2500, NOVEMBAR 27 1998

JAGOS MARKOVIC, REDITELJ

LJUBAVNA PRICA

"Uzalud ste prosli kroz zivot ako dusu niste nahranili i ako deo radosti i bola niste u sebi zadrzali i pretvorili makar u jednu boru, u jednu sedu vlas"

Od Jagosa Markovica uzivo, dok prica, pa ako je jos i raspolozen, u plusu i elementu, nema zanimljivije i zabavnije osobe pod ovim nebom. To potpisujem, samo sto mi se mora verovati na rec: jer, na papiru se jasno ne vide sve promene tonaliteta, pa onaj osobeni jezik kojim govori, a neka je cudna i lepa mesavina crnogorskog i srpskog, ne vide se ni, naravno, mimika, gest, naglo ustajanje, svakako ozarenost, pa zamisljenost. Recju, on je totalno pozoriste ili dva sata duha, smeha i zaborava, sve to u zarkim bojama. I odakle sad, ili ikad, poceti razgovor sa ovim jos tako mladim a uveliko i znanim, i uglednim, i voljenim pozorisnim rediteljem? Videla sam njegovu sliku i prenetu izjavu u jednom tabloidu i to mi je dalo ideju...

Strepite li kad otvorite novine? Da cete, recimo, naci nesto o sebi i sta ce to, onda, biti?

- Prvo, kupujem tek poneke novine, mnogo toga mi prodje, promakne, i to svesno, posto bi obrnuto to bilo ganjanje virtuelne stvarnosti, upadanje u ludilo.

Vidite, dok sam jos ziveo na Novom Beogradu, dakle pre vise godina, a o meni pisalo nesto kao da sam Mocart rezije, ja sam jedne noci setao, vukao se, u stvari, onim bulevarima u nekoj prastaroj trenerci, prljave kose i sa onim divnim, negujucim osecanjem samonistavnosti, onako kako se svi mi u ovom gradu osecamo poslednjih godina. E, te noci sam shvatio da je taj Jagos Markovic o kome pisu i govore neko u mojoj vlasti, on je moj proizvod, moj izdanak. Neko drugi. Ovoga mene, pustog, oni ne znaju. Znam ga ja i onaj ko ja hocu da ga zna. A onaj tamo zivi neki svoj zivot, i nek zivi, ali on zavisi od mene, u mojim je rukama. Drugi ga mogu voleti, hvaliti ili kritikovati, ali to sa mnom nema veze.

To je samo medijska slika?

- Jeste. Te je Jagos temperamentan, mastovit, darovit, energican, te mediteranski razigran, ovo i ono. Dobro, u redu. Neka tako i ostane. Tu sam separaciju ja te noci sa sobom napravio. Kasnije jos jednu, a vezana je za "Pepeljugu". Jedno sam ja, a drugo je moj uspeh. Mislim, moj uspeh nisam ja. Nekada sam veci od svog uspeha a nekada manji, ali mu nisam rod niti je on moje merilo. Hocu reci da je moja nemoc mnogo veca. Samim tim i moja moc je mnogo veca, cim mogu toliko da se rastegnem. Imam prava kod sebe na greske i kod sebe jos nisam ispit polozio. Neke nagrade sebi ja nisam dao a neke sam dao mnogo pre nego sto sam ih dobio. Osim toga, ja vidim da su moje predstave cesto pametnije od mene. I bolje od mene, a sigurno duhovitije. U svakom slucaju, drugacije. Ljudi, identifikujuci se s mojim predstavama, i voleci tog Jagosa Markovica, misle da vole mene, a u stvari vole moj rad. To je istina. Primecivao sam ja to, da se neko u momentu nasmeje kad me vidi, nasmeje se zato sto su njemu to moje predstave dale. Jedan kolega, koga sam upoznao tokom onog studentskog protesta, bio je zgranut posto je verovao da sam isti kao moje predstave i da se smejem na sve sto ti padne na um. Pa, neka ga, nek veruje.

Da vratimo pricu na ono vreme kada ste kao sasvim mlad covek krenuli iz Titograda za Beograd a cela vas ulica pratila, kako ste jednom rekli. Koliko se, recimo, jos zivo secate tih dana?

- Kao da je bio neko drugi. Sto nije dobro, trebalo bi da povezem, i to je deo mog zivota. Otac je tada rekao cuvenu recenicu: "Ako te prime na tu akademiju, ja cu pjeske u Beograd." Jer, pazite, bio sam los djak, neuredan djak, na casove vise nisam isao nego sto sam isao, ama bio sam problem. Medjutim, kao svaka neznalica koja smatra da sve zna, i ja sam verovao da mi treba samo papir da reziram. Krenuo sam ne znajuci gde idem, danas mislim da sigurno ne bih polozio taj prijemni ispit. Jednom sam, pre dve- tri godine, bio u toj komisiji za prijem i sve vreme se tresao od straha, grlo mi se susilo i srce preskakalo, dok se nisam odjednom setio: cekaj, bre, covece, ti si to polozio, ti si ovde profesor, zavrsio si tu skolu pre deset godina. I ta je cinjenica, koliko god se ja gnusao velikih reci, sasvim odredila moj zivot. To da su me profesori onako neosvescenog, rastrkanog i neorganizovanog primili. Ja sam bio tada samo sirovi talenat, nista drugo. I da citiram Saru Bernar u izmisljenom intervjuu koji je briljantno napisala Fransoaz Sagan: "Kad sam usla u Komedi fransez, pozoriste nije bilo moj cilj vec moja dijagnoza." Prepoznao sam tu recenicu kao svoju. Rezija jeste bila moja dijagnoza i hvala im do neba sto su to shvatili.

Da, ali kako su shvatili?

- Ispitivao me je divni profesor Miroslav Belovic a ponasao se tako kao da ja njima cinim cast. Zvao me je kolega. Mozete li da zamislite, meni koji sam banuo u Beograd a imao samo sedamnaest godina. Rekao je: "Kolega, vi imate iskustva u radu sa amaterima i recite koliko se on razlikuje od rada sa profesionalcima"... To je pitao posto je iz moje biografijice procitao da ja jesam rezirao prvi put u dvanaestoj godini i posle toga se motao po svim onim festivalima stare Jugoslavije, bio mala zvezda, neki vunderkind i na MESS-u i na BRAMS-u. Od te recenice meni se podigla kosa i ja sam pomislio: "Boze, oni znaju ko sam ja!" Jer, kao svaka neznalica, tada sam mnogo bolje o sebi mislio nego ikada posle u zivotu. To je to.

Ali pricajte, sta je onda bilo...

- E, onda me je dohvatila profesor Borjana Prodanovic, uzela kramp i pijuk da me delje i slifuje i stvara od mene to sto reditelj treba da bude. Iz mene su se tocili okeani nesigurnosti ali vam mogu reci da se oni jos nisu sasvim zapusili iako je proslo toliko toga i meni se desilo toliko toga i s predstavama i s nagradama koje sam za njih dobijao. Bolje da nisu. Ako se covek navadi na aplauze i aklamacije i pocne njima da hrani sopstvenu nesigurnost, on ce propasti posto ce biti u vlasti onih koji to daju. Mene je mladog strefio uspeh. Ne zna svako koliko je to opasno. Ja znam da je uspeh opasniji od neuspeha, ja to dobro znam. Kao sto znam i protivnike mog uspeha i koliko se sve moglo okrenuti. Pamtim vrlo dobro kada smo vi i ja razgovarali u Budvi o "Kate Kapuralici" a da ja pola vasih pitanja nisam razumeo a pola im nisam verovao. Nisam zato sto pola od one "grmljavine" nisam cuo ni video. Bio sam pametan sto nisam hteo da je vidim jer sam znao da nemam snage i zrelosti da taj uspeh ponesem. Ponekad mi dodje krivo sto tada nisam malo vise uzivao u tome ali i tako je bolje nego da sam umislio kako sam Kate Kapuralica licno.

Sta biste rekli, koliko se Beograd promenio od vremena kada ste u njega, kako kazete, banuli?

- Da, kad su me moji dole u Crnoj Gori pitali kako sam se snasao u Beogradu, odgovorio sam: "Nisam se snasa', mene su tamo docekali." Jedan sam od onih, a nije nas malo, koji treba da ustanu kad govore o Beogradu. Odmah cu vam obrazloziti zasto. Ako neko ovde dodje takav kakav sam ja dosao, bez ijedne veze i poznanstva, ako zavrsi fakultet i dobije sansu, posao, hleb, a posle mu stignu i neka priznanja, sta ja mogu kao cestit covek ili covek koji hoce da bude cestit, onda da kazem o Beogradu? Zar mogu to da zaboravim? Lako je sada, Jasmina, ceniti Jagosa Markovica i lako ga je sad voleti. Ali, ja sam neko ko je diplomirao s dvadeset godina, a to su antirezijske godine, i u dvadesetdrugoj dobio reziju Molijerovih "Ucenih zena" na Velikoj sceni Narodnog pozorista. Pa, molim vas! Ovaj grad je prepoznao moj talenat i moju poetiku sto je boziji deo mene. I ne mogu mirna srca i s ravnomernim dahom sada da vam o tome pricam, sem da kazem to svoje veliko hvala. Nisam, hocu reci, tu da merim promene Beograda, niti sam pozvan da merim njegov pad.

Ali, ako hocete, bas je premijera "Pepeljuge" ziv primer onoga da je duh Beograda nesavladiv. Pobogu, razgranicimo vlast i nesrecu ove zemlje i sav ovaj uzas koji nas je pogodio od grada Beograda. Ne moze on da ima lepo i umiveno lice, namirisano i zanosno, ako zivi kako zivi, u ovakvom okruzenju. Ne moze. Za strahotu, bedu, prljavstinu i depresiju nije kriv ovaj grad. Ne pripadam onima koji vole kad je lako. Ondasnji Beograd je bilo lako voleti jednom malom dodjosu, Crnogorcu koji dobija sve, ima sva prava a nijednu obavezu, i nema sta da izgubi posto je tu dosao kao apsolutni gubitnik podgoricke gimnazije. Sad, kada sam sve dobio, ja ne mogu i necu ista ruzno ni da mislim o ovom gradu a ne da kazem. Meni je on dao sav moj svet jos vrlo mladom. Gledam svoje studente danas i lepo vidim da oni nece imati toliko srece, ni tu sansu, a mozda ne bih ni ja da sam neko ko sada pocinje, ko je na njihovom mestu.

Da bacimo na Beograd, ipak, i jedno drugo svetlo: vi ste vrlo malo radili u njegovim najvecim pozoristima. Zasto?

- To je za rubriku "Verovali ili ne", to je i prica o onima koji su se svojski trudili da me ovde onemoguce. Necu da ih pominjem prosto zato sto necu sada da kvarim sopstveno raspolozenje, a s godinama sam naucio da se dobro raspolozenje cuva kao kap vode na dlanu. I bas zato sad necu. Pa, ipak, da vam kazem kako je tacno da sam samo jednom rezirao u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, samo jednom u Ateljeu 212 i, evo s "Pepeljugom", dva puta u Narodnom pozoristu. S mnogo naslova sam bio ponudjen iz tih pozorista, ali znate kako je: ponudjen k'o pocascen. Nismo se nekako nikad nalazili i na kraju je uvek odlucivalo to da hocu da radim ono sto tog casa hocu da radim. Ta mi se moja drcnost s mnogo dobra vracala. Evo, bas prosle godine u ovo doba, zapucao sam u Krusevac da tamo reziram "Celavu pevacicu", jedno ocaravajuce iskustvo. Tako je bilo i s "Kate Kapuralicom" u Somboru. Isao sam za svojim unutarnjim nalogom. Mislim, pozoriste se ili mora ili ne moze.

Vrlo brzo ste uradili sve sto treba da se uradi u zivotu: zavrsili studije, ozenili se, imate dve kcerkice, naravno i stan, i kola... Na Balkanu sve to postici sa trideset i dve godine bogami nije cest slucaj?

- Po meni je to pitanje metabolizma, pri cemu sama brzina ne govori nista o kvalitetu. Ali, da idemo nekim redom. Za svoju zenu, za svoju lepu zenu, ja sam se krvavo izborio, i to strasnom upornoscu. Onom, kako da vam kazem, ne donzuanskom, vec upornoscu zaljubljenog mediteranca. Njoj, tako, verovatno i nije bilo druge. Za decu hvala gospodu bogu. A za stan i kola mogu da zahvalim svom ocu a ne sebi, ocu koji je jedan od vidjenijih advokata u Crnoj Gori. I sta ste ono jos naveli?

Jos samo studije. Pitam, u stvari, zasto toliko zurite?

- Sve vas razumem. Zbilja zvuci nakazno: rezirao s dvanaest godina, diplomirao s dvadeset. Da vam kazem, moj sat je drugaciji. Meni je s nekim provedeno dva sata vecnost a s nekim i deset sati prodju kao tren. Vreme, kako ga ja dozivljavam, ide nekako zgusnuto i vise slicno onom kondenzovanom vremenu pozorisne predstave kada se zivi gusce, zesce. Evo, recimo, ja kad sam pio, nikada nisam pio jedan nego uvek dupli viski. Da mogu, pusio bih odjednom dve cigarete. Meni bi mera bila, kad me uhvati, da reziram dve predstave istovremeno. Ili - nijednu. Takav mi je metabolizam, ali mi je vazno da naglasim kako je moja ambicija po tom pitanju uvek isla u drugom smeru, u smeru kvaliteta zivota. Svi mi rastemo, bar se nadam da svi rastemo, i onako kako ja merim vreme, to nije u onom gradjanskom ili malogradjanskom smislu uspesnosti ili neuspesnosti, merim ga po kriterijumu prisutnosti u sopstvenom zivotu. Druge mene stvari vec odavno zanimaju. Uzalud ste prosli kroz zivot ako niste dusu nahranili i ako deo radosti i bola, a gotovo da je to svejedno, niste u sebi zadrzali i pretvorili makar u jednu boru, u jednu sedu vlas. Govorim vam, naravno, o unutarnjoj lepoti. Moze covek da ima sve, bas sve, a da bude jadan i cemeran. I, uopste, veliko je pitanje sta je to - imati. Ali, pitate me za zurbu...

Znate, lepo je sad pricati o toj brzini, ali ja pamtim i neka svoja duga cekanja, mesece bez posla, ne zvoni telefon, piljim u telefon, nemam para. Cinilo mi se, kad sam poceo, da ako u tri meseca nemam reziju, necu napraviti nista. Kratak mi fitilj. Osim toga, mera alavosti moje za zivotom ocigledno nije mala. Meni su usta razjapljena bila da sto vise od zivota uzmem. Prvo su govorili, ako ne poludi - bice nesto od njega. Posle, ako ne izgori - bice nesto od njega. Niti sam poludeo, niti izgoreo. Sve sam mirniji a sve vise gorim. Ono za sta je meni bila potrebna vecnost, to je da krotim sebe. Svoju energiju. Cesto je ona mene pobedjivala, cesto sam bivao zgazen od nje. Nisam znao ni gde mi je kuca kad izadjem iz pozorista. Umeo sam po osam sati da provedem na sceni sto je strasno. Znate li koja je to doza zivota, koje je to ispiranje! Pa sam onda naucio da cestitam sebi svaki put kada uspem da ne dam sve od sebe. Jer, meni je bilo najlakse da dam sve od sebe i izgorim kao sveca. Da udjem u pozoriste i nikad vise iz njega ne izadjem. Shvatio sam na vreme kako mi je to najlakse ali i da to nije moj cilj.

Uzgred, mnogo bolje reziram bas otkad sam se "skinuo" s pozorista. U jednom trenutku mog detinjstva pozoriste je bilo moj spas. Posle, u vreme uzasa u ovoj zemlji, stakleno zvono. Medjutim, ima tome vec neko doba, ja sam pozoriste malo i dezinvestirao. Oduvek znam, i to je ono sto me je drzalo i drzi, da pozoriste naravno moze bez mene. Pazite, kao da me nikada nije bilo. Ali, bogami, danas znam da i ja mogu bez pozorista...

Svakom ko vas iole poznaje bice tesko da u to poveruje?

- Da, ali promenio sam se ja, pa sam tako sa zreloscu stekao tu srecu da imam sebe. U ranoj mladosti mislim da sebe nisam imao. Tada sam imao pozoriste. I svoj dar. A sada prvi put imam sebe. I, naravno, sad tek mozda prvi put istinski uzivam kad radim u pozoristu.

Vas pozorisni kriticari jesu hvalili ali su vas i neretko kritikovali. Da li je to uopste uticalo na vas, koliko ste bili spremni da uvazite njihov sud?

- Smem li prvo da kazem kako ne znaju bas svi sta je pozorisna rezija. To je mlada profesija. Nije rezija ko se kako gde krece na pozornici da bi se na kraju izvukla ona cuvena takozvana ideja iz komada. I kako se ona izvlaci, aman zaman! Pa, tu nema tajne. Hocu da kazem da pozoriste nije sluga literature iako tekst jeste najvaznije polaziste. Protiv njega se ne moze ali se nadgraditi moze. I bas tamo gde pocinje to otcepljenje, tu pocinje pozorisna umetnost, pa i gluma, pa i rezija. Sta cemo, recimo, s tom glumom koju niko ne uzima ozbiljno? Vi kad citate kritiku o Miri Stupici, nesto ne vidite tu moc koja siba li siba sa scene kad god se gospodja pojavi. O cemu se tu radi? Znam, tesko je pisati o tome i ja to razumem. Ali, eto, ipak kazem. Vreme je da pocnemo da ukazujemo na tu nasu delatnost koja nije samo literatura. U tim kritikama dve trecine je o tekstu, jedna o reziji i onda nesto malo o glumcima, dekoru, kostimima skoro nikad.

Cini se, dok vas slusam, da svejedno pomno pratite pozorisnu kritiku?

- I tu se moj odnos menjao. Prvo sam, naravno, drhtao od kritike i verovao da necu dobiti novu reziju ukoliko je ona losa. O meni su, medjutim, u pocetku svi lepo pisali, bas kada mi je to i trebalo. Po onom, znate, da laz pokrije laz. Ali, otkad sam stvarno krenuo da reziram kako valja, e od tada je bilo svega. Uocio sam, medjutim, nesto drugo: da nekog reditelja ispljuju i nagrde i ja pomislim da je s njim gotovo a posle gledam - on razvaljuje, hara. Posmatrajuci, dakle, zivot ja sam video da to nema nikakve veze. Ako to, znaci, ne utice, pa cekaj, to je onda iz oblasti sujete. Dakle, sta mi je ostalo? Ostala je moja privatnost i to da me je neko razumeo i uspeo da stavi u reci. Sto nije lako. Ljudi pisu najbolje sto znaju, ali sam ja shvatio da ma sta ko pise, o sebi pise. To vam je ziva istina. Znate, i za kriticara treba talenat, to je jos Kroce rekao, a treba i obrazovanje. O obrazovanju mnogi mogu da sanjaju, a o talentu da i ne govorimo, on je od boga i ne mozemo se zato ljutiti ni na koga. Nije, medjutim, posteno da govorim ovako generalno. Ljudi su razliciti, pa i reditelji, pa i kriticari. Ali, na pamet mi ne pada da govorim o nekom kriticaru u novinama. Ni pohvalno, jer mi ne treba da na taj nacin budem pogresno shvacen, jos manje da nekog ocrnim posto necu da ga proslavljam. Uostalom, ni predstava ne traje vecno a kamoli kritika. Je li tako? Vi to najbolje znate, vi iz novina.

Nesto vam niko ne moze oduzeti a to su vase uvek pune predstave. Tirazni reditelj, zvuci li vam to kao kompliment?

- Nesto cu vam reci: nista meni sto je od svega u ovoj nasoj prici spomenuto ne daje energiju da reziram koliko upravo cinjenica da su moje predstave pune. Nista ni blizu, ni korak ne moze tome da stane. I jedini moj lek u saslusavanjima sebe, a ja umem da seciram svoje rezije i da ih negiram, cak i negujem tog negatora u sebi, jesu te moje pune predstave. Nece narod da baca pare na skupe karte. Nece ni da se poteze da ide. Nece na Sekspira ako tamo ne dobije nesto, nece da ide i slusa na nejasnom dubrovackom neku Kate Kapuralicu. Nece ni Lukreciju, da ne pricam o Rosiniju. Jedna od mojih najvecih satisfakcija je to sto je "Celava pevacica" sa uspehom odigrana u Rumi, Kladovu, Zajecaru, Cacku pa i onom mracnom, rudarskom Boru. U najguscoj unutrasnjosti sibali su oni i dobro prosli sa Joneskom! I ja to stvarno smatram svojim uspehom, velikom stvari.

Vi se, za razliku od mnogih javnih licnosti, pa ako hocete, najzad, i novokomponovanih pevacica, nikada niste upustali u pricu o politici. Zbog cega?

- Bas zato! Vidim da u ovom vremenu svako smatra da moze da govori o svemu. Meni je to ispod nivoa. Svako o svemu. To je prvo. Druga stvar je sto ja uopste ne mislim da sam nekakav vlasnik istine, jos manje da imam kljuceve spasa i lekova za ovaj narod. Nazalost, ne vidim ni ko ih ima. Sta mi preostaje? Da prosipam svoju pamet, u sustini da se zalim i kukam. Davno sam sebi rekao da u hor narikaca necu. Jedna od vrlina mojih predstava jeste sto u njima nema zaljenja. Sta, sad ja treba da vama pokazujem koliko je crna stvarnost u kojoj zivimo a vi to kao ne znate? Ako pokazujem, to znaci da sam pametan pa to vidim. Pobogu, pa to svako vidi. Ljudima treba nuditi izlaz, treba im reci nesto o mogucnosti paralelne stvarnosti. Kunem vam se, ma koliko to zvucalo kao jeres, ali se u Srbiji 1998. ipak moze relativno kvalitetno ziveti. Znam da uopste nije otmeno to sto kazem. I mimo je sveta. Ali ja mislim da moze.

Kako moze?

- Tako sto sam shvatio da drugi zivot od ovoga nemam. Ni drugi grad, ni drugo veceras od ovoga veceras. Vulgarno je to koliko je jednostavno, ali to jeste strahovita istina. Mislim, ziv u grob da legnem ne mogu. Da menjam vlast, ne mogu. Da sudim, nisam takav covek. Jos manje podnosim kuknjavu, smatram je verbalnim deliktom. Najzad, mene znaju kao pozorisnog reditelja. Javna licnost ja nisam, samo sam svoja, cak ni svoje porodice. Uvek bio i za to placao, jer to kosta. Kosta i pozicija soliste, i slobodnog strelca, i nikad u angazmanu. Jos nesto: ne volim razocaranja. Ne ponosim se njima. Mislim cak da mudrom coveku razocaranje i ne pripada. A ja sam ih imao i mi smo ih imali. I pevasmo, i zvizdasmo, i setasmo. Pa, ako smo. Bilo je lepo dok je trajalo. Ali, ja zivim danas i ovde, sasvim sam konkretno okrenut svom zivotu. S politikom i identifikacijama te vrste zivot je uvek pomalo apstraktan, sto nije dobro.

Za kraj, recite mi o svojoj Crnoj Gori iz koje ste otisli...

- Odmah da vas, izvinite, prekinem: nikada ja nisam otisao iz Crne Gore. Znam da ce na papiru to grozno i pateticno zvucati ali sam ja veceras sasvim iskren s vama: kako da i odem iz nje kada je ona u meni, nosim je u sebi. Vi me sad, sto rekose anticki mudraci, taknuste u najljucu ranu srca mog. Bice sta ce biti. Iscekivanja su strasna. Lomovi se vec desavaju. Kad tamo susne, ja ovde osetim. Strah me jeste, ali granice meni niko ne moze da postavi. Granice bica svog ja znam gde su.

Moja Crna Gora mi je sve ove godine puno davala. Dole sam rezirao, dobio cak i Trinaestojulsku nagradu kao mlad, najmladji, a nisam je ni sanjao. Uopste, nikada ne razmisljam sta cu dobiti, samo sam stalno koncentrisan na to sta cu dati. I zato sam uvek iznenadjen.

Neverovatan je prostor ta Crna Gora, toliko je tamo vibrantnosti, pa onog odlazenja u krajnosti u nasem govoru, prvi sam ja sklon preterivanju. I kako da ne preterujem kada sam odrastao u podneblju u kome sam za pola sata mogao da stignem do mora a za sat da sam na Durmitoru i spavam jorganom pokriven. To je slika koju pokupite jos u startu. Pa onda taj Mediteran, a za mene je, znate, Podgorica Mediteran, u suprotnosti sa severom i gorstackim mentalitetom. Malo je, dakle, reci da je Crna Gora uzbudljiv kraj. Ne znam kako vam zvuci ovo sto sada pricam...

Pa, lepo...

- Da, znam, kao pismeni sastav u osnovnoj skoli o rodnom kraju. Sigurno. To vam je kao ono "Moja mama" pa dete napise da je ona najlepsa i ima tople ruke i blage oci. Tako ja o Crnoj Gori, shvatio sam vase pitanje kao pismeni sastav na temu "Domovina".

Vidite, kada ja pricam o Podgorici, toliko se zanesem da mi je letos jedna prijateljica rekla: Covece, ona ti ispade kao Menhetn! Ili krenem o podgorickim pesmama, meni se cini Marija Kalas pa Ksenija Cicvaric, a ljudi me pitaju da li sam normalan. Znam, to je zato sto je ljubav jedno uzasno opste mesto i covek ne vidi dobro kada voli. Ali, ja sam pristao da to zavolim i, jos vise, da to ne krijem.

JASMINA LEKIC



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.