VLADIMIR ARSENIJEVIC, PISAC

AGON I ANTAGON 
Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 1994. godine, ima dovoljno energije za posao u koji se 
upustio, mada u drustvenim prilikama ima poneceg i sto ga iritira i demotivise

U casu kad ga je NIN-ov ziri kritike za roman godine proglasavao pobednikom - 1994, za roman "U potpalublju" - Vladimir Arsenijevic (Pula, 1965) imao je samo 29 godina. Bio je, dakle, najmladji laureat u istoriji ove nagrade, pisac za kojeg je ziri, izmedju ostalog, rekao da "suvereno vlada modernim nacinom pripovedanja" i da je "posegao za jednom neposrednom istorijskom gradjom u cijem se sredistu nalazi problem mlade, unesrecene generacije naseg vremena".

Roman "U potbalublju" ubrzo je preveden na engleski, nemacki, francuski, italijanski, svedski, danski, norveski, ceski, holandski, spanski i slovenacki, a Vladimir Arsenijevic - nastavio je da pise.

Godine 1997. Stubovi kulture objavili su njegov drugi roman, "Andjela" koji je za kratko vreme doziveo cetiri izdanja. Arsenijevic kaze da intervjue nerado daje, ali je povodom izlaska 2500. broja NIN-a pristao da odgovori na nekoliko pitanja i time sumira dosadasnja iskustva coveka koji je odlucio da se bavi spisateljskim zanatom.

Pre tri i po decenije, jedan francuski pisac - dobar pisac, Pjer Gaskar - ispovedao se ovome koji sada to 
saopstava. "Verujte, gospodine", govorio je, "da sam ja nesrecan covek i da zalim sto 
nisam kasapin. Istranziram svinjce, odmaknem se, i vidim kako sam uradio posao. Ovako, nikada nisam 
siguran. Pisem, brisem, nanovo pisem, izdavaci to objavljuju, dobijam cak i nagrade - ali siguran u svoj 
posao nisam." Da li i vi, Vladimire Arsenijevicu, zivite s takvim osecanjem?

- Da, ali ne ocajavam zbog toga. Duge forme, poput romana, zahtevaju dugotrajan, svakodnevni rad tokom kojeg covek potpuno izgubi distancu prema delu koje stvara. Knjiga postaje neprijatno bliska, preterano poznata, kao odraz sopstvenog lika u ogledalu. Otud taj veciti osecaj nezadovoljstva postignutim, ta specificna stvaralacka nervoza. Nemoguce je, zaista, romanopiscu da se odmakne i pogleda kako je uradio posao, da ga, dakle, osmotri sa distance, kriticki, onako kako to moze taj kasapin koji samo sto je istranzirao polutke. Ali, dobro; mene to nimalo ne brine. Autor svakako nije kasapin, niti je umetnicko delo - svinjce.

Drugo pitanje je nuzno u vezi s prvim, jer od trenutka kad je vas ulazak u svet literature obelezen NIN-
ovom nagradom kritike za roman godine - roman "U potpalublju", toga se jos svi secaju - iz 
vase biografije gotovo svi su pomenuli bizaran detalj da ste za zivot najpre zaradjivali radeci kao kuvar. Da 
li zazalite za nekadasnjim zaradama iz profesije koja je na zapadnoj hemisferi veoma cenjena ili, u 
najmanju ruku, lukrativna?

- Ja sam se, istini za volju, skolovao za kuvara, ali sam samo nekoliko meseci zivota proveo baveci se tim poslom, polovinom osamdesetih, kad sam ziveo u Londonu, mada nisam primetio da sam bio posebno cenjen, a ni plata mi nije bila bogzna sta. Ostatak svog boravka tamo bavio sam se necim drugim: pakovao sam sapune i druge kozmeticke proizvode u jednoj juznolondonskoj njarehous. Kako tu nisam nista vise bio cenjen niti bolje placen nego u zapadnolondonskoj kuhinji, rukovodio sam se drugacijim kriterijumom: nakon radnog dana u kuhinji, ruke su mi nepopravljivo smrdele na beli luk, kosa i odeca na uzeglo ulje, dok sam posle dana provedenog medju sapunima, solima za kupke i etericnim uljima, barem sam sebi prijatno mirisao.

Koje su vase dileme, uopste, kad je u pitanju spisateljski zanat?

- Pisanjem se bavim dugo, i veci deo sopstvenih dilema (izuzev onih strogo tehnicke prirode) uglavnom sam razresavam, manje ili vise uspesno. Trudim se da prilikom stvaranja budem maksimalno otvoren i iskren prema sebi samom. Stalo mi je da budem sopstveni najkriticniji citalac. Ne zadovovoljavam se lako. Imam veliku energiju, agon, imam inat i tvrdoglavost koji me teraju dalje. Na teatrologiji Cloaca mahima radim vec sest godina i ona ce, po svemu sudeci, odneti punu deceniju moga zivota. Da bi se covek uopste upustio u nesto toliko glomazno i dugotrajno, neophodno je da se, pre svega, pozabavi sopstvenim dilemama, kako se one ne bi nenadano javile negde na pola puta, u trenucima velike srece ili kriza, i potpune kreativne iscrpljenosti, koji su sastavni deo procesa._

Kako biste danas sami ocenili svoj prvi roman ("U potpalublju"), u odnosu na drugi 
("Andjela") objavljen tri godine kasnije?

- Obe knjige su delovi vece celine, i ja nastojim da ih iskljucivo kao takve i gledam. U tom smislu, meni kao autoru je_prilicno tesko da precizno odgovorim na vase pitanje. Jer mene daleko vise interesuje koliko ta dva romana disu zajedno, nego da ih kvalitativno odredjujem. U sustini, smatram da moj rad na njima i dalje nije gotov, jer mi predstoji jos "jedna ruka" - koja ce uslediti nakon sto napisem sve cetiri knjige - jedno ogromno uskladjivanje celokupnog teksta. Kada sam nedavno ponovo (posle toliko vremena) prosao kroz knjigu U potpalublju, pripremajuci rukopis za hrvatsko izdanje, pronasao sam izvestan broj nespretnosti. Slicno je i sa Andjelom. Kod obe knjige bih donekle poradio na tempu, i pojedina poglavlja nesto drugacije koncipirao - mada te promene ne bi bile dramaticne.

Sta se u nasim drustvenim prilikama izmenilo u vremenu koje deli pojave vasa dva romana i da li u tim 
promenama (ako ih ima) nalazite motive i razloge za neki nov knjizevni poduhvat?

- Sustinski, nista se nije promenilo. Svi razlozi koji su cinili da pocnem da pisem ovu knjigu 1992. godine, postoje i danas, 1998. Uzas u kome zivimo uvek je sa nama, samo menja formu vrtoglavom brzinom, pa se stice utisak konstantne promene, dok su na tom elementarnom nivou stvari zapravo staticne. Ovde je uvek bilo manje ili vise grozno. Ono sto se, medjutim, promenilo u periodu od 1992. do 1998. godine, jeste cinjenica da smo tada mislili da, u ovoj zemlji, imamo posla s jedinstvenim neprijateljem, dok sada znamo da moramo da vodimo cudnu, nastranu bitku, sa mnogoglavim cudovistem. Politicari nikako nisu nasi prijatelji; po neslavnom okoncanju proslogodisnjeg protesta, to je postalo jasnije nego ikada pre.

Koji pisac iz naseg okruzenja (Srbija, Crna Gora) najvise zanima, intrigira, iritira, motivise ili demotivise 
Vladimira Arsenijevica - i zasto?

- Vec mi je postalo pomalo dosadno da navodim Srdjana Valjarevica, ali ovde se stvari tako sporo menjaju da zaista i dalje ne postoji niko u savremenoj srpskoj prozi ko bi mi bio srodniji po senzibilitetu. Postujem Aleksandra Tismu. Interesantni su mi ljudi poput Miroslava Mandica ili Slobodana Tisme. Postoji cela jedna grupa autora u Novom Sadu bukvalno ocelicenih svojom dvostrukom off pozicijom. Iritiraju me ekstremisti i sovinisti u knjizevnosti i unaokolo, ljudi poput Nebojse Jevrica ili Dragosa Kalajica. Iritira me esejisticka faza i krstaski ratovi Svetislava Basare. Iritiraju me svi postojeci tabori na knjizevnoj sceni

Sta biste vi sami jos zeleli da ucinite i ostvarite u privatnom i knjizevnom zivotu?

- Neke od stvari kojima sam se u zivotu nadao, vec sam ostvario. Imam dvoje fantasticne dece, bavim se pisanjem koliko-toliko profesionalno - preostaje mi da ubuduce cvrsto drzim uzde i guram dalje. Jer knjige, kao i deca, zahtevaju aktivan rad, puno zalaganja, veliku dobronamernost, i dugogodisnje ucesce. Dakle, ono sto trenutno najvise zelim, jeste da nastavim da "budem tu". Ali, kao sto sam vec napomenuo, meni je od svega najlakse, a i najuzbuljivije, upravo da istrajavam.

DjORDjE DIMITRIJEVIC

Iritiraju me ekstremisti i sovinisti u knjizevnosti i unaokolo, ljudi poput Nebojse Jevrica ili Dragosa Kalajica. Iritira me esejisticka faza i krstaski ratovi Svetislava Basare. Iritiraju me svi postojeci tabori na knjizevnoj sceni