O DVA PREDSEDNIKA, NA KAPITOL HILU

IMPICMENT I KOSOVO 
Da li je Amerika, najzad, odlucila da pokaze i svoje drugo lice i saveznika na Balkanu potrazi  u 
"drugoj Srbiji". Zasto u Vasingtonu, bas kao i u Beogradu i u Pristini, nisu odusevljeni 
ucinkom "tajne diplomatije" Ricarda Holbruka i njegovim sporazumima sa jugoslovenskim 
predsednikom. Cemu je sluzio intervju Slobodana Milosevica u "Vasington postu" i kako su 
ga Amerikanci procitali

Ni blesak bozicne ikonografije - svetlucave sarene jelke i lampioni, guzve u prodavnicama, guzve na putevima i aerodromima, vec zaposednutim ljudima koji hitaju tamo gde su naumili da provedu praznike - nije mogao da promeni sumornu atmosferu koja se sa Kapitol Hila proteklih dana sirila po citavom Vasingtonu. Na samom pocetku zavrsnog cina drame predsednika Klintona, optuzenog za lazi i krivokletstvo u aferi "Levinski", bilo je vidljivo da on (dok se, ponovo, pred kamerama izvinjavao javnosti, Kongresu i svima ostalima koje je svojevremeno lagao) vise ne uspeva da skrije osecanje nelagodnosti. I, da je nameran da zrtvuje cak i ono malo licnog dostojanstva koje mu je preostalo samo da bi sacuvao predsednicku funkciju.

Kada bude okoncan Ustavom utvrdjeni postupak "impicmenta" Amerika ce, sa Klintonom u Beloj kuci ili bez njega, biti drugacija zemlja nego sto je do juce bila. Moze zvucati paradoksalno, i bizarno, ali je, kazu, samo slucajan sticaj okolnosti udesio da se proslog cetvrtka, istovremeno sa otpocinjanjem rasprave u Komitetu za pravosudje Predstavnickog doma Kongresa o podobnosti Bila Klintona da obavlja predsednicku duznost, u jednoj od susednih dvorana, na sednici kongresne Helsinske komisije na Kapitol Hilu, odrzi i rasprava u kojoj je glavni "junak" bio jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic. Svi zvanicni i nezvanicni sagovornici NIN-a u Vasintonu tvrdili su, jednoglasno, da ona glavna rasprava u Kongresu (o primeni procedure "impicmenta" protiv Bila Klintona) i ona druga, o Slobodanu Milosevicu i njegovoj politici, nemaju jedna sa drugom nikakve neposredne veze. Medjutim, sto se posrednih veza i eventualne medjuzavisnosti ova dva dogadjaja tice, to tek treba da se vidi. Jer, sve raspolozive cinjenice potvrdjuju da je za jugoslovenskog predsednika i do sada bilo neuporedivo manje simpatija i razumevanja u americkom Kongresu nego u administraciji, koja je - pod uticajem ljudi prevelikih licnih ambicija poput Ricarda Holbruka - neretko bila rukovodjena "realpolitikom" i formulom "daj sta das". Odnosno, diplomatskom trgovinom po svaku cenu i ustupcima (u oblasti ljudskih prava, medijskih sloboda i demokratije), zarad toboznjeg mira i stabilnosti na Balkanu. Sada u Kongresu, po svemu sudeci, dominira utisak da je Milosevicu dato mnogo, ili barem da se iz njegovih postupaka moze zakljuciti kako on veruje da je dobio "zeleno svetlo" da na domacem terenu radi sta hoce, a da zauzvrat od njega nije dobijeno nista. Ili, preciznije, da je Milosevic ponovo namagarcio Holbruka i ostavio ga praznih saka.

Kako bilo da bilo, za Klintona, prinudjenog da sada pred Kongresom puzi na kolenima ne bi li politicki preziveo, i za njegovu administraciju to je u svakom slucaju veliki hendikep. Svaka pomisao da bi americki predsednik u dogledno vreme, eventualno, mogao doci u situaciju da mora da se obrati Kongresu i zatrazi odobrenje i novac za neku vojnu operaciju i angazovanje americkih trupa na Kosovu, verovatno izaziva veliku glavobolju u Beloj kuci. Tim pre sto i Pentagon, a pogotovu harizmaticni americki general Vesli Klark na celu NATO-a, sada ocito ne gore od zelje da se jos dublje uvaljuju u balkanske sukobe; uoci 50. godisnjice ove vojne alijanse, koja ce biti svecano obelezena narednog proleca, americki generali radije razmisljaju o NATO-u za XXI vek kao o vojnoj sili za strateske izazove, a ne kao o "balkanskom policajcu"...

Svedoci i svedocanstvo

Proslog cetvrtka u americkom Kongresu vodjene su, zapravo, dve odvojene rasprave o Slobodanu Milosevicu, jedna za drugom. Prva pod naslovom "Milosevic kao izvor nestabilnosti", i druga sa temom "Milosevicev rezim protiv demokratije u Srbiji". Izgovorene su teske reci optuzbe na racun jugoslovenskog predsednika, u kojima je prednjacio predsedavajuci (kopredsednik ove komisije), clan Predstavnickog doma republikanac Kristofer H. Smit. On je, pored ostalog, rekao da je saradnja i pregovaranje sa Slobodanom Milosevicem "neeticki" cin, optuzujuci vladu Sjedinjenih Drzava i citavu medjunarodnu zajednicu sto su se sa jugoslovenskim predsednikom do sada uopste upustali u pregovore, tretirali ga kao "cinioca mira i stabilnosti" i omogucavali mu da se na domacem terenu obracunava sa opozicijom i ucutkuje svaki nezavisni glas u Srbiji. Kongresmen Smit je na pocetku svog uvodnog izlaganja podsetio da se "ova rasprava o rezimu Slobodana Milosevica, simbolicno, vodi bas na dan (10. decembar) koji se u citavom svetu obelezava kao Dan ljudskih prava, da su najnovije akcije rezima protiv nezavisnih medija u Srbiji samo poslednje u nizu takvih akcija, te da je - po oceni organizacije "Reporteri bez granica" - Srbija danas "najgora zemlja u Evropi" kada je rec o slobodi stampe. U toku rasprave pominjao je i neka poredjenja sa Rumunijom iz doba Causeskua i slicne neugodne teme.

Kasnije je, u posebnoj izjavi za stampu, kongresmen Smit jugoslovenskog predsednika bez mnogo okolisenja nazivao i svakakvim pogrdnim imenima. Ali, ako to imenovanom predsedniku moze da posluzi za utehu, radilo se o (donekle) slicnim epitetima ("lazov", "covek sumnjivog karaktera", "pocinilac kaznjivih dela"...) kakvi se sada u Kongresu pripisuju i samom predsedniku Klintonu...

Obicaji nalazu da se na ovakvu raspravu pred kongresnim Helsinskim komitetom pozivaju i "svedoci", koji izlazu svoje vidjenje i odgovaraju na pitanja. Ovoga puta to su, u prvoj raspravi, bili: Danijel Server, ekspert za Balkan iz Americkog instituta za mir, Nebojsa Covic, bivsi visoki funkcioner SPS-a i bivsi gradonacelnik Beograda, a sada lider "Demokratske alternative" i koordinator opozicionog "Saveza za promene", Srdjan Darmanovic, sef Centra za demokratiju i ljudska prava iz Podgorice i Ilber Hisa, novinar lista "Koha ditore" i direktor "Kosovske akcije za gradjansku inicijativu"; u nastavku (u drugoj raspravi) svedocili su i predsednik kompanije ICN i bivsi jugoslovenski premijer Milan Panic, izdavac listova ("Dnevni Telegraf" i "Evropljanin") koji su se u Beogradu nasli na udaru Zakona o informisanju Slavko Curuvija, predstavnik studentskog pokreta "Otpor" Boris Karajcic i funkcioner u odeljenju za jugoistocnu Evropu americke Nacionalne zaduzbine za demokratiju Pol Mekarti.

Istini za volju, to nije bilo prvi put da se na ovome mestu i na ovaj nacin raspravlja o Slobodanu Milosevicu. Prethodna takva rasprava u americkom Kongresu odrzana je nakon izborne kradje i masovnih protesta u Srbiji 1996. godine. Ipak, sadasnji dogadjaj te vrste imao je daleko vece simbolicno znacenje i tezinu, jer je usledio u sklopu najavljene promene americke politike prema zvanicnom Beogradu.

Drugim recima, ostrica kritike izrecene u Kongresu nije ovoga puta bila usredsredjena, kao u prethodnim slucajevima, iskljucivo na Slobodana Milosevica i na adrese u Beogradu, vec i na racun onog dela americke diplomatske akcije na Balkanu koju personifikuje Ricard Holbruk i njegova specificna pregovaracka "vestina", zasnovana na verovanju da je stabilnost moguca i bez demokratije u Srbiji, samo ako se "mocni pregovaraci" u cetiri oka (uz jelo i pice u Belom dvoru) tako dogovore... Kap koja je, izgleda, prelila casu bio je "dogovor" Milosevic - Holbruk, koji se sada i u Vasingtonu sve cesce opisuje kao "nepostojeci", i kao "siva zona". "Milosevic, zapravo, nije potpisao nista, jer na papiru postoji samo sporazum o kontroli iz vazduha, koji su potpisali generali Momcilo Perisic i Vesli Klark u ime NATO-a, i sporazum o prihvatanju verifikatora, koji su potpisali jugoslovenski ministar spoljnih poslova Zivadin Jovanovic i, u ime OEBS-a, poljski ministar Geremek... Ne zna se sta to verifikatori treba da verifikuju, nema nikakvog sporazuma o bezbednosti verifikatora, koji su stavljeni u poziciju talaca na Kosovu", kaze jedan bivsi funkcioner u Stejt departmentu, a danas ugledni i uticajni vasingtonski ekspert u ovoj oblasti. I dodaje da najnovije americke procene glase da bi, ako se bez novog (Hilovog) mirovnog sporazuma doceka prolece, na Kosovu mogao buknuti novi jos krvaviji sukob. Zato Amerikanci sada takav sporazum zarko prizeljkuju da ne bi dosli u priliku da u trusni region Balkana moraju da salju svoje vojnike...

Gelbardova linija

Promena u americkoj politici prema Jugoslaviji, kojom se ovih dana intenzivno bave politicki krugovi u Vasingtonu, inicirana je, ocito, iz Kongresa, od ljudi poput uticajnog republikanskog senatora Ricarda Lugara. Ali je, na kraju, prihvacena i u administraciji. Dobro obavesteni krugovi tvrde da su tu "novu liniju" oberucke prigrlili Medlin Olbrajt (kojoj je Holbruk ranije cesto pokusavao da nametne svoje procene), i Sem Berger iz Saveta za nacionalnu odbranu, dok je za glavnog "izvodjaca radova" u Stejt departmentu imenovan Robert Gelbard. On je uz postojece obaveze u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, dobio i zadatak da pomaze "demokratske procese" u Srbiji. Prosle godine Amerika je u citavoj Srbiji (ukljucujuci i Kosovo) "investirala" oko 15 miliona dolara u "podsticanje demokratskih procesa", od cega je oko dva miliona otislo na pomoc raznim medijima, narocito elektronskim. A u narednoj godini ta suma bi mogla biti "znacajno povecana".

Gelbard ne zna bas mnogo o tome, i zuri, mozda i previse. "Potcenjivali su znacaj demokratskih promena Srbiji u proteklih deset godina, a sada misle da se sve moze promeniti preko noci", upozorava jedan vasingtonski znalac.

Simptomaticno je, takodje, da pouzdani NIN-ovi izvori u Vasingtonu tvrde da u deklarisane zagovornike demokratizacije u Srbiji treba ubrojati i uticajnog komandanta NATO-a u Evropi, generala Veslija Klarka, ali i "dobar deo" americkih diplomata trenutno na sluzbi u Beogradu. Inace, za prvog coveka americke diplomatske misije u Beogradu (umesto Ricarda Majlsa, koji odlazi) uskoro treba da bude postavljen sadasnji ambasador u Makedoniji i glavni pregovarac na Kosovu, Kristofer Hil. (Uzgred, zanimljivo je da u americkoj ambasadi u Beogradu odnedavno, kao diplomata, vec radi i njegov rodjeni brat Nik Hil.)

U cemu bi se, prakticno, mogla sastojati ta promena odnosa prema "demokratskim procesima" u Srbiji ? Verovatno, najpre, u nacinu na koji ce se americka diplomatija ubuduce ophoditi prema Beogradu. Portparol Stejt departmenta Xejms Rubin je vec rekao da jugoslovenski predsednik nije "deo problema", vec da on sam "predstavlja problem", da bi njegova sefica Medlin Olbrajt (prosle nedelje u Briselu) pozvala sve saveznike u NATO-u da se pridruze Americi u pronalazenju "adekvatnog nacina za pomoc demokratskim teznjama srpskog naroda". Nema nikakve sumnje da bi to moglo da znaci i bitno drugaciji odnos prema medijima, univerzitetu i opoziciji u Srbiji. "Onih 10 dana muka posle usvajanja Zakona o informisanju u Srbiji, kada je neko mozda mogao pomisliti da je Holbruk zaista dao "zeleno svetlo" Milosevicu da ucutka medije koji mu nisu po volji, bili su za nas dobar nauk", kaze NIN-ov obavesteni izvor u Vasingtonu. I, dodaje da se tako nesto vise nece dogadjati.

Posteni izbori

Konacno, promenu je potvrdio i sam predsednik Klinton, obznanivsi pre neki dan dekret kojim se za jos sest meseci produzava spoljni zid sankcija prema Jugoslaviji, a kao uslov za njegovo uklanjanje, po prvi put, i to na prvom mestu, pomenuo je - "demokratizaciju u Srbiji". Istina, sankcije su i ovoga puta bile veoma kontroverzna tema. Bivsi jugoslovenski premijer Milan Panic, koji je zajedno sa Nebojsom Covicem, u ime "Saveza za promene", nakon rasprave u Kongresu imao i susrete "na visokom nivou" u Stejt departmentu, ponovo je potegao to pitanje, predlazuci svojim americkim sagovornicima da se obavezu da ce ukinuti sve sankcije ako se u SR Jugoslaviji najdalje za sest meseci raspisu vanredni "posteni" izbori na svim nivoima, pod strogim nadzorom OEBS-a. Panic je, kaze, uveren da je to najbolji nacin da se rese svi sadasnji problemi, ukljucujuci i kosovski, i da se samo tako citavo ovo podrucje moze brzo ukljuciti u sve evropske integracije. Veruje iskreno da se lako i brzo ("Milosevic je problem, uklonimo taj problem") citavo svetsko javno mnjenje moze pridobiti za Srbiju, a da bi i stvari na Kosovu, uz samo 500 miliona dolara u nove investicije, umesto u oruzje, mogle lako da budu usmerene u drugom pravcu.

Naravno, svaka, pa i ova prica o demokratskoj buducnosti Srbije, podrazumeva suocavanje sa vec klasicnim pitanjem: a, ko drugi? Sta je alternativa? U nedostatku preciznih odgovora (kojih, zapravo, nema), belezimo nekoliko vaznih cinjenica. U Vasingtonu je prosle nedelje, u prilicnoj diskreciji, odrzano vise sastanaka, "radnih dogovora" i "konsultacija" sa zanimljivim ucesnicima. Tako je, na primer, trojka u sastavu Boris Vukobrat (predsednik "Zaduzbine za mir i resavanje kriza"), Miroslav Majkl Djordjevic (predsednik "Veca za demokratske promene u Srbiji") i Milan Panic (potpisan kao predstavnik "Saveza za promene"), nakon prvog obazrivog "usaglasavanja gledista", izdala samo kratko saopstenje u kojem se kaze: "Gospoda Vukobrat, Djordjevic i Panic sastala su se kako bi razmotrili kriticnu situaciju u Srbiji i Jugoslaviji. Postignuta je saglasnost da su zemlji potrebne hitne i korenite promene. Ucesnici sastanka su se dogovorili da ce se maksimalno zaloziti za ostvarenje tih promena."

Sa drugog slicnog sastanka, na kome su dvojica uglednika u iseljenistvu (jedan iz Amerike i drugi iz Evrope), Vukobrat i Djordjevic, takodje usaglasila svoja gledista, izdat je nesto detaljnija izjava za javnost, u kojoj se sve opozicione politicke partije i organizacije u zemlji pozivaju na saradnju u nacionalnom interesu, a na medjunarodnu zajednicu se apeluje da "zauzme pozitivan stav prema srpskom narodu i da mu pomogne da povrati svoju slobodu i mesto u zajednici evropskih naroda". Tu su jos pomenuti koncept "prelazne vlade strucnjaka" i neophodne ekonomske reforme, uz napomenu da ce rad na ovim projektima biti nastavljen...

Holbrukov kontranapad 

Na odgovor iz Beograda nije trebalo dugo cekati. Na kraju sedmice intenzivnih vasingtonskih srpsko-americkih i srpsko-srpskih rasprava o buducnosti Srbije i SR Jugoslavije, u nedeljnom izdanju "Vasington posta", osvanuo je prkosni intervju ("Ponosan sam zbog svoje uloge") jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica, u kome on i ne pokusava da glumi racionalnog drzavnika i politicara, poput vecine njegovih kolega u savremenom demokratskom svetu. Bilo je dovoljno procitati pravu, americku, verziju tog intervjua (drugaciju od one koju je objavila rezimska stampa u Beogradu, ), na tek nesto vise od pola strane "Vasington posta", da bi se videlo kako se Slobodan Milosevic (i u ovoj prilici) deklarise kao prznica i svadjalica, i kao neko ko ocito nastoji da iskoristi pruzenu priliku da svim svojim oponentima "sve skrese u brk", ne shvatajuci da se, zapravo, sam upecao na udicu...

Prica o tom famoznom intervjuu postaje jos zanimljivija kada se procita izjava americke novinarke Leli Vejmut (u beogradskom "Nedeljnom Telegrafu"), koja najpre kaze da se "verzija intervjua, objavljena u 'Politici', potpuno razlikuje od pravog razgovora koji je ona vodila sa Milosevicem", a zatim dodaje da ona sama nije, zapravo, ni trazila intervju od jugoslovenskog predsednika, vec da joj je tu mogucnost predlozila "jedna osoba". Nije zelela da kaze ko je ta osoba, ali znalci prilika u Vasingtonu (kriticari Ricarda Holbruka) kazu da to, uostalom, nije tesko pogoditi...

Kako bilo da bilo, cini se da su neki Srbi, zabrinuti za buducnost svoje zemlje, morali da putuju cak do Vasingtona da bi odande uputili poruku svom predsedniku koju on nece, po obicaju, ignorisati. A, predsednik im je odmah, kao iz topa, dostavio svoj odgovor, preko vasingtonskih novina. U tome se mozda i najbolje ogledala sva osobenost danasnje Srbije. Jer, u vecini zemalja koje danas vaze za demokratske, ljudi po pravilu imaju i neke lakse i prakticnije nacine da predsedniku saopste sta misle o njegovoj politici. A predsednici ne zure da im odmah uzvrate preko stranih novina.

STEVAN NIKSIC