IZGUBLJENA GENERACIJA

DILOVANE GODINE
O njima znamo sve, a u stvari nista. Protiv naseg neznanja najcesce se bore avionskom kartom u jednom 
pravcu, negde put Zapada

Slobodan prodaje dezodoranse i "snikerse" u Bulevaru revolucije. Uobicajen paravan za dilovanje deviza. Letos je napunio 20 godina, zavrsio je srednju brodarsku skolu, ali nikada nije ni ocekivao da ce se baviti svojom strukom. Iako je savezni ministar za privredu Rade Filipovic nedavno ponosno izjavio da je najveci rast industrijske proizvodnje u ovoj godini zabelezila upravo brodogradnja. "Zasto bih radio za 150 maraka mesecno, kada ovde, na ulici, mogu toliko da zaradim za 'plafon' nedelju dana? Priznaje da mu je hladno, trlja promrzle, ispucale ruke. Odlicno zna koliko kosta njegov izbor.

Oni imaju izmedju 18 i, recimo, 35 godina. Obe granice su pokretne. Uglavnom nemaju stalan posao, vise nadnice nego sto rade, retko u struci, hronicno su nezadovoljni svojim prihodima. Srecnije nazivaju "odlivenim mozgovima". Zivot sa brojnom familijom bolje poznaju od zivota sa malobrojnom porodicom. U najmanju ruku, vode bitku sa gazdaricom koja ne ume posteno da kaze "dobar dan", nego "prvi je prekosutra".

Uporedo sa stvaranjem nove Jugoslavije, pocelo je i svrstavanje vecine mladih ljudi (tatini sinovi i cerke se ne racunaju) pod pomalo pateticnu kategoriju "izgubljena generacija".

Flertovanje

Prema podacima Saveznog zavoda za trziste rada i migracije, u maju ove godine registrovano je 834 482 lica bez posla, 187 vise nego u aprilu. Ista institucija na republickom nivou evidentirala je u Srbiji (avgust) 760 000 nezaposlenih, 30 odsto sa visokom strucnom spremom. Najvise ih je koji prvi posao cekaju do tri godine.

Analiza Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije pokazuje da u SRJ ima milion i po nezaposlenih, od kojih je oko 700 000 na prinudnim odmorima, ili je tehnoloski visak. Bilo kako bilo, podaci i procene manje-vise se podudaraju i dakako nisu optimisticni. Za resavanje nezaposlenosti kod nas se trosi od 0,4 do 0,5 odsto drustvenog proizvoda, dok razvijenije zemlje izdvajaju od dva do pet odsto.

Milica studira veterinu, cetvrta godina. Zeli da otvori ordinaciju, mada joj je jasno da je njena zelja gotovo kao san. Buduci da je vanredan, sufinansirajuci student, ima sasvim dovoljno vremena za bavljenje unosnim "biznisima" kakva su multilevel poslovanja kompanija "Kalifornija fitnes" i "Amvej". Prodaja kozmetickih i preparata za odrzavanje kuce u toploj, domacinskoj kuhinji, prezentacija kod prijateljica, kod prijatelja od prijatelja, napredovanje u marketinskom lancu, kako se to strucno kaze. Nada se mestu takozvanog zlatnog sponzora, pre nego veterinarskoj ordinaciji. "Zivim sa majkom koja je, evo, vec dve godine u penziji i nas dve jednostavno od njene penzije ne mozemo da obezbedimo osnovnu egzistenciju. Da ne pominjem garderobu, izlaske, cigarete. A kad samo pogledam ove danasnje klinkice u ljutim dzipovima... Svaka krpica na njima vredi bar 100 maraka." Trenutno joj dobro ide "Amvej", planira da kupi mobilni telefon.

Radno mesto danas se pronalazi (pronalazi, kao da je odavno nestalo) i uz posredovanje Republickog zavoda za zaposljavanje. Ali mladi, ipak, do posla najcesce stizu putem malih oglasa, odnosno licnim kontaktom. "Na birou sam bila godinu i po - i nista. U medjuvremenu sam pratila konkurse, oglase i posle vise neuspesnih pokusaja, cekanja da uletim izmedju protekcija, veza i flertovanja, zaposlila sam se u butiku za decu", jetko prica 24-godisnja Jasmina, ekonomista. Staz joj ne ide, ne mari mnogo, zadovoljna je platom od 300 maraka. Tim pre sto je dobija u nemackoj valuti. Istovremeno se pita kako da ne bude zadovoljna kada je izracunato da prosecna jugoslovenska zarada iznosi 1 300 dinara, a potrosacka korpa, cija se cena redovno, bezobrazno emituje na svim medijima iz meseca u mesec, duplo skuplja.

I zaista, cini se da je danas pravi miljenik sudbine svako ko od posla koji voli, pod uslovom da ga ima, moze pristojno i da zivi. Sanja Mandinic (25) apsolvent je na Filoloskom fakultetu u Beogradu, studira arapski. Perspektivan jezik jer, moze se reci, gde je nafta, tu je i dobar posao. Problem je samo sto je plava: "Kao fakultetski obrazovanom coveku normalno bi mi bilo da nastavim sa usavrsavanjem. Medjutim, ako bih izabrala tako nesto, ne bih imala materijalnu satisfakciju. Eventualno uz uclanjenje u jednu od novonastalih partija koje obecavaju 'prosperitet', samo po koju cenu?" Sanji nije u izgledu odvajanje od roditelja, bar sto se skorije buducnosti tice. Njena rodjena sestra emigrirala je sa suprugom na Novi Zeland. "Iz nemogucnosti da se osamostale, potrazili su resenje u inostranstvu. Otisli su u nepoznato, jer u sopstvenoj zemlji za njih nije bilo mesta. Druga zemlja im je pruzila ne vece, nego 'samo' mogucnosti."

Gubitak

Savezni ministar za razvoj, nauku i zivotnu sredinu Jagos Zelenovic obelodanio je jos u martu da zbog "odliva mozgova" nasa zemlja belezi gubitak od tri milijarde dolara. Od 1991. do 1996. godine SRJ je napustilo 20 000 visokoobrazovanih strucnjaka. Podatke o "prilivu mozgova" iz eksrepublika nismo mogli da pronadjemo.

U prosloj godini trend "da diplomiram, pa da emigriram" poceo je da opada, da bi u ovoj poceo ponovo da se zahuktava. Zelenovicev republicki kolega Branislav Ivkovic izgleda ne deli njegovo misljenje. Jednom prilikom rekao je da je "odliv mozgova" najobicnija floskula i prica na kojoj insistiraju oni kojima je stalo da pokazu kako Jugoslavija maltene propada, obrusava se, te da se radi o cisto politickoj konotaciji. "Krajnje je vreme da se za svakog okaci kartica i brojac i da se izracuna koliko je drzava u njega ulozila, ali i koliko su njegovi roditelji unapred dali za skolovanje kroz izdavanje za budzet." Tako bi se, objasnjava, kad neko resi da kupi "one njadz ticket", sve sabralo i oduzelo i taj neko morao bi razliku da vrati. Ili on sam, ili oni koji ga izdrzavaju.

Dvadesetsedmogodisnja Beogradjanka Jelena Andjelkovic otisla je u Bec pre tri godine. Kad bude zavrsila studije, dobice zvanje simultanog prevodioca, posto odgovarajuca katedra kod nas - ne postoji. Zasto je otisla? "Zato sto ne mislim da je normalno prodati se vladajucim partijama za ono sto se u celom svetu smatra normalnim ako covek radi: stan, kola, godisnji odmor, pristojna ishrana, mogucnost putovanja bez uplate izlazne takse i vadjenja vize za svaki izlet i do susednih drzava." U Srbiju nema nameru da se vrati, osim ako se ne desi neko cudo, otkrice da je poslednjih deset godina bio samo ruzan san. "Cim sam se nasla u Becu odmah sam pocela drugacije da razmisljam, osecam, pa cak i da izgledam. Pretpostavljam da se neko ko je upravo izasao sa robije slicno oseca."

U inostranstvo je najvise otislo inzenjera. Prema podacima Ekonomske komisije UN za Evropu od 1991. do 1996, iz nekadasnjih socijalistickih zemalja emigriralo je oko tri miliona ljudi, iz bivse SFRJ od 800 000 do milion. Najveci rasadnici nase pameti bili su, i jesu, instituti "Mihajlo Pupin", "Vinca", Medicinski, Masinski i Tehnicko-metalurski fakulteti iz Beograda. Amerika i Kanada za njih su najprivlacnije. Medju njima je bar stotinu doktora nauka, a vise od 50 odsto intelektualne elite ne prelazi 40 godina starosti. Motivacija: nizak nivo zivotnog standarda, neizvesnost sutrasnjice, stambeni problemi, losi materijalno-tehnicki uslovi za naucni rad... pa i samovolja birokratije.

Rodna gruda

Sasa Todorovic (25) radio je u Vankuveru 10 meseci, u bolnickom obezbedjenju. Sada je u Beogradu, skoro je diplomirao na Pravnom fakultetu. Ovih dana se vraca u Kanadu. "Vraticu se u Beograd, ali cu, u svakom slucaju, ostaviti vrata otvorena. Ne, ne muci me nostalgija, jednostavno ovde pripadam." On kaze da mi preterujemo, smatramo da nas na Zapadu docekuju sa obe ruke rasirene. Bez obzira na dobro placene poslove, zastitu i opste uslove zivota, stranac je - stranac, mora da se dokazuje, dugo radi losije poslove. (Cinicni umovi dodace da je "preko grane" otisao samo kukolj.) "Znam da ovde perspektive mladih ljudi nisu sjajne, ali nisu ni tako lose koliko se prica."

Ako nista drugo, dokaz je popravljanje zuba. Naime, nasi u emigraciji vole da spajaju lepo i korisno. Obicno u letnjem periodu posecuju rodnu grudu, rodjake i prijatelje, ali i lece zube. Jeftinije im izadju popravka i avionska karta zajedno, nego nekoliko poseta zubaru u Londonu, na primer. U medjuvremenu se dopisuju preko "Srpskog kafea" na Internetu, otvaraju restorane u kojima se prave sarme i pasulj, kafice gde se slusaju "Merlin" i "Crvena jabuka".

"Zivim vec cetiri godine sa roditeljima i zenom. U stanu od 42 kvadrata. Najgore nam je ujutro kada se zena i ja spremamo za posao. Nastane guzva, prosto nas svaki pocetak dana neodoljivo podseca na seriju 'Juzni vetar'", kaze 34-godisnji Sinisa, novopeceni bracni drug. Zavrsio je visu poslovnu skolu, nije hteo da otkrije ime drustvene firme u kojoj je zaposlen.

Ko bi rekao. Stanovi solidarnosti nicu kao pecurke posle, ili muve pre kise. Upravni odbor Fondacije za resavanje stambenih potreba mladih naucnih radnika Univerziteta u Beogradu najavio je pre dve nedelje izgradnju 851 stana u Univerzitetskom naselju (novobeogradski Blok 32). Uz, naravno, javnu i glasnu podrsku profesorki dr Mirjani Markovic, kao inicijatoru osnivanja velikodusne Fondacije. Da zakuska bude ukusnija, Saobracajni institut CIP, siroj publici poznat i po sponzorisanju dopisnika RTS-a iz Moskve, u cugu je poklonio cetiri stana dobrim asistentima.

Stambeni problem porodicu manje-vise osudjuje na propast. "Poznato je kakav je ishod dovodjenja u stan, pun polugladnih usta, jos jednih slicnih ili istih usta", podseca psiholog Vesna Brzev-Curcic. Prema njenim recima, ljudi bez posla su ljudi bez identiteta. "Minimum koji covek ocekuje, jeste pravo na rad, da ne govorim o biranju posla." Takodje, ekonomska zavisnost od roditelja koja se svakodnevno ogleda u kamcenju tri dinara za autobus, ravna je osecanju robova u robovlasnickom periodu. Normalno, naglasava, u pitanju je osecaj, a ne realni dozivljaj. Ona razume mlade ljude koji ne zele da rade osam sati dnevno pet, sest dana u nedelji za 200 DEM, mada je i to vid nerealne percepcije prema onome sto se svima nama desava. Mladi su besni: ona ih, opet, razume. Oprobani recept lezi u prvom kontaktu; tacnije, relativno pristojnom poslu, s kojeg se moze ispitivati teren, traziti nesto bolje. "Ne treba cekati da vas otkrije Kolumbo. Uostalom, 200 'decjih' plus 200 roditeljskih maraka znace nesto. Bolje ista nego nista."

S druge strane, Srecko Mihajlovic, sociolog-istrazivac u Institutu drustvenih nauka, nekada se bavio omladinom. Danas kaze: "Bojim se da cete tesko naci nekoga ko se bavi tim problemom". Istina, svi o tome znamo sve, ali, valjda, niko i ne veruje da bilo sta moze da se promeni. Ispada da su ostale samo ankete u dnevnoj stampi. Ponekad i u nedeljnicima.

ANA VUCKOVIC