Jedan clan nekadasnjeg vojvodjanskog rukovodstva, nazvanog autonomaskim, u nekom intervjuu proslavio se odsecnim, neverovatnim odgovorom: "Ne slazem se s pitanjem!"
Sta sve nije receno i napisano o vlasniku te antologijske recenice!
Novinari-zakerala pitali su kakva je to vlast ciji visoki predstavnik izgovara takvu rigidnu mudrost. I onda su zakljucivali: glupa, osiona, neotesana, smusena, uplasena.
Sve je, naravno, tacno i strogo.
Bilo je to vreme vladavine posvadjanih republickih i pokrajinskih oligarhija u pokojnoj drugoj Jugoslaviji. Zvanicnici koji se nisu slagali s pitanjem sve redje su trazili odgovore u Titovim sabranim delima, a sitna funkcionerija, po navici ili iz straha, predlagala je da se stanovniku Kuce cveca dodeli cetvrti orden narodnog heroja. Posthumno. Izgledalo je da su njihovi telegrami, bas kao i ta cuvena recenica ("Ne slazem se s pitanjem!") uzeti iz slavnog Vojnovicevog romana.
Proroci iz novinarske bratije dokazivali su tih godina, pred ociglednu smrt raslabljene drzave, da dolazi doba svodjenja racuna; da cemo (kad ono mine) i mi Srbi, umesto ugadjanja svima, cutanja i pristajanja, dobiti dijalog, stalnu zapitanost i sumnju u vrednost sopstvenih politickih resenja i odluka. Vlast ciji se visoki predstavnik ne slaze s pitanjem, govorili su neizlecivi optimisti, zasluzila je da propadne.
Danas, citavu deceniju posle tih desavanja, znamo da je optimizam bio jalov i neutemeljen.
Cele prethodne nedelje slusali smo buku drzavnih medija o vaznosti i znacaju intervjua koji je predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic dao Vasington postu. Srbi su se radovali sto je Amerikancima u Americi, u njihovoj kuci, receno da pogresno veruju kako se sve moze resiti silom; da ce srpske poslove voditi Srbi; da se Kosovo i Metohija nece nikome dati, ni pod kakvim uslovima i ucenama. Ali, osim te radosti bilo je podanickih naklona, udvoricke proze, brzopisa, rdjave kompilacije i nepatriotske upotrebe patriotizma. Onda je osvanula Politika u kojoj, crno na belo, stoji da je Jugoslovenski pokret Crnogoraca dao "punu i bezrezervnu podrsku intervjuu koji je Slobodan Milosevic, predsednik Savezne Republike Jugoslavije, pre nekoliko dana dao Vasington postu".
Podrska se daje nacionalnom programu, skupstinskoj deklaraciji, predsednickom saopstenju, ali podrska intervjuu - to je bizarno. Ako se danas moze dati intervjuu, sutra ce se dati nekoj setnji, nekom pozdravu.
I ako Politika nije pogresila, ako je Jugoslovenski pokret Crnogoraca zaista dao podrsku intervjuu, treba definitivno pozvati Vladimira Vojnovica da se nastani u Srbiji. Nigde, kao u svojoj prapostojbini, nece naci toliko rodjaka svojih junaka iz Zivota i prikljucenija Ivana Conkina.
No, bice da je ipak nekakva greska u pitanju, jer dr Milija Zecevic, predsednik Jugoslovenskog pokreta Crnogoraca, branjen svojom titulom, svakako zna da intervju (intervienj), rec engleskog porekla, znaci sastanak, razgovor, osobito razgovor za stampu, razgovor novinara sa javnom licnoscu.
Razgovor za stampu sastoji se od pitanja i odgovora, pa bi se sledstveno tome moralo zakljuciti - ako nije umesan komedijant slucaj - da Zecevicev pokret daje podrsku i pitanjima gospodje Leli Vejmut i predsednikovim odgovorima. Jednostavno, sve sto je u Vasington postu objavljeno u tom podrzanom intervjuu dopada se gospodinu Zecevicu i Crnogorcima jugoslovenskog usmerenja.
Mozda ce Crnogorci Jugosloveni kazati da podrzavaju samo domacu verziju intervjua, a ne onu americku, u kojoj ima i neprijatnih pitanja, ali kako ce dokazati da intervju Vasington postu nije ono sto se u Vasington postu objavi, na engleskom, nego se stampa na nekom drugom mestu, u drugoj drzavi, na drugom jeziku, u listu koji se drukcije zove?
Iz dobrih namera treba i dalje verovati da je Jugoslovenski pokret Crnogoraca nekom, necijom greskom ispao smesan. Ili da je pisac saopstenja zurio na banket, pa je medijima poslao saopstenje koje njegovom pokretu daje zabavnu dimenziju. Toliko se o njemu takvome, dok vazi onakav Zakon o informisanju, moze reci. Ostalo se mora zamisliti.
Sve je ovo bio uvod, dug i mozebiti nepotreban, za kratko i potrebno razmatranje.
Kakva je razlika, u stilu, u znanju, u politickoj odgovornosti, u dostojanstvu javne reci, izmedju onih koji se nisu slagali s pitanjem i ovih koji podrzavaju intervju? Da li je u drzavi Srbiji danas vise duhovne gospostine, odmerenosti i pismenosti, a manje udvoristva, politickog kica i prizemnosti?
Nema vedrog odgovora, a ima jos nezgodnih pitanja. Najnezgodnije bi se moglo ovako formulisati: Sta se postize i ko se ucvrscuje danasnjom upotrebom nekadasnje mustre horskih podrski voljenom predsedniku iz vremena Josipa Broza?
Za tog snalazljivca, Broza, pogresno se kaze da je bio uspesan politicar, pa se zato valjda i njegov nacin vladanja uzima kao uspesan. Istina je, medjutim, da je uspesan samo onaj graditelj cije se zdanje nije srusilo. Brozovo se srusilo sto znaci da je pocelo da propada cim je stvoreno. Broz ostaje uspesan samo u cuvanju vlasti, do smrti. Mali je to uspeh za drzavnika koji je pristao da bude najvoljeniji sin i najvaznija istorijska pojava raznih naroda i narodnosti.
Neki mudar privrzenik Slobodana Milosevica mogao bi ovako kazati: Ako se nas predsednik jos nije zamislio o svom stilu, morao bi se sada zamisliti. Ako to vec nije ucinio, morao bi telefonirati odanim urednicima da vise ne stampaju ono sto i njega i njih i nas vraca u proslo vreme.
Neki mudar oponent Milosevicev mogao bi reci da drzavne novine ne mogu biti bolje od drzave; da udvoricka proza nije u novine pala s neba nego stigla iz neke vazne kancelarije, od Milosevicevih sluzbenika.
Kako se zovu ti sluzbenici?
Nomina sunt odiosa, rekao bi Slobodan Milosevic.
MILO GLIGORIJEVIC
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.