NA VEST O SMRTI

BORBE ZIVOJINA PAVLOVICA

(1933 - 1998) "Postoji samo jedan strah - strah od smrti."

Tako pise u Flogistonu Zivojina Pavlovica, u neobicnoj knjizi njegovih belezaka, ispisa, opaski, komentara, lektire i blagotvornog cudjenja.

Zivojin Pavlovic je umro ("posle kratke bolesti", kako je javljeno) i sada jedino mozemo da nagadjamo zasto je napisao tu enigmaticnu recenicu. Objasnjenje, mozda, treba traziti na drugoj stranici, takodje u Flogistonu: "Dok pises, prestajes da zivis. Ziveci, vapijes za pisanjem. I tako, oscilirajuci izmedju zadovoljstva i patnje, obres se na izmaku trajanja."

Ziveci u meteznom dobu, u rdjavim prilikama za umetnost i za bavljenje umetnoscu, ne uspevajuci da (zbog producentskog nemara, kazu) zavrsi svoj poslednji film Janez, Pavlovic je otisao na onu stranu na koju su, nesto ranije, stigli Aleksandar Petrovic, Slobodan Selenic, Borislav Mihajlovic Mihiz, Mica Popovic, Zivorad Stojkovic... Svi oni, i Pavlovic, bili su zestoki kriticari vlasti i sve ih je ta vlast nadzivela.

Reci sada da je Zivojin Pavlovic bio beskompromisan covek, da nije pravio nagodbe ni sa kim, ni sa vlascu ni sa bilo kakvom opozicijom (paradnom ili onom drugom, boljom), da je bio svoj i samo svoj, znaci kazati istinu. Ali, mala je ta istina prema vaznosti tog uspravnog coveka.

Pre mnogo godina, valjda 1977, potpisnik ovih redova pitao ga je o ratnim filmovima. Povod je bio dobar: njegova Hajka, snimljena po knjizi Mihaila Lalica, film za koji je receno da slika rat bez patetike i friziranja dogadjaja.

Razgovarali smo, u stvari, o samozvanim cuvarima istorije. O njihovim porudzbinama. O mitomaniji.

Pavlovic je, pre tog razgovora, pisao: "Ni revolucija ni rat ne sastoje se u dopadanju samima sebi." U literaturi, kazao je, imamo istinu o ratu, u filmu je bezmalo nemamo. Nasi reditelji ulepsavaju istoriju: u zivopisnim pejzazima priredjuju modne revije opeglanih uniformi, pokazuju nalickane salonske lepotane kao ratnike, partizane, nude pirotehnicka cuda i u njima teatralni balet zivota i smrti. Sta dobijamo? "Kvazipoeticnost dolazi na mesto kvaziepike, kvazidrama uzmice pred kvazipsihologijom, a kvazimitologizacija istorije smenjuje kvazidokumentarnost. Umesto umetnost o revoluciji dobijamo revolucionarni kic."

Zasto je u nas napravljeno toliko pateticnih ratnih filmova?

Kao sto postoje spomenici u arhitekturi, u skulpturi, u muzici - govorio je Pavlovic za NIN - zidaju se i spomenici u filmu, apologetska dela koja "treba da daju nesvakidasnji znacaj nekome ili necemu"... Uglavnom dobijamo proizvode kalkulantskog duha, kvaziherojske stripove i lazne hvalospeve, velelepne karikature.

Bio je ziv tada Josip Broz, najuticajniji i najopasniji narucilac "velelepnih karikatura", ali Pavlovic ocigledno nije govorio tako da se njemu dopadne:

"Mocnici kinematografije, koji ukazuju poverenje tvorcima gigantskih rugoba, ponasaju se kao cuvari istorije. A posto zele bas takve proizvode, lazne, oni kao da ne veruju ni samoj istoriji."

Upitan kako lazne slike rata, i revolucije, pateticne, lakirane, deluju na one koji su u tom ratu bili, i na one koji u njemu nisu ucestvovali, Pavlovic je odgovorio: U jednima izazivaju zgrazavanje. U drugima stvaraju dejstvo kakvo ima strip o Fantomu, dakle hipnoticko dejstvo. Ovi drugi ce svet meriti stapom i kanapom, a strane u ratu deliti na supermene i nistarije. "Konacan bilans je, zapravo, komican. Neprijatelj kao da nije ni postojao, jer je bio glup, nesposoban, maltene suvisan."

Pavlovic je tvrdio da jugoslovenska kinematografija nije jedina koja liferuje takve filmove, ali da jeste jedina koja u takvim filmovima nema ni tracak lepote. Gledajuci te ratne filmove, takve, jugoslovenske, mi ne verujemo ni onome koji ubija ni onome ko je ubijen. Ni onome koji pati ni onome ko patnju izaziva.

Govorio je ostro o usluznoj kritici koja, biranim recima hvali, "gigantske rugobe". Govorio je, na isti nacin, o kulturnoj javnosti koja se "stvara preme oficijelnim potrebama i razara, takodje, prema tim potrebama".

Pavlovic je video da mnoge javne licnosti, ukljestene izmedju materijalne nesigurnosti i prezira gomile, izbegavaju konfrontaciju sa "interesima trenutka".

I naravno, sve to sto je osvanulo u NIN-u, godine 1977, pod naslovom Nase skupe lazi, bilo je uvod u politicki slucaj, u napade i smenjivanja.

Pavlovic se, u stvari, uvek tako izjasnjavao - otvoreno i razorno. Kad su mu bila zatvarana vrata beogradskih redakcija, pricao je u Ljubljani. Kad nije mogao da snima u Beogradu, snimao je u Sloveniji. Kad su mu - kao jednome od predvodnika "crnog talasa" - uzeli katedru filmske rezije na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu, sladostrasno je prihvatio mesto referenta za ucila! Odrednicu sladostrasno sam je upotrebio objasnjavajuci da je izabran za profesora kao tvorac filmova za koje je receno da su znacajni i sklonjen zbog tih istih, znacajnih filmova.

"Sada na fakultetu imam pisaci sto, na kome nema nista, i stolicu na kojoj ne sedim. Jednostavno, Fakultet dramskih umetnosti nema para da proizvodi filmove-ucila i tako njegov referent godinama nema sta da radi."

Sve to sto se s njim zbivalo izgleda kao da je istrgnuto iz drame apsurda. Nije potonuo u taj apsurd i nije umro u njemu. Istrajan i uporan, kad nije mogao da snima pisao je knjige. Naravno, ni u literaturi nije docekivan aplauzima zvanicnika. Prva njegova knjiga, Krivudava reka, povucena je iz stampe. Za drugu i trecu rekao je da su imale normalan zivot "na knjizevnom stratistu". Cetvrta, zbirka pripovedaka Cigansko groblje, dozivela je tihu likvidaciju: nijedna kriticka rec, nijedan osvrt na nju, nigde!

Ne nalazeci nikakvog sistema u sudskim ili politickim zabranama, u precutkivanju, vec samo neuroticne reakcije, Pavlovic je nastavio da pise i snima. I da govori. U martu 1982. pricao je potpisniku ovih redova o parcelizaciji Jugoslavije i novim feudalcima. Ko su oni? "To su birokratske ganglije koje deluju u nervnom sistemu primerenom nizim bicima. Oni pravi, nekadasnji feudalci, feudalci iz feudalizma, placali su umetnike da bi dobili stvari za ukras i uzivanje. Umetnine su se pojavljivale i izvan zidina i jarkova zamka i feuda. Sada, u pervertiranom feudalizmu, umetnicke vrednosti se nastoje zatvoriti u rezervat. I ne uzima se najbolje od najboljih, nego se trazi proizvod svog stvaraoca - ma kakav on bio!"

Petnaest filmova snimio je Zivojin Pavlovic i objavio trideset i nekoliko knjiga, dobio mnoge filmske i knjizevne nagrade, dvaput i najvecu - NIN-ovu nagradu kritike za roman godine. Kratko i nerado je ucestvovao u slavljima i retko kada ga je kafana videla. Drugi su, umesto njega, odlazili da slave njegove uspehe. Ostao je upamcen kao hodajuca vedrina i nesvakidasnja istrajnost.

O vedrini neka posvedoci iskaz koji se u ovoj neveseloj prilici prepisuje iz beleznice:

"Ubedjen sam da zivimo u najinteresantnijem dobu posle antike. Antika je imala svoj spic u cetvrtom i petom veku pre nove ere... Sada imamo drugu veliku amplitudu. Vrlo je veliki taj luk od pronalazenja Boga do likvidacije Boga i suceljavanja s prazninom koja se zove sudbina. Ostace nam nepoznato sta iza ovoga nailazi, naravno ukoliko ne postoji seoba duse. Ali, cak i da postoji ta seoba, ko zna hocemo li i tada moci da saznamo promenu! Uzmimo, na primer, da se reinkarniramo u zir, u travku, u zeca."

Na pitanje u sta bi on voleo da se prometne, odgovorio je: "Opet u Z. Pavlovica. Potpuno razumem one ludake u Americi koji su se bacili u hladnjace u nadi da ce, tako smrznuti, premetnuti preko glave nekoliko vekova i otkraviti se u jednom drugom svetu, kao zubaci koje kupujemo na pijacama."

Zivojin Pavlovic, neka i to bude napisano, nije bio clan Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije, valjda, nekim uticajnim akademicima dovoljno licio na akademika. Veliki pisac, veliki filmski reditelj sa likovnim obrazovanjem (zavrsio Akademiju primenjenih umetnosti), autor antologijskih filmova (Kad budem mrtav i beo, Zaseda, Budjenje pacova, Dovidjenja u sledecem ratu...) i cuvenih romana (Zadah tela, Zid smrti, Lapot...) on je mnogim svojim savremenicima licio na genija zalutalog iz vremena renesanse u nase sumorno doba.

MILO GLIGORIJEVIC