavije zatrazili ukidanje Brozovog zakona (iz 1945) o zabrani povratka Srba prognanih tokom ratnih godina, za vreme fasisticke okupacije Kosova i Metohije.

Objavljeno je takodje da se Sabor pozabavio, "sa najvecom paznjom", problemima Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Osudio je anticrkvenu, raskolnicku i razbijacku delatnost takozvanih crnogorskih autokefalista.

Sa patrijarhom Pavlom, cija je mudrost jednostavna a jednostavnost lekovita, novinar zeli da razgovara i bez povoda. Saborsko saopstenje, medjutim, bilo je krupan i vazan povod. U ekskluzivnom intervjuu NIN-u patrijarh je govorio i o Kosovu i o Crnoj Gori, ali nije otklonio ni jedno "nevazno" pitanje: Da li je tacno da je ove godine, u oktobru, trebalo da on otvori beogradski Sajam knjiga? Da li je tacno da se to nekako i negde pokvarilo, uoci otvaranja? Odgovorio je kratko, uzdrzano i blago: To je pominjano kao mogucnost, a nije nesrecan sto je mogucnost ostala neostvarena.

Vasa svetosti, odnosi Albanaca spram Srba na Kosovu i 
Metohiji, i spram srpske drzave, usli su u period kada je 
ubilacki metak brzi od svake smirujuce reci. Da li ste 
predvidjali ovakav zalostan zaplet, vi koji kosovske 
prilike poznajete veoma dobro? 

Kao episkop rasko-prizrenski proveo sam na Kosovu i Metohiji trideset i cetiri godine. Odmah sam video da jedan broj Albanaca sistematski nastoji da se stvori etnicki cisto, albansko Kosovo. Saopstavao sam to strancima s kojima sam se susretao, koji su dolazili u Pristinu. Govorio sam o tome na sastancima Svetog arhijerejskog sabora. Nista drzava nije uspela da promeni i popravi. Pole svega sto se desilo, Srbi su tamo ostali u manjini, ali ostale su tamo, sa tom manjinom, i nase svetinje: Pecka patrijarsija, Visoki Decani, Bogorodica Ljeviska... Tamo je i Kosovo polje, mesto sudbonosne bitke u kojoj mi Srbi nismo otimali tudje, nego branili nase, i nismo svoju veru naturali drugima nego se branili od naturanja tudje vere nama.

Kaze se ponekad i ponegde da su sami Srbi ustupili 
Kosovo Albancima u Velikoj seobi pod Arsenijem 
Carnojevicem. Ako to nije suvise smela i prestroga 
tvrdnja, mozda bi trebalo kazati da seobe sa Kosova, 
seobe Srba, nisu prestale do dana danasnjeg...

- Posle Drugog svetskog rata, kada su nasi ljudi uporno odvajani od vere i tradicije, od njive i zemlje, ispraznjena su sela, napunjeni gradovi. Bilo bi netacno i nepravedno reci da se to samo nama desavalo, jer to je bio svetski proces, ali je tacno i pravedno kazati da je ovde bilo najdrasticnije. Albanci, medjutim, nisu napustili sela, kao Srbi koji su otisli u fabrike. Albanci su ostali na imanjima. I dobro je sto su ostali. Imaju i oni, kao i Srbi, pravo na zemlju, na sunce, na zivot. Ali nemaju prava da istu zemlju, isto sunce uskrate drugima ili da druge odatle, sa te zemlje, proteruju.

Da li ste bili u prilici da o tome raspravljate sa 
predstavnicima islamske veroispovesti kojoj pripada 
vecina kosovskih Albanaca? 

- Pisao mi je jedan hodza. Veli u pismu: Vi ste se u Gracanici molili za spasenje postradalih Srba, a niste pomenuli stradanje drugih. I postavio mi je jos neka pitanja. Ja sam odgovorio da sam se molio za sve ljude koji na Kosovu zive. Za princip koji je pomenuo u pismu ("Dok se jednome ne smrkne, drugom nece svanuti") odgovorio sam da je za nas Srbe neprihvatljiv. Zemlja je, rekao sam, dovoljno dugacka i siroka za sve nas, ako umemo da budemo ljudi i ako smo zaista ljudi. Ako smo neljudi, bice nam tesna zemlja cak i ako u njoj ostane cetvoro, kao sto je bilo u doba Adama i Eve, Kaina i Avelja, kada se Kain okrenuo protiv brata svoga i ubio ga.

Dalje, hodza je pisao da je strasno videti otrovanu albansku decu u bolnici. Odgovorio sam: ako postoje ljudi koji nisu vaseg jezika i pisma, vase vere, i u stanju su da truju vasu decu, treba javno reci i ja cu reci da su ti ljudi zlocinci. Ali kako se mogu, hranom koja se javno trosi, otrovati samo pripadnici jedne vere, samo pripadnici siptarske nacije?

U islamu dozvoljen je i opravdan verski rat, sveti 
rat. Na Kosovu svakako ima Siptara koji se drze pravila i 
zakona svetog rata. Na Kosovu su sada i predstavnici 
svetske zajednice koji ne bi trebalo da ugadjaju bilo 
cijoj istoriji i tradiciji, koji ne bi smeli da 
povladjuju ni Srbima ni Siptarima nego samo pravu i 
pravdi. Gledajuci drzanje tih medjunarodnih predstavnika, 
vidite li izlaz, imate li nade za Kosovo?

- Medjunarodna zajednica treba da osigura ravnopravnost svim narodima koji zive na Kosovu. Vidite, cesto se sada kaze da su Srbi oduzeli, oteli Siptarima prava koja su imali do 1974. Ja sam bio vladika u Prizrenu i moja licna karta, pricao sam to i ranije, bila je ispisana na albanskom jeziku, pa onda je usledio tekst na srpskom. Nije mi to smetalo. Ali, mislim, Albancu je to prirodno bilo dati. Srbinu je trebalo dati licnu kartu u kojoj je osnovni tekst ispisan prvo na srpskom jeziku. To bi, ja mislim, bila ravnopravnost gradjana. Siptari kazu da ravnopravnost nisu imali. Iz ovog primera vidite da je ni mi Srbi nismo imali.

Vasa svetosti, premnogo je ovih dana strepnje nad 
Kosovom i zapitanosti o buducnosti Kosova. Ja vam 
postavljam direktno pitanje i molim za direktan odgovor: 
Verujete li da ce Kosovo ostati u Srbiji?

- Odgovoricu vam pricom o jednom dogadjaju.

Godine 1979. rukopolagao sam jednog mladog svestenika, na Kosovu, u Urosevcu. Kad smo to zavrsili nadjemo se u jednoj sali, bio je trenutak odmora i razgovora. Prica jedan stari covek da pamti davne dane, tursko ropstvo. Kaze: "Pre sedamdeset i vise godina, doba porodicnih zadruga, vreme strasno. Ubise nam jednu devojku, ubise jednog naseg sunarodnika, Siptari ga ubise. Mi ga osvetimo. Ubise oni drugog. Mi platismo da se namiri krv za krv, ali ne prodje ni nedelju dana - uvali se u nasu kucu jedan od nasilnika sa partnjom. Moras da ga gostis. Moras da mu timaris stoku. Pozovemo svestenika i kazemo: Oce, doslo nam je da pobijemo sve po kuci, pa naposletku i sebi zivot da uzmemo, da prekinemo jednom to besmisleno razduzivanje. Ili da bezimo glavom bez obzira, u Srbiju, ali kako sezdeset usta na putu odrzati?!" Svestenik im je, po pricanju tog coveka, ovako rekao: "Braco, kao utehu, mogu vam reci da vase nevolje nece dugo trajati, pet dana mozda, strpite se!" Oni njemu odgovaraju da se to isto govorilo pet stotina godina i nista se nije promenilo. "Recite", kazali su, "hoce li trajati pedeset godina? Ako ce trajati pedeset godina, pripremicemo se da toliko izdrzimo, ali nemojte nas lagati, nemojte pricati da ce trajati pet dana!" Svestenik je ponovio: "Sada nemojte pokleknuti, izdrzite pet dana!"

Poenta price je u ovome: Nista ne bi bilo od Srba na Kosovu da nisu imali nadu da ce ostati na svojoj babovini i da nisu, pet po pet dana, prikupljali snagu da ostanu i opstanu. I sada se, kao sto vidite i cujete, govori o propasti Kosova, ali i sada tamo stoje srpske kucice i srpska imanja, tolike godine pretrajalo je ono sto je neki Srbin, davno, davno, zaradio i platio. Da popustismo 1910, za dve godine bi, propala sva ta muka koju smo podneli i preziveli za turskog ropstva.

Bilo bi zanimljivo cuti sta o toj upornosti misle 
mladi Srbi koji su na izmaku drugog milenijuma nesto 
drugo izabrali, koji su sada u Kanadi ili na jugu Afrike. 
Oni bi se mozda slozili s Dobricom Cosicem koji je ovih 
dana, javno, rekao da je Kosovo za Srbe izgubljeno; da ce 
Visoki Decani, Pecka patrijarsija i Gracanica biti 
"nasi novi Hilandari"

- Ako mene o tome pitate, jedino ovo mogu da vam kazem: Nista nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno. Teskoca ima i premnogo, ali kad ih nije bilo?! Zar ih nije bilo za turskog zemana? Istina, onda smo bili verniji sebi i tradiciji, privrzeniji Hristu i veri, ali to ne znaci da to opet ne mozemo biti. Moramo raditi na sebi i na svojoj istrajnosti.

Imamo li vremena za  tu istrajnost, sada kad su 
predstavnici medjunarodne zajednice dosli na Kosovo da 
presude po svojim velikim ili malim znanjima, po svom 
navijanju ili po svojoj nepristrasnosti? Verujete li vi u 
istinoljubivost stranaca koji sada, na Kosovu, odredjuju 
sudbinu i Srbima i Siptarima?   

- Verujem da u svetu ima dobronamernih ljudi koji ne znaju i nisu razumeli sve te nase neprilike, nase komplikovane odnose. Ako vera bude duboka, ako istrajnost bude velika, onda cemo opstati. Postojale su i ranije, u nasoj istoriji, prilike kad je bilo biti ili ne biti. Odrzali smo se ne samo bioloski, nego i kao ljudi. Taj princip ljudski zato je u nasem predanju, zato ga ispoveda i majka Jevrosima i sveti Petar Cetinjski i Marko Miljanov. Sveti Petar Cetinjski je duhovnik, ali i hrabar covek, nije neki mlitavac. Bori se za slobodu svog naroda, ali trazi pravdu u borbi i pobedu pravednika, ko god to bio, makar to i turski pasa bio. Kako sveti apostol Pavle kaze: Sa onim sa cim umremo - s tim cemo i ziveti. Ako, dakle, hocemo da sacuvamo smisao postojanja i da budemo u ljubavi Bozjoj, treba da se drzimo principa cojstva: bolje je casno umreti nego ziveti sa svescu da se drugom coveku naudilo, ma ko taj covek bio i ma kojoj veri pripadao.

Priznajem: vreme je strasno. Mnogi danas ne ljube ni svoje bliznje, svoje ukucane, a kamoli tudjina! Mnogi su izgubivsi cvrstinu vere izgubili i smisao postojanja i razlog istrajavanja.

Strancima, koje pominjete, govorio sam da sagledaju sustinu sukoba na Balkanu; da ne slusaju samo Srbe ili samo Albance, jer jednostranost uvek biva opasna i nepravedna. Jos od uvodjenja Rimskog prava vazi nacelo: saslusaj i drugu stranu! Ako se ono jednostrano uzme kao cela istina, na steti ce biti pravda, a postenje ostati ugrozeno. Ako se deo istine moze uzeti kao cela istina, onda se taj deo moze naci na raznim stranama, bilo gde i bilo kod koga.

Srbi su se ovih godina uverili u tacnost stare tvrdnje 
da jedna nesreca nikad ne ide sama. U jeku kosovskih 
potresa i neprilika iz Crne Gore stizu vesti o akcijama 
takozvanih autokefalista i "ustolicenju" jednog 
samozvanog i nepriznatog episkopa, rascinjenog svestenika 
Carigradske patrijarsije Mirasa Dedeica za mitropoloita 
takodje nepriznate i samozvane Crnogorske pravoslavne 
crkve. 

Svi gradjani slobodnog sveta mogu slobodno da osnivaju verske zajednice, ali nemaju prava da postojecu Crkvu uvode u politicka potkusurivanja niti da ugrozavanju imovinu i prava postojecih verskih zajednica. Znate, raskola je bilo i bice ih, jeretika ima i jeresi ima. I dok je jeres greh protiv istine, raskol je greh protiv jedinstva. Raskolnici, dabome, mogu imati veru u jednog Boga, mogu imati Sveto pismo, i tajne mogu imati, ali samo vidljivu njihovu stranu. U svetim tajnama, medjutim, postoji i ono nevidljivo koje se ne stice ometanjem drugih vernika i ugrozavanjem tudjih prava. Sveti Kiprijan Kartaginski govorio je: "Kome Crkva nije mati njemu Bog ne moze biti otac." Bog nikome ne uzima slobodu izbora, ali ne spasava one koji pogresno izaberu i koji ne zele da budu spaseni.

Kaze se da sledbenici samozvanog mitropolita ratuju ne 
samo protiv Mitropolije crnogorsko-primorske, koja 
pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nego i protiv 
istine...

- Oni tvrde da je izvoriste njihovog prava u nekadasnjem postojanju Autokefalne crnogorske mitropolije, a kako je ona stvorena? Njoj blagodareci, i njenim mitropolitima, ocuvana Crna Gora postala je za turske vladavine iskra nade i spasenja drugih balkanskih naroda. Svaki crnogorski mitropolit, i posle ukidanja Pecke patrijarsije, godine 1766, bio je egzarh peckog trona. Oni su produzili trajanje Pecke patrijarsije sve do njenog ponovnog zvanicnog uspostavljanja, godine 1920. Knjaz Nikola je zato i mogao da taj naziv, Autokefalna Crnogorska Mitropolija, unese u crnogorski Ustav. Nadao se knjaz da ce ona postati okosnica Pecke patrijarsije, a dokaz ovoga sto govorim jeste postavljenje Gavrila Dozica, od strane Carigradske patrijarsije, njegovim sopstvenim nastojanjem, za peckog mitropolita.

Ima jos mnogo dokaza i ko hoce da ih trazi lako ce ih naci.

Izvesni crnogorski mediji, dajuci neprimereno veliki 
publicitet autokefalistima, u stvari, podsticu i 
pripremaju raskol. Ali zdrav razum mora da pita: zasto da 
ne pogresi neko ko niti zna istoriju niti poznaje crkveni  
kanon, novinar na primer, kada se i nekakvi arhijereji 
Bugarske pravoslavne crkve pokazuju kao nedobronamerne 
neznalice. Na Lucindan, izvesni episkop Evlogije, sa 
dvojicom bugarskih svestenika, stigao je na Cetinje da 
bude na ustolicenju nepriznatog mitropolita.

- Duhovnici iz Bugarske, koji su i sami videli pogubnost raskola, dobro moraju znati da su ucestvovali u nekanonskom i anticrkvenom poslu. Kao uostalom i nekakav Antonije koji kaze za sebe da je "clan Svetog sinoda Bugarske pravoslavne crkve". Napisao sam o tome bratsko pismo patrijarhu Maksimu i zalozio se za mere koje ce suzbiti crkveni besporedak.

Poslanice i arhijerejska saopstenja svakako su samo 
deo, manji deo vaseg pisanja. Do nas je stigla vest da u 
vasim jos neobjavljenim teoloskim raspravama postoji 
jedna koja bi mogla imati radni naslov "Sida i 
pricesce". Pretpostavljam da u njoj razmatrate 
opasnosti masovnog kontakta vernika sa predmetima koje je 
dodirnuo bolesnik ili vernik zarazen sidom.

- Jedan bolesnik je trazio da se ispovedi i pricesti. Otisao sam smatrajuci da nijedan zivi stvor ne sme da bude lisen pastirske, svestenicke brige i utehe, pogotovu u takvoj nesreci. Znao sam da je sida neizleciva zarazna bolest i raspitivao sam se. Jedni lekari kazu da se dobija preko krvi, drugi ne odbacuju ni mogucnost zaraze preko sluzokoze. Mi, naravno, ne mislimo da je sveto pricesce sredstvo za dezinfekciju nego sveta tajna, ali izvesna pitanja o pricescivanju obolelih ostaju otvorena. Svetom arhijerejskom saboru podneo sam zahtev da razmotri problem. Smatram da se i za takve slucajeve mora naci neko mudro i obazrivo resenje.

Poslednje pitanje: Kako se Srpska pravoslavna crkva 
priprema za obelezavanje velikog datuma hriscanstva, za 
proslavu kraja drugog milenijuma hriscanske civilizacije. 

- Iduce godine navrsava se dve hiljade leta odkako je Arhandjel Gavrilo obavestio svetu Devu Mariju da ce roditi sina Bozjeg i da ce ljudi na Zemlji biti spaseni. Veliki je to dan za Crkvu i velika proslava bice na Svetoj Gori Atonskoj. Doci ce patrijarh vaseljenski, gospodin Vartolomej, pod cijom je jurisdikcijom Sveta Gora. Doci ce, sigurno, i neki drugi patrijarsi, pa i ja cu, nadam se, biti tamo.

Veoma cesto nevernici pitaju sta je hriscanstvo dalo covecanstvu za dve hiljade godina. Kazu: i dalje na svetu ima zla, i dalje postoje ljudi sa instinktima i naravima zivotinja, oni koji su daleko od bogocoveka i koji prljaju samo ljudsko ime. Pitaju nevernici zasto Bog, ako je svemocan, nije odredio da ljudi uopste ne grese. Bog je, u stvari, dao ljudima mogucnost da biraju. Covek koji je vezan u sobi punoj zlata i dragocenosti nece i ne moze nista ukrasti. Ali onaj koji je odvezan, a nista ne ukrade u sobi punoj zlata, pokazao je cvrstinu karaktera i cistotu duse, izabrao je put bogocoveka. Sloboda bez te mogucnosti izbora ne bi bila nikakva sloboda.

MILO GLIGORIJEVIC