2501, DECEMBAR 3 1998

LICNI STAV

ZASTO SRBIJA GUBI "MEDIJSKE RATOVE"?
Ne, ovde se nista ne dogadja!
Ima jedan vic o cobaninu koji se naljutio na selo pa sebi odsekao "onu stvar". To je ujedno i 
najkraca definicija naseg gubitnickog medijskog mentaliteta

Hoce li Srbija izgubiti i cetvrti "medijski rat" zaredom ili ce, u tom ratu, konacno izgubiti sebe? Ovo pitanje ne zahteva nikakav odgovor ili je odgovor na njega prilicno slozen.

Jer, da je novi poraz izvestan, dokaz je novi Zakon o informisanju, cije su pogubne posledice, osim sto su uvecale meru unutrasnjeg totalitarizma, gurnule Srbiju u jos dublju (medijsku) izolaciju, iz koje nema skorog izlaska ako je suditi po onom jogunastom pismu sto ga je ministar informisanja A. Vucic pre izvesnog vremena uputio "nekim vladama, medjunarodnim organizacijama i svetskim medijima". Nista manje. Ne kazem da tvrdnje koje Vucic iznosi u tom pismu nisu, makar delimicno, tacne, ali one su sasvim irelevantne za "adresante", pa, samim tim, i stetne po Srbiju.

Odakle taj gubitnicki poriv, ta neodoljiva sklonost porazu i padu?

To je ona slozena strana odgovora na pitanje sa pocetka teksta. Ona se tice samog pojma informisanja. Pod tim se danas podrazumeva "nesto drugo", sasvim razlicito od znacenja koje je taj pojam imao juce. Ovu je promenu, pak, uslovila medijska eksplozija ciji smo svedoci tokom citave druge polovine veka. Broj medijskih tehnologija se stalno uvecava. Ali to nikako nije stvar pukog kvantiteta: jer, pojava svakog novog medija iziskuje "po sebi" temeljno preuredjenje citave sfere saobracanja. Ovim stvorena tenzija dovodi, uz druge faktore, do brzog "trosenja" medija - svaka je tehnologija, cim se pojavi, vec zastarela - a to dodatno ubrzava proces permanentne medijske eksplozije. Tome valja dodati i adekvatan proces fabrikacije tehnika (sredstava, hardvera, "aparata") medijskog posredovanja i difuzije: kablovska televizija od pre deset godina i prvi pi-si racunari danas su u rangu arheoloskih iskopina. Ali - i dalje sluze!

Rezultat svega toga bio je da smo se, kao "globalno selo", nasli u situaciji "manjka dogadjaja". Prosto receno - ono sto se u toku jednog dana dogodi u svetu, sasvim je nedovoljno da "nahrani" sve postojece medije. Otuda je danas svaka banalnost pozeljna informacija, a informacija je izgubila svoju predjasnju moc ili je, u najmanju ruku, izmenila svoj predjasnji "karakter". Ova situacija bila je tim gora jer su institucije iz perioda "viska dogadjaja" (poput, recimo, cenzure, odnosno njenih prikrivenih instituta) nastavile da funkcionisu po cistoj inerciji. Citav sistem informisanja, kao pukog posredovanja dogadjaja, postao je besmislen.

Zato su se mediji morali "prekvalifikovati" na poziciju onih koji "proizvode dogadjaje". Bodrijar zgodno kaze da je informacija nekad sledila dogadjaj, a da se sada dogadjaj cesto javlja kao puka posledica informacije o samom sebi. Taj paradoks ne treba shvatiti bukvalno - jer, tada bi dogadjaji bili sasvim nepotrebni. Buduci da se na ovom svetu ipak nesto dogadja, to se sve vise dogadja tako da mediji permanentno skracuju razliku izmedju zbivanja i vesti. Ne radi se, medjutim, o tradicionalnoj "brzini" u posredovanju informacije korisniku. Taj faktor pripada neopozivo XIX veku. Vise je rec o svojevrsnoj "mentalnoj operaciji": vodjeni gladju za dogadjajima, mediji iste "proizvode" tako sto ih "indukuju", pa im zbilja, na izvestan nacin, i "prethode".

Ima onih koji su skloni da u ovakvoj "artificijalizaciji" ("proizvodnji") vide nesto nalik "klinickoj smrti" informisanja. Oni kazu da su se temeljni principi novinarstva - poput, recimo, njegove "objektivnosti" ili "vernosti istini" - sasvim izgubili. Prema tome: informisanje uslovljeno medijskom eksplozijom jeste lazno, odnosno virtualno - svet vise ne postoji, on je zamenjen (televizijskom, internetskom) slikom o sebi, simulakrumom istorije. Ovakva uopstavanja su, s onu stranu njihove "humanisticke" zavodljivosti, prilicno opasna. "Proizvodnja informacija" - koja je prividno rizican posao po istinu - jeste nesto sto funkcionise na isti nacin kako je funkcionisao sistem Mendeljejeva, a sve to u cilju "ubrzanja dogadjaja"; dakle - ono tezi da se nesto dogodi odmah, a ne kada se njemu prohte. Nekadasnji principi, kojima je novinarstvo tezilo, danas su podrazumevajuce pretpostavke, koje sluze novinarstvu. Primera radi, vest o nekoj masovnoj grobnici na Kosovu, koja se emituje pre fakticke potvrde njenog otkrica, jeste "proizvedena" svescu o izvesnosti postojanja takvih grobnica. Jer gde bi inace bile tolike osobe kojih nema ni medju zivima ni medju mrtvima?

Da li smo mi bili spremni na ovakvu promenu?

Naravno da nismo.

Zato smo spas autisticki potrazili u napadnom "povratku tradiciji" i "principima", u generalnom odbacivanju novih propozicija medijske igre. Bio je to cist gubitak vremena. Insistiranje da se mediji vrate "objektivnosti" i "istini" - pod kojima se ne podrazumeva nista drugo do kodifikacija informacija - bilo je neproduktivno zalaganje za prevazidjene uzuse informisanja kao izraz straha pred neprekidnim kolom kruzenja sve novih i novih vesti, koje sustizu jedna drugu i "preticu dogadjaje".

Istini za volju, osim sto je stvar gubitnickog voluntarizma, to je i breme "istorijskog nasledja". S jedne strane, nasa "nauka o medijima", bez ostatka pozitivisticki orijentisana (mediji nemaju nikakve karakteristike i sve zavisi od toga kako se oni "upotrebljavaju"), nije na vreme - i nije uopste - apsolvirala promene koje su se u ovoj sferi dogadjale; naprotiv - ona je nasoj medijskoj praksi, i ovako zbunjenoj, uporno nametala stare koncepte i prevazidjene obrasce. A oni su, opet, po prirodi same stvari, dodatno jacali one institucije proslosti (cenzura), cija je neodrzivost u "otvorenom drustvu" posredno i izazvala medijsku eksploziju naseg vremena. Bio je to dvostruki korak unazad ka "dogovornom novinarstvu" iz epohe komunizma: ne samo da informacija mora sacekati "dogadjaj", nego pride mora proci kroz proces "overe" na nadleznom mestu. To je razlog sto iz uzasnog zlocina nad Srbima u selu Klecka nismo izvukli nikakvu medijsku "korist". Zvuci surovo, ali je tako.

Kada su raspad prethodne Jugoslavije i "novi balkanski ratovi" usmerili medijsku paznju sveta na ovaj prostor, ta se "sporovozna" koncepcija traumaticno sudarila sa drugde davno usvojenim novim "pravilima ponasanja", te smo, uzasnuti lavinom "neproverenih" (i "zlobnih", dakako!) informacija, pribegli izazivanju svojevrsnog "strajka dogadjaja" - ali ne u "bodrijarovskom" smislu tog pojma, vec vise na nacin kako taj fenomen tumaci Basara: ovde je nevolja sa dogadjajima u tome sto ne mogu da se dogode. Hteli smo, dakle, da stvorimo iluziju kako se ovde nista ne dogadja, a da je sve ono sto se eventualno dogodi - izmisljeno.

No, tek je to, kao navodni lek protiv "sienenovske" virtualne slike sveta, proizvelo jednu zbilja nepostojecu, virtualnu - zato i nedostiznu - realnost, opaki simulakrum zavaravanja i guranje glave u pesak. Pored ostalog, taj je simulakrum opak i zato sto nije nikako drugacije - osim kao medijska katastrofa - mogao funkcionisati u propozicijama informacijskog "globalnog sela", u kome vise ne postoje izolovani dzepovi: cak i Iran, zahvaljujuci satelitskoj televiziji, vrvi od poznavalaca americkog filma. Kada potpredsednik vlade Bojic, koji je toboznji "makluanovac", kaze da cemo u nasem delu sela uvesti red, onda je on u poziciji onog cobanina koji je, ljut na selo, sebi odsekao "onu stvar".

Stvoren je pravi galimatijas. Ako smo, s jedne strane (posredstvom satelita ili Interneta, ali i kupujuci strane novine), lako dolazili do obilja informacija, onda smo, s druge strane, iz dana u dan, bili sve svesniji neodrzivog iluzionizma prakse nasih (drzavnih) medija na kojima je "stav" (da se nista ne dogadja) sve cesce, i sve neuspesnije, dopunjavan "analizom" vec "potrosenih" informacija o stvarima koje se navodno nisu ni dogodile. Ali, ne samo da se time potvrdjivalo kako se nesto dogodilo, nego je ovakva "povratna informacija" (prvo ocena, onda vest) bila, u odnosu na sam (imaginarni?) dogadjaj, beznadezno zastarela, neupotrebljiva, i to narocito u poredjenju sa informacijama koje su taj dogadjaj "indukovale", potvrdjujuci i svoju i njegovu verodostojnost.

Tako se odnos nasih medija sa stvarnoscu sveo na odnose sa drugim medijima. Otuda su donekle u pravu oni koji su - poput Milorada Vucelica, na primer - tvrdili da mi u "medijskim ratovima" nismo ni ucestvovali. Jer, mi smo, silom prilika, vodili jedan drugi, dvostruki rat: rat protiv medija i rat za medije. Bese to unapred propala rabota. Onaj rat protiv (svetskih) medija sveo se ubrzo na jalovo osporavanje njihove "prirode": nikad se ne pobija neka vest CNN-a, vec se CNN satanizuje ili se, prosto, "reemitovanje" BBC-ija zabranjuje i kaznjava. Ovo inacenje sa svetom moralo se zavrsiti kao unutrasnji sukob, kao onaj "rat za medije".

Naivno se pretpostavljalo da ce sve biti dovedeno "u red" ako se, prvo, ovlada najvecim brojem medija i onda se, kroz osobeni proces "pacifikacije", oni pasiviziraju, umrtve. Buduci da je, osim ostalog, i na nesrecu, taj proces dugotrajan - obaska sto je generalno osudjen na neuspeh - preslo se odmah na "rezervnu varijantu" skracenog postupka: ukidanje medija. Tome je trebalo da posluzi i Zakon o informisanju. A to je, u danasnje vreme, i u danasnjem svetu, sulud, autisticki poduhvat. U "medijskom ratu" to je isto kao kada bi se u pravom ratu, i pre nego sto je doslo do okrsaja sa neprijateljem, unistila citava vojna infrastruktura - pa neka se onda oni misle sta ce i kako ce! Autori ovog plana legitimisali su se kao medijska nedonoscad, koja umislja da ce, kada nestanu sve "nepocudne" novine i sve "placenicke" televizije, a mrak postane medij umesto svih drugih medija, nestati i ale i vampiri sudbine, ali i mogucnost "medijskog rata", pa, samim tim, i glavobolna potreba da se u njemu ucestvuje i, eventualno, pobedi. No media, no problem! Ali, ne biva. Nova medijska situacija ne poznaje pojam eskapizma.

No njadz out!

BOGDAN TIRNANIC



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.