CIME SE PONOSIM Pred moj sut nastao je muk na stadionu. Jedan navijac, verovatno moj Era, vikne: "Uzicani su prvi pucali u Nemce, prvi ce i ovde!" Tako su me prozvali "srpski bek". Golman me je procitao, ali sutirao sam topovski. Lopta mu je okrznula vrhove prstiju i stativu, i usla u gol
Pojavio se u dresu sa brojem dva, u legendarnoj Miljanicevoj postavi "Zvezde", 1967. godine, i ostao je s tom generacijom do kraja; nezamenljiv, u 315 utakmica. Posedovao je nekoliko vrhunskih osobina: postenje u igri, izuzetnu brzinu i veliku ambiciju da uspe. Ostale vrline: karakternost, disciplina, marljivost, borbenost i izuzetan centarsut, bile su samo posledica onih prvih. Pre nekoliko meseci, svoje dugogodisnje trenersko iskustvo stavio je u sluzbu nase Mlade i Olimpijske fudbalske reprezentacije. U razgovoru impresionira svojom asketskom ozbiljnoscu, tek povremeno iz njega zaiskri veselje i zdrav gorstacki humor, karakteristican za ljude sa Zlatibora.
NEPRIJATELjSKO SIROCE: Mislim da me je sirotinja naterala u sport. Svi moji bili su na strani koja je izgubila rat. Ostati siroce u ratu i ziveti medju pobednicima, nije bilo lako. Kad vidim dete kako pretura po kantama za djubre, odmah vidim sebe. Tako sam i ja sakupljao staro gvozdje, da bismo majka i ja preziveli. Nosim jednu tuznu i surovu uspomenu iz tih dana: neki Dragojle, pokoj mu dusa, bio je predsednik mog sela Bioske. Ja se motam oko kafane, za neku mrvicu, on izadje pijan, zadrigo, u koznom mantilu i cizmama; ide u klozet i sutne me - "Mars zandarcicu - bezi!"
Majka se preudala, dosli smo u Uzice. Po citav dan sam sutirao loptu, pocnem izjutra, pa zavrsim uvece. Jednom, vracali se neki piloti sa Zlatibora, gledaju me kako igram, kazu: "Bato, pa ti ces da budes fudbaler!" Vec sa 16 godina svercovali su me u prvi tim "Jedinstva".
Poceo sam da ucim i zanat, metalostrugarski. Bio sam srecan zbog toga. To je tada bila velika stvar, pogotovu za decu "neprijatelja". Majka je radila u garderobi, deset godina vukla je kofere. Borila se da me izvede na put. Zavrsio sam zanat, ali njene ambicije su bile da postanem i pogonski inzinjer. Medjutim, fudbal me je izveo na put, osetio sam da je to moja sansa. Istog trenutka kad sam poceo da igram za "Slobodu", sve se promenilo. Majka, ocuh i ja ziveli smo u jednoj sobi, a onda sam dobio veliki stan. Kad sam dosao u Beograd, dobio sam drugi stan.
HOD PO TRAMVAJSKIM SINAMA: "Zvezda" je bila pala i Miljan je, kazu, prvo hteo da dovede nas, srcane Uzicane. Poslao je trenera Milosevica, godinu dana radio je s nama, dao nam je visoku tehniku. U maju 67. doveli su Pavlovica i mene, nesto kasnije i Krivokucu. Potpisali smo prve profesionalne ugovore. Bio je to pocetak profesionalizma u Jugoslaviji.
Kad sam dosao u "Zvezdu" i video kako igra Zika Jeftic, pitao sam se zasto sam dolazio. Bio je neverovatno brz, radio je s obe noge; pojavi se na sredini terena, zna da igra, ode napred - da gol!? Karlos Alberto bio je za njega malo dete. Medjutim, to je tipican primer kako lose drustvo moze da upropasti karijeru jednom vrhunskom igracu. On je tragicne sudbine, od sjaja do bede. Divan covek koji je trebalo da bude bogat.
To su partizanovci smislili: kao, kad smo Pavika i ja dosli u "Zvezdu", Miljan nas je, navodno, prve noci odveo u hotel "Slavija" i rekao nam: "Kad izjutra ustanete, samo idite pravo ovim sinama i doci cete na stadion!" Trening u 10, njih jos nema? Kad, nadju ih u podne kako kruze po sinama po Autokomandi!
Miljanovi ljubimci odmah su poceli da nas bojkotuju. Sta nam sve nisu radili: punili su nam cipele vodom posle treninga, zakucavali nam ih o pod... Ja sam to lakse podnosio, Paviku je uhvatila panika. Jednog dana nadjem ga sa spakovanim stvarima, kaze: "Idem u Uzice! Ja ovde ne mogu da prodjem!" Bacim mu torbu, razbesnim se - "Pa, 'ajde onda da se ubijemo Pavika, ako ne mozemo da prodjemo pored ovih kretena!?" Ubedim ga, i pogledajte: postao je najbolji odbrambeni igrac Evrope! Bio je i kapiten tima Evrope.
ZUTELIJA I RORA: "Zvezdina" ekipa bila je odlicno napravljena, na bazi vrhunske talentovanosti Kuleta i Dzajica. Vojin Lazarevic, izvanredan centarfor, pa Steva Ostojic, drugi centarfor - grupa igraca s jakim funkcijama. Svake nedelje, znalo se: Dujkovic, Djoric, Jeftic, Pavlovic, Dojcinovski, Klenkovski, Antonijevic, Lazarevic, Acimovic, Dzajic. Tim koji se tri godine nije menjao, ekipa cija su imena napamet znali svi. Ko sad zna da izgovori sva imena jednog naseg tima? Tri godine, zaredom, osvajali smo titulu sampiona, takodje i cetiri kupa. Bili smo svesni da nam je fudbal jedini izlaz u zivotu. To je bila borba za opstanak, to je za najbolje.
Odmah sam shvatio da publika moze sve da ti oprosti, ali ne i slabu igru protiv "Partizana". Kad ga pobedimo, sve nam oproste, i "Vardar" i "Velez" i "Zeljeznicar"... Liga je bila fantasticna: "Hajduk", "Dinamo", "Partizan", "Velez", "Zeljeznicar", "Rijeka", "Sarajevo", "Vardar" - vanserijski timovi.
Voleo sam da igram u Splitu u vecitom derbiju, to su bile moje najbolje utakmice. Jedino nisam mogao da igram protiv "Dinama", protiv Rore. Trojica "Zvezdinih" bekova: Krivokuca, Jeftic i ja, nismo mogli da izadjemo na kraj sa Cercekom i Rorom. Jedini igraci koji su mene uspevali da matiraju bili su Zutelija ("Velez") i Rora. S Bjekovicem i Petkovicem bili su dueli do unistenja, njih sam lako cuvao. Ali, Rora... Znam da posle naglog pokreta tela ulevo, ide u desnu stranu, ali ne mogu da ga zaustavim!
Meni su odgovarali igraci-trkaci. Bio sam brz dobro sam isao napred, imao sam dobar pas, dobar centarsut. Dosao sa Zlatibora, kao bikcic, zdrav, jak. Ucio sam i ucio da bih imao dobar centarsut, posle su ga poredili sa Dzajinim. Antonijevic i ja bili smo uigrani na desnoj strani, davao mi je dobre lopte. Isao sam iz pozadine, stalno se ubacivao napred, po 50 puta na utakmici. Voleo sam i Kule kad me nadje, on me je najbolje uposljavao napred. Prve godine postigao sam sedam golova.
TRI NAJGOLA: Gubili smo od "Rijeke" s 1:0, bila je to odlucujuca utakmica za prvo mesto. Probio sam se po desnoj strani, Zota mi je dodao loptu i dao sam gol Jantoljaku sa 18 metara, u suprotan ugao. Dzaja je dao drugi gol i osvojili smo titulu sampiona, prvu u nasoj generaciji.
Drugi najgol dao sam "Zeljeznicaru", takodje u borbi za prvo mesto. Vodili su s 1:0, hteo sam da centriram jednu loptu, Dzaja mi kaze: "Kume, idi u sesnaesterac i skoci!" Bio je to divan centarsut s moje desne pozicije; svi su pojurili a Lazarevicem i Ostojicem, uleteo sam u prostor i dao gol. Lazarevic je dao drugi gol i pobedili smo ih.
Treci, najvazniji gol dao sam "Karl Cajsu" pred sto hiljada navijaca u Kupu sampiona. On je obelezio moju karijeru. U devetom minutu Cole Jankovic se probio po desnoj strani, sapleli su ga. Ja sam sutirao penal. Bio je neki ogroman golman, zaklonio je gol. Pred moj sut, nastao je muk na stadionu. Jedan navijac, verovatno moj Era, vikne: "Uzicani su prvi pucali na Nemce, prvi ce i ovde!" Tako su me prozvali "srpski bek". Golman me je procitao, ali sutirao sam topovski. Lopta mu je okrznula vrhove prstiju i stativu, i usla u gol.
Ta pobeda otvorila nam je seriju dobrih igara. Eliminisali smo u to vreme najbolji tim Evrope, "Ujpest dozu". Uvek cu pamtiti njihove napadace: Zambo, Gerec, Bene, Dunaj - svetski napadaci, takvih danas nema. Razbili su nas u Budimpesti; tako su nas saterali da nam je odbrana bila pet metara iza gola. Medjutim, Dzaja je odigrao maestralno u Beogradu, eliminisali smo ih s 4:0.
KROSE BRANKA PESICA: Na utakmici u Splitu, koja nam je odlucivala prvo mesto, sudio je sjajni Lado Jakse. Opsujem ga na samom pocetku, posle duela s Pavlicom. Zastane, kaze: "Necu sad da te isteram, ali zapamtices me!" Strasna utakmica, pun stadion; u devedesetom minutu, kad je lopta bila na suprotnoj strani od mene, otera me u svlacionicu. Pratio me je prstom sto metara, dok nisam izasao sa stadiona. Grozan je to osecaj, kad te sudija izbaci.
Isterao me je i Sliskovic u Zagrebu; mozda i bolje, jer sam uvek slabo igrao protiv Rore. Bila je to ona cuvena utakmica kad je Karasi dao gol, s deset igraca. Cetrnaesti minut, pun stadion, sve vri, opsujem mu "majku ustasku"! Odmah je izvadio crveni karton. Odatle idemo u Split, da igramo kup; izlazimo iz autobusa, kad raspali me Branko Pesic! Kaze: "Sta to radis... Treba da nam rasturis tim!" Uzdrzao sam se da ga ne udarim, ali opsovao sam ga. Istog trenutka je zacutao. To mi je, ovako, ostalo u neprijatnom secanju.
U to vreme uslov je bio da, ako zelis jak tim, moras da imas jaku upravu. Sekretar je bio Slobodan Cosic, vrstan poznavalac fudbala, predsednik kluba Nikola Bugarcic, veliki dasa; bezao sam kad ga vidim, bojao sam ga se. Pa, Mita Kukic... Ljudi koji su imali viziju. Tad se sve znalo, gde su pare, kad i zasto se prodaje igrac. I svi su se borili da igrac ostane. Nas su drzali do 32. godine. Morali smo da falsifikujemo pasose, da smanjujemo godine, da bismo otisli u inostranstvo.
TREPETLjIKA: Za prve pare, koje smo dobili za osvojenu titulu sampiona, mogao je da se kupi najbolji auto. Sve pare smo i dali na kola, bilo je to utrkivanje ko ce da kupi lepsa. Zota je kupio "trijumf", Dzaja "BMNj", Kule "mini moris", jedino je Steva kupio "ficu". Pa smo dobili stanove...
Nasa generacija je umela da uziva: sednemo, popijemo, ujutro prvi na trening. Svi smo se rano pozenili, jer je Miljan insistirao da imamo sredjene zivote. I vazno je da u zivotu imas ucitelja. Na primer, 67. Miljan nas je odveo u hotel na rucak. Preda mnom pet nozeva i pet viljusaka - odakle poceti? Bio sam bistar, sednem pored Miljana, pa gledam. Necu da ga hvalim; ponekad nismo govorili po dve-tri godine, ponekad smo se razilazili u fudbalskim misljenjima. Medjutim, moja majka Gvozdenija uvek kaze: "Molim se za Miljanovo zdravlje!" Miljan nam je bio vise od trenera, bio je kao roditelj.
Jednom me je kaznio sa 670 hiljada, sto je bilo strasno mnogo. Zaginuli Kule, Dzaja i ja, bilo neko veselo drustvo, ujutro dosli na trening, Miljan me pita: "Gde si bio nocas?" Kazem: "U krugu porodice!" Zadovoljan sto sam prosao kod Miljana, pevam pod tusem "Trepetljika, pesmu koju smo te noci slusali. Najednom - pljas! Miljan me opali po glavi - "Trepetljika, aaaa?!" U stvari, te noci nas je video na jednom brodu.
Godine 69. igrao sam prvi put u reprezentaciji, protiv Rumunije, u Beogradu. Mislim da sam mogao da igram i mnogo vise za reprezentaciju, ali bilo je dosta dobrih bekova: Fazlagic, izvanredan, Cvek, takodje. Plejada vrsnih bekova. Istina, mozda me Miljan malo i potcenio. Igrao sam odlicno protiv Rumuna i trebalo je da igram i protiv Rusa. Medjutim, cuo me je kad sam se zezao: "Sta je, seljaci, ja sam igrao za reprezentaciju!" Miljan to nije shvatio kao salu. Ja sam, posle, bio jos strozi. Ne volim igrace puvace, niti igrace bitange.
IH, REKTOR: Slava nam je svima potamnela posle utakmice sa "Panatenaikosom" u Atini. Postoje razne price i verzije: prodata, nije prodata... Cinjenica je da je grcka vojna hunta zelela da se njihov tim posto-poto kvalifikuje. Fudbalski nam nisu bili dorasli, mogli smo da im damo i osam golova u Beogradu. Svima nam je bilo strasno stalo da igramo s "Ajaksom" u finalu, po svim procenama bili smo bolji od njih. Vec smo sebe videli u Londonu; sanjali smo da cemo se kupati u kadama punim sampanjca... Rezervisali smo i karte za familije... Malo ko od nas preziveo je tu utakmicu. Citavoj toj izvanrednoj "Zvezdinoj" generaciji unistena je karijera. Cena nam je pala; od silnih planiranih transfera, svi smo ostali u "Zvezdi".
Godine 73. jedva sam uspeo da odem u Ovijedo, u Spaniji. Bio sam prvi Jugosloven koji je otisao da igra tamo. U pocetku ne poznajes jezik, ljude... Dok ga nisam naucio, izgovarao sam pet nasih reci i jednu njihovu. Spanci su slicni nama, mislim da su ubedljivo najbolji narod u Evropi. Franko je jos bio ziv, ali se zivelo dobro. Otprilike, kao i kod nas u to vreme. Njihova liga nije bila bogzna sta. Davao sam dosta golova, narocito u drugoj sezoni. U prvoj sam imao povredu i operaciju noge.
Marta 75. "Zvezda" je igrala protiv "Reala". Dodju Mita Kukic i Nikola Bugarcic, i ponude mi: "Razmisli, Milovane, da do leta dodjes u 'Zvezdu' - da budes trener!" Prespavam i odlucim da prihvatim. Bila je velika cast biti trener u "Zvezdi". Sad je lako postati rektor na fakultetu, tad je trebalo da posedujes velike kvalitete da bi bio trener u "Zvezdi".
NAREDBA RADOVANA PANTOVICA: Poceo sam da stvaram generaciju, dala je dosta dobre igrace. Pre neki dan saznao sam statisticki podatak: ta generacija je odigrala 1590 utakmica za "Zvezdu". Utakmice se gube i dobijaju, ali trener koji ne moze da kaze: Ove igrace sam ja stvorio! - za mene nije trener.
Matekalo je stvorio sjajnu generaciju fudbalera, pa Miljan, pa Ribar u "Zeljeznicaru", Ivic u Splitu, Repac u Mostaru. Bosko Djurovski, Radovanovic, Djurovic, Milko Djurovski, Bursac, Drizic - igraci su za koje mogu da kazem da sam ih ja "stvorio". Ali, tad je to bilo lakse; imali smo mnogo vrhunskih strucnjaka, mnogo entuzijazma.
Svi igraci su tvrdili da nikada ne bi radili trenerski posao. Ja sam belezio svaki Miljanov trening. Znao sam da, ako provedem 20 godina u fudbalu, da je on moj zivot. Uspeo sam da moji timovi uvek imaju igru, da igraju agresivno. Treba da dodjes na Maksimir, da bi osetio sta je stadion. Treba da igras protiv Ivica ili Osima...! Mislim da smo Milan Zivadinovic i ja jedini u Jugoslaviji prosli taj tezak put. Pratili smo se, on iza mene, ja iza njega.
Godine 78. na utakmici "Partizan" - "Zvezda", dao sam izjavu protiv sudije Maksimovica. Utakmica je odlucivala prvo mesto. Treneri "Partizana" bili su Mladinic i Miladinovic, Zec i ja "Zvezde". Pobedili su, ali ima li neka blaza rec za kradju? To sam i javno izjavio, sto je tad jos bilo jeres. Naime, Maksimovic se spremao za Svetsko prvenstvo.
Ujutro, zvoni telefon, sekretarica kaze: "Dodjite u CK, kod Radovana Pantovica!" Radovan meni kaze: "Ti, Djoro, moras da ides!" "Idem!" Pozdravim se i izadjem. Jednostavno i surovo, vise nisam bio trener prvog tima. Ali, ja sam psihicki dosta jak. Prosao sam sve i svasta; spavao na livadama, po stalama... Tada sam prvi put otisao iz "Zvezde". Ostao sam pola godine u Krusevcu, u "Napretku", posle sam se opet vratio u "Zvezdu".
ZELIM DA ZABORAVIM: Taj razlaz sa Dzajicem i Cvetkovicem vec sam i zaboravio. Ali, trebalo je godine da prodju... Stankovic mi je pomogao da uzmem knjizicu. Posvadjali smo se oko mladjih igraca; smatrao sam da "Zvezda" treba da nastavi sa svojom tradicijom igre mladih talenata. Stankovic je iskljucivo isao na rezultat. Pocele su replike po novinama, Stane me pozove jednog dana, kaze: "Slusaj, Djoro! Ja sam ovde sef i ja cu da sastavljam tim kako mislim da treba. Ja odgovaram za to. A tebi predlazem da ides iz "Zvezde". Nikad neces postati trener, ako to ne ucinis!"
Tako sam 83. postao prvi privatni trener u Jugoslaviji. Isao sam gde je najteze, ali gde su najvece pare. Bio sam trener niksicke "'Sutjeske", "Pristine", a onda sam se 88. otisnuo u Juznu Ameriku. Naime, bio sam na mestu selektora nase mlade reprezentacije, kad su stigli pozivi iz Salvadora i Ekvadora. Hteo sam da idem u Ekvador, medjutim, dodje predsednik Salvadora kod Miljana, trazi trenera! Gledamo karte, gde je to? Uzeli su me zbog priprema za Svetsko prvenstvo u Italiji.
Tamo nas je docekalo iznenadjenje, besneo je gradjanski rat. Jedne noci su se odvijale borbe pored moje kuce, to je pucalo...! Izjutra spakujem porodicu - za Jugoslaviju! Odemo u Los Andjeles, na utakmicu s Irskom, spektakl, pobedimo ih s 1:0. Kad se utakmica zavrsila, kazem: "Gospodo, ja se ne vracam u Salvador!"
Opet odem u Niksic, posle u Cacak. Uveo sam "Borac" u Prvu ligu. Svi skoce: "Vidi kolike je pare Djora uzeo u Cacku!" Ceo tim je kostao 200 hiljada maraka a posle su Cakar, Antic, Gojkovic, Dragutinovic prodavani, niko ispod milion maraka. Trener koji stvori igrace nikad nije skup, a veliki je i jedan dinar ako nista ne uradi.
PUKOVNIK: Znate, covek uvek mora da ima negde otvorena vrata. 96. ponovo sam otisao u Salvador. Radio sam godinu dana u "Agili", njihovom najpopularnijem klubu, onda sam prihvatio poziv da budem selektor njihove reprezentacije. predsednik Salvadora dolazio je svake nedenje na utakmicu. javno je izjavio da sam ja primer za odgovornost, da to treba da uce svi Salvadorci. Zvali su me "pukovnik". Na jednom velikom novinskom naslovu je pisalo: "Srpski pukovnik na celu reprezentacije!" Smislili su mi taj nadimak zbog strogoce. Tamo je toplo, ljudi su opusteniji, zivi se lezernije. Treba da imas petlju da im nametnes disciplinu. Nazalost, nismo se kvalifikovali za Svetsko prvenstvo. Spakovao sam svoja dva uvek spremna kofera i vratio se.
SPORI SMO: Potpisao sam ovaj ugovor sa Savezom, ali ne znam da li cu da izdrzim do kraja. Bicu sigurno godinu dana. Nisam dosao da pravim sebi afirmaciju - Milovanu Djoricu ona nije potrebna. Niti da pravim pare. Dosao sam na to mesto samo da dokazem nekima ko je Milovan Djoric! Inadzija sam, volim da se dokazujem. Mozda je to moja mana, mozda vrlina. Treba znati da budes inadzija a da bi bio prek, moras da imas karakter. U sustini, mislim da sam human.
Ova generacija igraca, u proseku 77. godiste, dosta je talentovana. Ima sansu da bude prva u grupi.
Naravno i mene su razocarali u ovoj utakmici s Ircima, 1:1. Bilo je previse individualnih odluka, u cemu su prednjacili mladi igraci "Partizana". Rezultat je plod nekreativne igre i prevelike zelje za samoisticanjem.
Sporost je osnovni problem naseg fudbala. Mnogo brze moramo da osvajamo teren; igramo mnogo siroko, mnogo u stranu. Imamo problem i sa iznosenjem lopte iz odbrane.
Univerzalni igraci buducnost su svetskog fudbala. Igraci koji mogu da se ponasaju isto na bilo kom delu terena, u razlicitim situacijama. Da brzo trce, brzo misle i brzo igraju.
K'O HITLER: Moja majka je moj veliki kriticar. Kaze mi: "Bre, k'o da si Hitler!?" Ja sam, prvo, strog prema sebi, pa prema svojoj deci koju beskrajno volim. Ma, prek sam!
Znate, tesko je voditi grupu mladih ljudi razlicitog mentaliteta i obrazovanja. Da nisam imao majku i Miljanovo usmerenje, i ja bih prosao kao Zika Jeftic! Njegov zivot bio je meni velika opomena, nocna mora. Nisu svi Maradone, zato kod igraca insistiram na njihovom obrazovanju. To kazem i mojoj deci: "Ima da ucite skolu, do Kembridza. U suprotnom - sank!" Plasim se sto imaju tako dobre uslove zivota, da se ne razmaze. Ucicu ih da se bore, dok budem mogao.
Moj put je bio tezak, ali ja sam ponosan na njega. Samo zamislite koliko sam kilometara presao, koliko aviona i hotela promenio! Koliko sam ljudi raznih nacionalnosti sreo; politicara, mafije, mnogo cudnog sveta... I ostao normalan, da pred svima mogu slobodno da kazem: Ja sam Milovan Djoric iz Bioske, zivim na Zlatiboru i u Beogradu. To sam sto sam. E, to me cini zadovoljnim.
LJUBISA STAVRIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.