USPEH SRPSKOG ROMANA U SVEDSKOJ

Zasijalo je novo ime srpske knjizevnosti. Ali ne na srpskom, nego na svedskom jeziku. Nas covek u Svedskoj, gde zivi i radi duze od tri decenije, Zvonimir Popovic (1934, Berane) objavio je svoj prvi roman "Morkriket" o kojem se ove jeseni najvise pisalo u ovoj skandinavskoj zemlji: objavljeno je vise od cetrdeset prikaza, reportaza, recenzija i kritika, iskljucivo pozitivnih.

Gotovo svi recenzenti dali su jeziku najvisu ocenu. Osim toga, isticu mnogostruku slojevitost, a ima ih koji govore i o "novom stilu u svedskoj pripovedackoj tradiciji". Paznju kritike posebno je privukla tema knjige, do sada nepoznata i neobradjena u svedskoj knjizevnosti, ali vrlo prisutna u politickim debatama i svedskoj svakodnevici - stvarnost u kojoj zive doseljenici iz vise od stotinu drugih zemalja, koji cine vise od jedne osmine stanovnistva ove drzave.

- Sredinom stoleca Vilhelm Moberg u svojim romanima uhvatio je i u svedsku knjizevnost uveo istorijski trenutak iseljavanja Svedjana u Ameriku krajem 19. i pocetkom 20. veka, kad se iz zemlje, zbog siromastva i ogranicenosti ljudskih sloboda i prava, iselilo vise od milion ljudi ili vise od cetvrtine stanovnistva tadasnje Svedske. U mojoj knjizi, izasloj na samom kraju ovoga veka, uhvacen je drugi istorijski trenutak kad se, sa dolaskom ljudi s raznih meridijana, iznova menja demografska slika Svedske - kaze Popovic o svom delu.

Ali, ipak, ono sto je najvaznije, knjiga je vrlo dobro napisana, zadovoljila je sve kriterijume vrednog umetnickog dela i zato je naisla na veliki uspeh i kod kritike i kod citalaca.

Roman je objavljen na svedskom jeziku, kojim se autor savrseno sluzi. Ali, to je bar koliko svedski, toliko i srpski roman. Ne samo zbog autorovog porekla i sadrzine knjige ispisane na putu izmedju Srbije i Svedske, nego i znalackog opisa kulture autorove dve domovine. Knjiga je mogla biti prvo objavljena i na srpskom, ali to ne bi bila neka posebno relevantna cinjenica, sto i sam autor, u izjavi za NIN, potvrdjuje:

- Za vrednost knjizevnog dela, po mom misljenju, manje relevantno je na kom jeziku je ono napisano. Znacajnija je pisceva sposobnost da jezikom izrazi misaonu gradjevinu i duhovnu sferu svog dela, da jezikom, kao sredstvom, skroji adekvatno ruho za svoje delo, umetnicki izraz kroz koji ce se misao materijalizovati, biti dostupna, vidljiva i prihvacena kao stvarnost.

Popovic je u tome uspeo. Njegova knjiga prihvacena je bas kao - stvarnost.

Rec "Morkriket" nova je u svedskom jeziku, nastala je pojavom ovog romana. To je autorov prevod na svedski jezik naslova srpske narodne price "Tamni vilajet". Taj tamni predeo je parabola samog zivota, covekovog tumaranja po mraku. Ko uzme, kajace se - ko ne uzme, kajace se.

To dvostruko kajanje odredilo je i osnovnu temu Popovicevog romana, cija sadrzina, ukratko, izgleda ovako: Jovan Savic se vraca u Svedsku posle sahrane svoga oca u rodnom selu Dragocvetu kraj Jagodine (u kojoj je ziveo do zavrsetka srednje skole). Rat koji ce razbiti Brozovu Jugoslaviju jos je dosta daleko. Jovan u otadzbini ima jos samo majku Milojku i starijeg brata Adama. Adam ga je, putem ugovora o dozivotnom izdrzavanju, lisio nasledja. Oteo je svom bratu i kucu i zemlju, cak i golubove pod strehom. Dok se voz kotrlja prema severu, postepeno se odmotava prica o zivotu Jovana Savica, ali i prica o zivotu njegovog slucajnog saputnika, mladog coveka koji je tek krenuo u svet da trazi srecu, ili da bi pobegao od nesrece. Dve ljudske sudbine preplicu se u romanu kao niti u pirotskom cilimu.

Jovan je sa zenom i cerkom otisao u Svedsku. Iz Fabrike kablova u Jagodini, u Fabriku kablova "Lijaholmen" u Stokholmu. Ali, san o boljem zivotu nije ga odveo u raj. Jovan se nasao u pravom paklu. Zena ga je ostavila i udala se za njihovog zajednickog sefa, Svedjanina. U novi brak je odvela cerku i jos nerodjenog sincica; ciji je, pazljivi citalac ce najbolje znati. Sud Jovanu zabranjuje svako vidjenje sa decom. Povredjen je na poslu, a zatim ostaje bez posla. Zivi od pola penzije, a povremeno prima i socijalnu pomoc. Jedina cvrsta tacka u njegovom zivotu i jedina njegova veza sa svedskim drustvom je Ilva Kranc, socijalna radnica, kojoj se on sa svojim jadima i problemima vec popeo navrh glave.

Slucajni saputnik Rade spandjao se sa svojom mladom strinom Katarinom, pa silom prilika krenuo u svet ne bi li postenim radom" zaradio jedan bicikl... Ali, stvarni razlog njegovog odlaska u inostranstvo izlazi na povrsinu tek pri kraju knjige.

S toplinom i saosecanjem i s prefinjenim humorom, Popovic opisuje covekovo tudjinstvo i, ponekad groteskne, uslove u kojima dosljak zivi u stranom svetu. Nesrecni Jovan je knjizevna licnost koja ostaje u pamcenju. Mali covek u sukobu s neumoljivim drustvom i isto tako neumoljivom sudbinom.

Takav literarni "cilim", kao nesto novo na svedskom knjizevnom standu, nije mogao ostati neprimecen. Tako, Brittmarie Engdahl u listu "Folkbladet" pise: "Zvonimir Popovic je napisao roman koji je po svojoj formi vrlo siguran... Opisan je celokupni suptilni mehanizam potiskivanja jedinke, koji stupa u dejstvo kad neko pokusa da nadje prostor u kome ce ziveti, disati i biti opazen... Finale je poetski san. To je knjiga s kojom se pati, uz koju se place i koja se iznova cita."

Jos dok nije bilo izvesno kakvu ce ocenu strucne kritike ovo delo dobiti, Njinji Samueklsson u casopisu "Inblik" s ushicenjem predocava svoje impresije: "...Ova knjiga je neka vrsta invertiranog filma 'Palp fiksn' (Pulp fiction). Ali dok taj film drecavim bojama i preterano krupnim potezima slika namerno, slucajno, ili nesporazumom izazvano nasilje, Zvonimir nam sapatom i stedeci reci prica o bar isto toliko zbunjujucem i bezumnom nasilju... Dosta nelagodno je prihvatiti se prikaza knjige koju je napisala nama draga licnost. Sta ako se pokaze da je knjiga losa... Mozda sam ja i perverzna, ali moram priznati da sam neobuzdano uzivala u ovoj precrnoj, ali i preljudskoj komediji... Ono sto Zvonimir prica u ovom romanu, uprkos (a mozda bas zahvaljujuci) svim tim sicusnim recima i svemu sto je ostavljeno neiskazano, svemu nestvarno verovatnom i zamrsenom, fakticki nosi sva obelezja istine..."

Casopis SvB u septembarskom broju donosi ovakvu ocenu: "Popovic nam poklanja istinsku knjizevnu radost, svaka formulacija je pregnantna, nema ni reci koja je suvisna." A kriticar lista "Metro" kaze da Popovic debituje kao romanopisac "velicanstvenom egzibicijom radosti pripovedanja".

Ingvar Engven, za casopis BTJ pise: "Preciznom izrazajnoscu usmenog pripovedanja, Popovic kontrastrira zivote dva saputnika. Kroz efektno filmsko pripovedanje, njihova dozivljavanja se preplicu i stupaju u zivu, ali istovremeno bolnu pricu o ranjivosti emigranata i njihovom prigusenom zivotu u stranim sredinama. Ovaj angazovani roman ima laganu satiricnu potku, koja mu daje sirinu i prodornost. Popovicev debi je knjizevno vrlo uverljiva prica s bogatom sadrzinom."

Predstavljajuci ovu "nesentimentalnu pricu sa mnogo dubina, dinamicno ispricanu, kazanu s razgovetnim ostroumljem", Erik Lofvendah za list "Svenska Dagbladet" posebno apostrofira opis kako Jovan Savic menja ime u Carl Holtevad, ime koje jedva ume da izgovori, pa se posle kaje i hoce da vrati svoje prvobitno ime, ali mu se to ne dopusta, zbog cega mora da prihvati ime Johan Savenius, sto "lici na Kafki svojstven kosmarni san koji zloupotrebu polozaja i vlasti osvetljava i s humoristicne i sa ozbiljne strane". Potom ovaj kriticar rezimira: "'Morkriket' je prica o gubljenju identiteta i o zabuni u koju moraju zapasti svi doseljenici koji nastoje da postignu ono sto je gotovo nemoguce, da se istovremeno prilagode novim prilikama i sacuvaju svoju osobenost."

Javljajuci se direktno sa Sajma knjiga u Geteborgu 24. oktobra u knjizevnu emisiju "Roda Rummet" Svedske televizije, knjizevnik Horace Engdahl, clan i novoizabrani stalni sekretar Svedske akademije, kaze: "Popoviceva knjiga je mogla biti predlozena za August-nagradu (prestiznu svedsku nagradu za knjizevnost)..." A voditeljica iste te emisije izvestava: "Sve predlozene knjige su dobre, ali Popoviceva stoji uspravno prema svim tim knjigama, donosi svezi dah..."

I radio, koji za svedsku knjizevnost ima veliki znacaj, Popovicu, u nekoliko navrata, daje veliki publicitet. Tako, recimo, emisija "Boktornet" (Knjizevni toranj) 13. oktobra posvecuje 30 minuta citanju odlomaka iz romana Zvonimira Popovica. U istoj emisiji citani su odlomci iz knjiga jos dva pisca iz Jugoslavije. Tog dana citani su jos odlomci Ive Andrica, a dva dana kasnije Mese Selimovica.

Za roman "Morkriket" Zvonimiru Popovicu dodeljena je knjizevna nagrada svedskog casopisa "Vi". Jos od 1947. ova nagrada dodeljuje se svake godine svedskim piscima lepe knjizevnosti, a medju njenim dobitnicima ima dosta poznatih i velikih imena, kao sto su Tage Aurell, Gunnar Ekelof, Sara Lidman, Astrid Lindgren, P.C. Jersild, Torgndz Lindgren, Kristina Lung... Zvonimir Popovic je prvi dobitnik cije poreklo nije svedsko. Nagrada mu je urucena 18. decembra 1998.

Casopis "Vi" ovako je obrazlozio ovogodisnje dodeljivanje nagrade: "Svako drustveno zbivanje moze i mora biti opisano kroz hiljadu glasova: od tumaca i od svedoka. Ali poslednji veliki preobrazaj u Svedskoj, imigracija, jos nije ostavio mnogo traga u knjizevnosti. Zato je roman Zvonimira Popovica 'Morkriket' dvostruko vazan. Prica o Jovanu Savicu i njegovom putu od Srbije do Svedske jedna je od prvih prica u pravcu koji ce biti vrlo znacajan u svedskoj literaturi. Ona je istovremeno i savrseno umetnicko delo. Roman 'Morkriket' krcat je istorijom i iskustvom, pun simbola kao saga, ceznjiv kao narodna pesma i humoristican kao sala kazana ispod vesala. Zato casopis 'Vi' s radoscu i ponosom dodeljuje knjizevnu nagradu za 1998. godinu Zvonimiru Popovicu."

Ovom piscu pripala je i ovogodisnja nagradna stipendija Zaduzbine "De Nio", zaduzbine osnovane 1913. godine u Stokholmu radi unapredjivanja lepe knjizevnosti pisane svedskim jezikom, a koja ima upravu od devet dozivotno naimenovanih clanova, istaknutih knjizevnika, knjizevnih kriticara i univerzitetskih profesora, i to pet muskaraca i cetiri zene.

Osim toga, Zvonimir Popovic je jedan od sedam svedskih knjizevnika predlozenih za nagradu Svedskog radija za kvalitetan svedski roman, objavljen u 1998. godini. Ovu nagradu vec sestu godinu uzastopce dodeljuje Prvi radio-program. Predlozene romane je odabrala grupa renomiranih knjizevnih kriticara. Koji ce od predlozenih romana dobiti ovu vrlo prizeljkivanu nagradu, znace se 4. marta 1999. godine. S obzirom na to, da je u ovoj godini za Svedske prilike objavljen neobicno veliki broj romana, vise od cetrdeset, i sama kandidatura za ovu nagradu smatra se velikim uspehom.

Posle ovako zapazenog uspeha Popovicesvog dela u njegovoj drugoj domovini, sada se ocekuje da njegov roman krene u suprotnom smeru od puta njegovog glavnog junaka i autora, na novo iscitavanje, u zemlji gde se za prevod ne moraju izmisljati nove reci, jer ovde nema sta nije vidjeno i prozivljeno.

JOVAN JANJIC