SPORT I POLITIKA

DRUGA STRANA MEDALJE
Srebro nasih odbojkasa dobro je doslo mnogima. Radovala se u utorak i promrzla raja, ali ostala su 
pitanja: dokle i cemu?

Za Dan Republike dobili smo cestitku od JUL-a i srebrnu medalju od nasih odbojkasa sa Svetskog prvenstva u Japanu. Vlada Momira Bulatovica pozvala je posle toga narod na proslavu medalje, u utorak u podne, i on (narod) se, kako to tradicija nalaze, odazvao Momovom pozivu u velikom broju od nekoliko hiljada promrzlih. Slile su se kolone Jugoslovena izmedju istoka i juga ka platou ispred ona dva skupstinska, Rosandiceva konja, i slavlje je moglo da pocne...

Do srebrne medalje na Cetrnaestom svetskom prvenstvu u odbojci (srebra koje "sija zlatnim sjajem", kako su nam objasnili komentatori RTS-a) nasi reprezentativci stigli su posle dvanaest utakmica u 16 dana, i posle samo dva poraza; protiv Rusa, koji je bio nebitan, i u finalu protiv Italije. Usput su, izmedju ostalih, pobedjeni evropski prvak Holandija, svetski prvak Italija (u drugom krugu takmicenja, sa po maksimalnih 3:0 u setovima) i pobednik Svetske lige Kuba, u polufinalu. "Razocarani smo porazom u finalu", rekao je tehnicar nase odbojkaske reprezentacije Nikola Grbic. "Zlato i bronza osvajaju se pobedama, a srebro porazom." No, i pored poraza, ovo je najveci uspeh nase odbojke do sada, i jugoslovenskim reprezentativcima na tome svaka cast.

Posle pobeda i nesrecnog poraza u finalu usledilo je i ono jos zanimljivije od odbojke; nasi politicari postali su veliki navijaci, i ispisali kilometre pozdravnih telegrama jugoslovenskim odbojkasima.

U toplom holu surcinskog aerodroma, i u jos toplijoj Saveznoj skupstini, odbojkase je docekala svita politicarska. Sve velika imena: Zoran Bingulac, Zoran Andjelkovic Baki (nije sto je srbijanski ministar za sport, ali stvarno "zna znanje": "Za mene licno igrate najbolju odbojku na svetu, odbojku za 21. vek."), Dragan Tomic... I niko od Crnogoraca, kao da reprezentacija nije i njihova.

Zatim je usledila masovna upotreba uspeha nasih odbojkasa. Posle prijema u Saveznoj skupstini odvedeni su u Skupstinu grada, pa u Centar "Sava", na svecanu akademiju povodom 80 godina od stvaranja Jugoslavije (prikazao ih je RTS: dok su slusali temeljne politicke analize predsednika savezne vlade, domacina proslave), zatim na prijem Momira Bulatovica i na kraju, kao vrhunac srece i zadovoljstva, razgovor sa predsednikom SRJ Slobodanom Milosevicem. Predsednik je, kako to samo on ume, cvrsto i dugo, sa osmehom, stiskao ruke nasih odbojkasa, a onda im nazdravio. Rekao im je i da su ga oni, to jest odbojkasi, mnogo obradovali i da je njihov uspeh logican nastavak njihovog patriotizma, spomenuo je i pritiske na nasu zemlju, a odbojkasi su predsedniku za uzvrat, posle svega sto je za njih ucinio, podarili zastavicu sa autogramima.

No, pre predsednika Milosevica, priliku da se poraduje sa odbojkasima dobio je i narod, tacno u podne na platou ispred Savezne skupstine. Prizor je, u svoj svojoj radosti, bio tuzan: nekoliko hiljada Beogradjana (nekoliko DESETINA hiljada, kazu crvena "Borba" i "Politika") tiskalo se ispred bine, i sat i po cekalo da se zavrse aerodromske govorancije i odbojkasi konacno stignu medju obicni svet. "Obican svet" tokom tih 90 minuta cekanja slusao je pesme i rodoljubive poklice raznih zvezda i zvezdica nase "estrade", uz povremene krike odusevljenja i cupkanje, zbog muzike ili hladnoce, svejedno. I sneg je padao, sve jace i jace. Duvala je kosava. "Ne moraju bas i zimi da osvajaju medalje", kaze sredovecni Beogradjanin sa zenskim detetom na ramenima.

Bilo je i zastava - srpskih bez icega i sa cetiri "S", novih i starih jugoslovenskih, sa rupom u sredini i petokrakom prefarbanom plavim auto-lakom... Kad su dosli odbojkasi, prolom odusevljenja, deset minuta skakanja i veselja, a onda kraj. Reprezentativce su cekali u Skupstini, i radovanje sa narodom moralo je da se zavrsi. Beogradjanima je, medjutim, i tih desetak minuta bilo dovoljno, pa su se srecni i zadovoljni razisli svojim kucama. "Treba nam tako malo", promrmlja sebi u bradu policajac koji je obezbedjivao binu paleci cigaretu.

Zbog ogromnog veselja, i kojecega drugog, skoro da je ostalo neprimeceno odsustvo saveznog selektora Lazara Grozdanovica, coveka koji je na tom polozaju vec 26 godina. Lazar Grozdanovic nije bio ni u Japanu. Receno je, zato sto nije bilo novca, i jugoslovenska reprezentacija bila je jedina koja je u Japan otisla bez svog selektora. Zamolili smo Lazara Grozdanovica da nam razjasni pozadinu svog neodlaska na Svetsko prvenstvo. Nije zeleo. "Ne bih da poremetim slavlje. Hteo bih da na dostojanstven nacin proslavimo ovu medalju. Kada bih sada govorio o tome, govorio bih i protiv sebe. Ima vremena", rekao nam je u telefonskom razgovoru.

Na isto pitanje predsednik Odbojkaskog saveza Jugoslavije Aleksandar Boricic odgovorio nam je kratko: "Isao je (u Japan) onaj ko je radio sa reprezentacijom." Usput, po svojoj funkciji Lazar Grozdanovic je covek koji, izmedju ostalog, bira strucni tim (od saveznog trenera Zorana Gajica, do fizioterapeuta), i odredjuje sastav reprezentacije.

Boricic tvrdi i da su pripreme reprezentacije bile odlicne ("Trajale su sedam meseci", kaze) i da nije nikakav problem to sto su u Japan jugoslovenski reprezentativci doputovali svega tridesetak sati pre prve utakmice. Evo sta je o pripremama i organizaciji rekao reprezentativac Goran Vujevic: "Svi znamo sa kakvim smo problemima bili suoceni pre odlaska na prvenstvo. Da su uslovi bili bolji, okitili bismo se zlatom. Ovako nam preostaje da se nadamo da ce se neke stvari posle ovog srebra promeniti." Mozda je u pravu: sad nam je i predsednik obradovan uspehom odbojkasa.

NIKOLA VRZIC