STAP I SARGAREPA

IZBEGLI ILI OTPISANI

Izbeglice se mnogo sporije vracaju u zavicaj nego sto se predvidjalo a medjunarodna pomoc se smanjuje. Nije li onda vreme da se razmislja o brzem integrisanju izbeglica u nasu sredinu, pored ostalog i kroz lakse davanje jugoslovenskog drzavljanstva

Povratak izbeglica u Bosnu i Hercegovinu jedno je od kljucnih pitanja koje treba sto hitnije resiti da bi se na tom prostoru osigurala stabilnost i vratilo poverenje - zakljucio je Savet za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma na svojoj nedavnoj konferenciji u Madridu. Gotovo istovremeno, predsednik Tudjman je obavestio polaznike visoke ratne skole u Zagrebu da je Hrvatska "rijesila srpsko pitanje" i da u njoj "vise nece biti tih dvanaest odsto Srba i sest odsto Jugoslavena, a da li ce ih biti tri ili pet odsto,to vise nece ugrozavati hrvatsku drzavu".

Iz prve konstatacije je jasno da se izbeglice ne vracaju u svoj zavicaj onako kako je bilo predvidjeno. Iz druge je vise nego jasno da se vecina njih nikad nece ni vratiti

Postoji, naravno, razlika izmedju stanja u Hrvatskoj i stanja u Bosni i Hercegovini. U Bosni je, po ocenama medjunarodne zajednice, mir jos nestabilan i tesko da moze opstati bez podrske velikih sila i prisustva Sfora. U Hrvatskoj je rat ranije zavrsen i proces konsolidacije i normalizacije je priveden kraju. Drugo, odliv izbeglica iz Bosne je bio mnogo veci, u vise evropskih zemalja, a ne prevashodno u Jugoslaviju,kao sto je bio slucaj sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske. Ali postoji jedan zajednicki imenitelj: ni oni koji su o brzom povratku izbeglica odlucivali izgleda da nisu ni slutili koliki ce biti raskorak izmedju njihove politicke odluke i njene prakticne primene. U tom pogledu procena predsednika Tudjmana je, nazalost, bliza realnosti, cak i kad bi u Hrvatskoj povratnici nailazili na manju politicku odbojnost nego sto nailaze.

Prema podacima medjunarodnih organizacija, milion i dvesta hiljada izbeglica iz Bosne i Hercegovine nalazi se u drugim zemljama. Od kraja rata i zakljucenja Dejtonsko-pariskog sporazuma u zavicaj se vratilo oko pola miliona ljudi, pri cemu samo ove godine oko sto hiljada. Svaka alternativa povratku izbeglica bila bi pogubna po buducnost Bosne i Hercegovine - jedan je od stalnih refrena na medjunarodnim skupovima na kojima se govori o primeni sporazuma. Prvi put je sada, na skupu u Madridu,medjunarodna zajednica priznala da je njen raniji plan da 1998 bude godina masovnog povratka izbeglica u Bosnu i Hercegovinu, bio "preuranjen", odnosno nerealan.

U tom pogledu je, dakle, ova godina bila prilicno jalova, iako i dalje stoji ocena da bez povratka izbeglica nema ni vracanja poverenja medju ljudima i narodima koji zive u Bosni i Hercegovini. Prvi put je, po svemu sudeci, i resavanje ovog ogromnog problema sagledano potpunije i objektivnije. Ranije je sporost u sprovodjenju sporazuma prevashodno tumacena politickim otporom lokalnih vlasti. Sada je jasnije da mnoge izbeglice ne zele da se vrate ne samo zato sto ih u zavicaju nerado docekuju ili sto na zatecenim zgaristima tesko mogu, bez vece materijalne potpore, da obnove svoj zivot,nego i zato sto procenjuju da bi im u nekim drugim zemljama, neopterecenim ratnim razaranjima i ratnim secanjima, moglo biti bolje - ako ih tamo prihvate.

Problem je odavno izasao iz okvira ratnih posledica. Zemlje Evropske unije preplavljuju emigranti, najcesce ekonomski, iz Istocne Evrope, sa Balkana, Bliskog istoka Italija, na primer, ima oko dva miliona dosljaka sa ilegalnim statusom. Medju njima nisu najbrojnije izbeglice iz Bosne. Cak i u Grckoj ima nekoliko stotina hiljada radnika iz Albanije sa nelegalnim statusom U vecim zapadnoevropskim zemljama kao sto su Nemacka ili Francuska, milioni nelegalnih imigranata predstavljaju i velike politicke probleme. Ono, medjutim, sto razlikuje izbeglice iz nekadasnjih ratnih podrucja od druge ekonomske ili politicke emigracije jeste obaveza medjunarodne zajednice da omoguci i pomogne njihov povratak u zavicaj. Oni bi trebalo da budu vise izbegli, nego otpisani.

Situacija u nasoj zemlji, na zalost, pokazuje da ce otpisanih mozda biti vise nego izbeglih koji ce se vratiti, iako mi ucestvujemo u resavanju samo problema ratnih stradalnika iz svog najblizeg okruzenja, najcesce i sunarodnika, a ne i u resavanju problema Kurda ili Tajlandjana, s cime se suocavaju zemlje Zapadne Evrope.

Kod nas je sada, kako je u Madridu izneo sef jugoslovenske diplomatije Zivadin Jovanovic, preko 700 000 izbeglica iz raznih delova prethodne Jugoslavije. (Nase zvanicne brojke dosta proizvoljno osciliraju, zavisno od toga kome se i kojim povodom obracamo.) Ali je jedna cinjenica na koju je on ukazao nepobitna:od zadrzanih restrikcija medjunarodne zajednice, to jest od spoljnog zida sankcija, ne trpe samo svi gradjani Jugoslavije, nego i izbeglice. A njih je najvise ovde. Protivurecnost je ocigledna: tesko su pogodjeni oni kojima medjunarodna zajednica zeli i treba da pomogne. Oni odavde sporo odlaze, jer se medjunarodni program povratka izbeglica tesko i mucno ostvaruje.

Skup u Madridu je bio nedvosmislen: medjunarodna pomoc. Bosni i Hercegovini, u iznosu od preko pet milijardi dolara, istice dogodine, pa ce se obnova zemlje zasnivati, vise nego do sada, na vlastitim snagama. Za Jugoslaviju je to dodatna teskoca, jer ce biti sve manje strane pomoci i za izbeglice kod nas. Nije li onda vreme da se razmislja kako da se pomogne otpisanima, a ne vise izbeglima. Jedan od nacina je i brze integrisanje izbeglica u nasu sredinu, pored ostalog i kroz pojednostavljeniju proceduru dobijanja jugoslovenskog drzavljanstva

DRAGOSLAV RANCIC