SECANJA: DRAGUTIN GOSTUSKI

Na jednoj konferenciji o naucnom predvidjanju buducnosti, odrzanoj u Herceg Novom pre vise od trideset godina, Dragutin Gostuski je uzgrednom primedbom na samom kraju skupa doveo u pitanje sav optimizam i gotovo jednodusno ushicenje prisutnih futurologa. Vedra i skladna vizija buducnosti, kakvu na kraju XX veka nudi tehnoloska civilizacija cipova i racunara, zasniva se na cvrstim naucnim podacima i proverenim aproksimacijama, izvedenim iz ukupne sume znanja s kojima se ulazi u sutrasnjicu. Na isti nacin, prema sumi njihovih tadasnjih teoloskih znanja, zasnovanih na temeljima vere, srednjovekovni hriscanski milenaristi s kraja XII veka najavljivali su skori dolazak ere Svetog duha, epohu prosvetljenja, pocetak Zlatnog doba sveopsteg blagostanja i srece ljudskog roda. U tako utesno projektovanu buducnost, podsetio je Gostuski, iznenadno su upale dve napasti s kojima evropska misao nije racunala. To su bile: turska invazija, koja je srusila vizantijski svet, i kuga, koja je samo u XIV stolecu u Evropi pomorila vise od 25 miliona ljudi. Ocekivano Zlatno doba je izostalo. Pokazalo se da naucna dostignuca, opsta suma znanja, svekoliko istorijsko iskustvo i covekova stalna potreba za srecom nisu jedini tvorci buducnosti. Vreme i prostor namecu ljudima drukcije ritmove i druge transformacije. Vreme istorije ponegde se zgusnjava, skracuje i ubrzava, a ponekad rasteze i usporava. Time se sustinski menja ocekivani, pa cak i naucno programirani hod buducih zbivanja.

Na tome terenu Dragutin Gostuski bio je kod svoje kuce. Njegova doktorska disertacija Umetnost u evoluciji stilova (1965), kasnije preradjena za knjigu Vreme umetnosti: prilog zasnivanju jedne opste nauke o oblicima (1968), najvecim delom bila je posvecena upravo razmatranjima o polozaju umetnosti u buducnosti, temama o desinhronizaciji umetnicke forme i obnavljanju stilskih pravaca, o ubrzanju istorijskih tokova i iskoracenju stvaralackog ritma iz simetrije vremena i prostora. Istoricar umetnosti po obrazovanju, kompozitor i muzikolog po struci, teoreticar po vokaciji, nesumnjivi zacetnik moderne komparativne estetike kod Srba, originalan i pronicljiv sinteticki um sa nesvakidasnjim smislom za ironiju i cudesnim darom za povezivanje oprecnosti, Gostuski je bio od najbolje vrste pravih srpskih intelektualaca: talenta, znanja i ideja kod njega je bilo bar za desetinu onih koji su ga pretekli. Njegova drska, ostra i svojeglava misao isla je mimo litije osrednjosti, na celu duhovne kulture maternjeg jezika, pa cak i ispred njegovog licnog gradjanskog sudbinskog domasaja. Bio je od soja onih koji seju i rasipaju ideje ali ne dizu setvu; koji vuku napred ali to cine na svoju ruku, postrance, mimo sveta, kao iz inata ili ravnodusnog nehata, nasuprot glavnoj struji prosecnosti.

Toj eliti srpskih mislilaca, "plemicima duha", pripadali su uglavnom ljudi smelog i nekonvencijalnog nacina misljenja, neuklopljeni sasvim u opste standarde sveta s kojim su ziveli. Takav je, na primer, bio Bozidar Knezevic, tvorac misaonog sistema koji je pomirio diskurzivnu i stvaralacku duhovnu energiju Srba i u Principima istorije, pre ravno stotinu godina, utvrdio nacelo reda u istoriji - da je jedan od najvaznijih preduslova opsteg progresa proces odvajanja pojedinacnog od opsteg. Takav je donekle bio i Dimitrije Mitrinovic, zacetnik srpskog furutizma i srpske knjizevne avangarde.

Medju srpskim intelektualcima izvan serije, po gospodstvu uma i po srodnosti kritickih preokupacija Dragutin Gostuski bio je mozda najblizi Branku Lazarevicu. Lazarevic se - svagda izvan tokova prosecnosti - i sam bavio teorijom i kritikom, estetikom muzike i odnosom medju umetnostima, dometima i dimenzijama reci, znacenjem ritma, prirodom progresa i promenama oblika u istoriji, filosofiji i umetnosti. Teme kao sto su uspon i evolucija, nacelo razgradjenosti, principi istorije, simetrija vremena i prostora, duhovno prekoracenje euklidovskog nacela, sinteza psiholoskog i istorijskog pristupa, dimenzija vremena i njegova prostornost, ekstenzija i kretanje vremena, efekti ubrzanja, dijalektika ritmicnih fenomena, jezik i harmonija - to su teme koje bi se mogle proucavati na tekstovima Bozidara Knezevica, Dimitrija Mitrinovica, Branka Lazarevica; i ujedno to su i teme na kojima je Dragutin Gostuski zasnovao glavna polazista svoje estetike, izlozena u knjigama Vreme umetnosti i Umetnost u nedostatku dokaza (1977).

Nemajuci prave srece u kulturi svoga jezika, ovi pisci uglavnom su ostajali izvan vodecih nacionalnih institucija: mogli su biti tvorci misljenja, ali ne i glasnici vremena. Ni jedan od njih nikada nije bio profesor ni na jednom srpskom univerzitetu, ni jednome se nisu otvorila vrata Akademije. Sluteci da se u sistemu institucija srpske nauke kriju otpori nesvakidasnjem, iskosenom misljenju, Gostuski je ponudio nekoliko resenja, pokusavajuci da nacionalnu teorijsku misao priblizi modernim tokovima i novim standardima. Pokusavao je da uspostavi mogucnost saradnje lingvistike i muzikologije i da utvrdi nacela jedne zajednicke semiologije jezika i zvuka; u Muzikoloskom institutu zalagao se da muzicke nauke postanu model interdisciplinarnog metoda istrazivanja, otvoren podjednako i prema prirodnim i prema humanistickim naukama. Njegov neostvareni projekat "Kinemuzika" predvidjao je "potpuno ovladavanje cetvrtom dimenzijom u svetu tonova", spajanje i sintezu muzike u prostoru i pokretu, radikalnu reformu ritma kako bi "duzina ritmickih intervala mogla da dosegne duzinu nervnih impulsa". Verujuci u snagu reci, cije je mocno dejstvo priznavao podjednako kao i magiju zvuka, punih sest godina vodio je "Razgovore o nauci i umetnosti" (od 1974. do 1980), taj prvi pravi alternativni univerzitet kod Srba, gde su u otvorenim debatama utorkom po podne nastupali naucnici i umetnici, istoricari, pisci, kriticari, lingvisti, fizicari, psiholozi, filozofi, matematicari, antropolozi kulture. Na skupu o srpskom simbolizmu, Gostuski je razvio tezu o trecoj dimenziji poetskog izraza, ostvarenoj u jeziku i harmoniji, tezu koju je ranije bio izlozio u znamenitom casopisu "The Musical Ljuarterldz".

Pisuci cesto za novine, gde je godinama bio hronicar kulturnog zivota, muzicki kriticar i esejista, komentator i tumac duhovnih kretanja svoga vremena, Gostuski je razvio dva vazna svojstva javnoga rada: jasan stav i lakocu u izrazu. Njegov stil je lezeran i jednostavan, pa ipak nikada plitak ili povrsan. Duhovitost, podsmeh i samoironija iz njegovog stila uklonili su patetiku jakih strasti i krupnih reci. Cak i kada zastupa najvisa merila, ili kada ne uspeva da sakrije odvratnost prema populizmu, vulgarnostima i jevtinom ukusu, on svoju odlucnost odeva u duhovitu i laku frazu sa naglasenom retorickom poentom, koju gaje engleski esejisti. U gradjanskom smislu to je poznati pedagoski nacin da citalac ili slusalac zapamte "sta je pisac hteo da kaze", mada kod Gostuskog u tome postupku ima i jaka doza licnog temperamenta, zelje da se receno ne izubi sasvim u magli prolaznosti. Unutrasnja distanca, koja se oseca u njegovom stilu, omogucila je Gostuskom da stavi pod sumnju i relativizuje cak i sopstvene ideje i da, na taj nacin, uspostavi blizi dodir sa proticanjem vremena kao "supstance" koja se ritmicki i spiralno uvek iznova vraca i ponavlja, i u kojoj nema nicega sto je zauvek mrtvo i konacno, jer ce, kako je govorio Mihail Bahtin, svaki smisao i svaka rec imati svoj praznik ponovnog rodjenja.

PREDRAG PALAVESTRA