INTERVJU: AKADEMIK LJUBOMIR SIMOVIC

Ljubomir Simovic nije od onih pisaca koji se ustezu od izjasnjavanja o glavobolnim nacionalnim, drzavnim i politickim poslovima. Poznat po odresitim i preciznim formulacijama, on je govorio najcesce sa jakim razlozima, u izrazito lepim ili izrazito nelepim prilikama.

Ni sada Simovic ne govori radi govorenja. Ovo sto sledi jeste, u stvari, odgovor velikog pesnika i dramaticara na pitanje: Ima li nade za Srbe i Srbiju na izmaku dvadesetog veka. Jedna od Vasih pesnickih knjiga, "Istocnice", bila je svojevremeno politicki slucaj. Sta ste kao pesnik doziveli na putu od "Istocnica" do najnovijih knjiga, "Snevnika" i "Ljuske od jajeta"?

- Godine 1992, u knjizi Igla i konac, objavljena je, kao sto je uobicajeno, i Beleska o piscu. Dopunjena i prosirena, ta beleska ce biti ponovljena i u mojim Sabranim pesmama, koje treba da izadju krajem januara. Tu belesku pominjem zato sto su u njoj naslikane okolnosti u kojima sam proveo svoj zivot i pisao svoje knjige. A te su okolnosti zajednicke svima nama. Na neki nacin, u toj belesci o piscu dat je i zalosni rezime nasih zivota. To je, dakle, i kratka istorija opsteg propadanja?

- U toj belesci ukazujem na cinjenicu da grad u kome sam se rodio, Uzice onakvo kakvo je nekada bilo, vise ne postoji. Ni tablica od skriljca, na kojoj sam u prvom razredu osnovne skole ucio da pisem, takodje vise ne postoji. Ni racunaljka na kojoj sam ucio racun, ne postoji. U Beogradu sam kasnije diplomirao na katedri za istoriju jugoslovenske knjizevnosti i srpskohrvatski jezik. Ni taj jezik, ni ta knjizevnost, danas ne postoje. Godine 1983, posle hajke na Istocnice, koju pominjete, tadasnji organizacioni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, hvalio se, u jednom intervjuu, kako je ta hajka bila odlicno organizovana. Danas ne postoje ni taj Savez komunista, ni taj Centralni komitet, ni taj organizacioni sekretar. Za svoje knjige sam, pored ostalih, dobio i Oktobarsku i Sedmojulsku nagradu. Ni te dve nagrade vise ne postoje. Ni drzava u kojoj sam se rodio, i dugo ziveo, Jugoslavija, danas ne postoji. Mnogi delovi te drzave postali su inostranstvo. Sve oko nas se raspada i nestaje bez traga. U tom sveopstem raspadanju svega izostrava se Helderlinov stih, koji kaze da "ono sto traje zasnivaju pesnici". Hocete da kazete da vas pesnicki posao spasava od rdjave svakodnevice?

- U svetlu tog Helderlinovog stiha, a ne u svetlu hajki i incidenata, ciji inventar nikada nisam pravio, treba gledati i pesnicki posao. Sto se mene licno tice, posle Istocnica, i svega sto se sa njima dogadjalo 1983, nastavilo se ono sto je pocelo davno pre svega toga. Nastavio je da se prosiruje raspon mojih interesovanja i tema. Grubo govoreci, taj raspon bi isao od knjige Galop na puzevima, koja govori o nasoj realnoj stvarnosti, do knjige Snevnik, koja govori o snovima. Tu su i drame, napisane posle 1983, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu, kao i knjige pesama, Gornji grad, Igla i konac i Ljuska od jajeta, koje sve te stvarnosti pokusavaju da obuhvate, i izraze. Ima veoma darovitih pesnika koji sjajne slike i prosvetljenja u svojim stihovima zatrpavaju recima bez nosivosti. Kod Vas nema nepotrebne reci, nepotrebnog znaka. Kako se to postize? Postavljajuci Vam ovo "nepotrebno" pitanje, u stvari, pitam o Vasoj knjizevnoj radionici.

- U nasem narodu postoji lepa izreka, koja kaze da voda nema praznika: ona nikad, ni na Bozic, ni na Uskrs, ne prestaje da tece. Tako je i sa pesnickom radionicom: ona se nikad ne gasi i ne zatvara. Setite se one cuvene anegdote, koja se, ako se ne varam, vezuje za Sen Pola Rua. Kad bi polazio da spava, on bi na vrata okacio papir na kome je pisalo: "pesnik radi"! I to nije nikakav vic, nikakva ekstravagancija. Pesnik je, na neki drugi nacin, budan i kad spava. U svom pesnickom iskustvu, i u svom razumevanju pesnickog stvaranja, kao vrlo vazan trenutak smatram onaj u kome sam shvatio da je inspiracija u stvari permanentna koncentracija...

Inace, pesnicka radionica je u isto vreme i isposnica, i raskrsnica. Ona je i neko veliko skladiste, u kome se skuplja sve, sa svih strana. U toj radionici pesnik cuva sve sto nadje, jer nikad ne zna sta ce mu za sta zatrebati. Nikad se ne zna u kakvo se blago moze pretvoriti neka bezvredna stvar. Nesto, sto ne treba nikome, u pesmi se tako preobrazi da postane potrebno svima... Pesnik ne zna gde mu se sta u toj radionici nalazi, i cega sve u njoj ima. Ali neka davno zaboravljena slika, bas onda kad je potrebna, sama izadje na videlo i dodje na svoje mesto. I biva, kao sto kaze Branko Miljkovic: "Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio..."

U mojoj pesmi Sveta zemlja, u knjizi Gornji grad, pojavljuju se merdevine naslonjene na stog sena. Lestvice su naslonjene na stog sena i u jednoj Mandeljstamovoj pesmi. Vidimo ih i na Bosovoj slici Kola sena. Ali te merdevine u moju pesmu nisu dosle ni iz Mandeljstamove pesme, kako bi mogli pomisliti istoricari knjizevnosti, ni iz Bosove slike, kako bi mogli reci istoricari umetnosti. Merdevine, naslonjene na stog sena, video sam, po srpskim selima, nebrojeno puta. Ali ove, koje sam uneo u pesmu, video sam, jednog leta, naslonjene na jedan od stogova u livadi Momcila Savica. I ko zna koliko je dugo slika bas tih merdevina, naslonjenih bas na to seno, cekala, da izroni iz secanja, da bi usla bas u tu pesmu! Izmedju zivota i poezije funkcionise jedan sistem gustih veza, koji je potpuno nepredvidljiv, ali u kome nema nicega proizvoljnog. Duboko sam ubedjen da u procesu pisanja poezije deluju neki vrlo promisljeni zakoni, koje mi samo slutimo, i kojih se mozda drzimo po intuiciji. Vase pesme i Vase zbirke bile su radost za citaoce i prilika za neke kriticare da budu bolji od sebe u tumacenju poezije. Da li su Vam kriticari rekli o Vama ono sto niste znali?

- Nedavno preminuli poljski pesnik, Zbignjev Herbert, u svojoj sjajnoj knjizi o Holandiji, kaze, na jednom mestu, da je Torencijusova slika Mrtva priroda s djemom vekovima sluzila kao poklopac za bure sa suvim grozdjem. Onda je neko dosao da iz bureta uzme saku grozdja, podigao je poklopac, zagledao ga, i shvatio da u ruci ne drzi poklopac, nego slikarsko remek-delo!

Slicna iznenadjenja mozemo da dozivimo i kad se radi o slavnim delima, kao i o delima za koja smo ubedjeni da su nam potpuno poznata. Citajuci neku pesmu, mi ne vidimo odjednom sve sto je u njoj napisano. Cak ni onda kada smo to sto citamo napisali mi sami. Pripremajuci to izdanje Sabranih pesama, koje sam malocas pomenuo, morao sam ponovo da procitam svoje ranije knjige. I mnoge pesme sam i sam doziveo na nov nacin. Video sam u njima nesto novo u odnosu na ono sto sam video, ili sto sam verovao da vidim, kada sam ih pisao. Ne samo svaki novi citalac, nego i svako novo citanje, predstavljaju mogucnost novog razumevanja i tumacenja. U svakom slucaju, pesma sa novim citaocem moze da zivi neke nove zivote. Kad to kazem, uzimam u obzir i cinjenicu da ona moze da zadovoljava i vrlo razlicite potrebe svojih citalaca, cak i one koje nisu cisto estetske. Slika, na primer, moze da bude i deo oltara, ali i poklopac. Nasi seljaci islikavaju preslice, kosnice, sanduke, kapije, nadgrobne spomenike. Ni jednu od sluzbi u kojim se pesma ili slika mogu naci ne treba prezirati. Da slika, kao ona Torencijusova, ume da govori, mozda bi kazala da nije tako lose biti poklopac za bure sa suvim grozdjem! Svom rodnom gradu, Uzicu, hronikom "Uzice sa vranama", podigli ste veliki literarni spomenik. Kakvi su Vasi danasnji odnosi sa zavicajem? Pitam to zato sto znam da je u nasem dobu tuzna osrednjost na mnogim stranama porazila i prognala gotovo sve sto jeste elita i sto je moglo da postane elita. Ali tu nije kraj pitanja. Kako se osecate u Beogradu, koji je, kazu, postao steciste svakojakih navika i obicaja, razlicitih znanja i mnogostrukih neznanja, dobrih manira i (jos cesce) velikih neodgovornosti?

- Uzice je grad u kome sam se rodio i skolovao, u kome sam proveo detinjstvo i mladost. Sama cinjenica da sam napisao Uzice sa vranama kazuje sta taj grad za mene znaci. Sve ostalo je sporedno.

Mnogo veci deo zivota proveo sam u Beogradu. Beograd danas prolazi kroz velika i teska iskusenja, i to se na njemu vidi. Kada sam u njega dosao definitivno, 1. septembra 1955, to je bio grad-gospodin. A danas je to grad-prosjak, grad-djubriste. On je izgubljen i zapusten, kao sto je izgubljena i zapustena cela ova nasa rashodovana zemlja, koja se raspada. Pa ipak, i u takvom Beogradu, ja lakse disem. Bilo kuda da odem, bilo od kuda da se u njega vratim, u njemu osetim olaksanje. Kad me je jedna svajcarska novinarka, pred premijeru Sopalovica u Lozani - a to je bilo vreme rata u Bosni, koji je pretio da se prenese i na ovu obalu Drine - pitala da li cu Beograd napustiti, i skloniti se na neko bezbednije mesto, rekao sam da cu u Beogradu ostati, cak i u slucaju da bude bombardovan. Beograd, srecom, nisu bombardovali, sto ne znaci i da nece, ali se on i bez bombardovanja rusi i propada. Medjutim, i kad bih zeleo, i kad bih imao priliku, nekud da odem, to sto je Beograd danas u ovakvom stanju obavezivalo bi me da u njemu ostanem. I ovako posiveo, i pocrneo, on ima neke boje koje se nigde drugde ne mogu naci. I ovako oronuo, i osiromasen, Beograd je ipak evropski grad. U junu 1992, u manastiru Gracanica, primajuci Zlatni krst kneza Lazara, izgovorili ste jedno gorko slovo, i nase doba nazvali necovecnim. Da li ova vasa prica o Beogradu, ovaj vas odgovor, svedoci o smanjenju gorcine?

- Razloga za gorcinu, nazalost, danas je mnogo vise nego u junu 1992. godine. Za svega nekoliko godina ponistene su tekovine vekovnih napora ovoga naroda. Izneverene su njegove tradicije, razorene su njegove institucije, nestala je njegova etika, ponisten je sistem vrednosti, poljuljan je njegov ugled, izgubljeno je njegovo mesto u svetu. Doveden je u pitanje i njegov drzavni, i njegov bioloski opstanak. U ovom sveopstem obezvredjivanju i propadanju svega, ne vidim ni jednu jedinu stvar za koju bi se moglo kazati da je ostala postedjena. Politicari na vlasti reci ce vam da to nije tacno. Ili da pesnik u vama preuvelicava nevolje...

- Nasi rezultati su sjajni samo u ocima i izjavama nasih vodja. Inace su katastrofalni. Sto je jos gore, ne vidi se kako bi se ti losi rezultati, u ovakvim okolnostima, mogli promeniti i popraviti. A ne vidi se zato sto mi nemamo snage da se suocimo ni sa jednom cinjenicom, i ni sa jednom istinom. Jugoslavija se, kao i jugoslovenska ideja, definitivno raspala, a mi i tu cinjenicu odbijamo da vidimo, i ovo sto je od nekadasnje Jugoslavije ostalo, Srbiju i Crnu Goru, i dalje nazivamo Jugoslavijom. To ime je verovatno zadrzano zbog pretenzija da se nova drzava predstavi kao naslednik stare. Od toga se ocekivala neka dobit. Ali, dok smo cekali tu dobit, gubili smo nesto mnogo dragocenije od onog sto smo se nadali da cemo dobiti: gubili smo vreme! Insistiranje na jugoslovenstvu i Jugoslaviji samo produzava nase iluzije. Jugoslavija je definitivno proslost, a mi uporno pokusavamo da zivimo u toj proslosti.

Ta upornost deluje tragikomicno. Danasnji rezim, na primer, insistira na tome da kao drzavni praznik, kao i u bivsoj drzavi, slavi 29. novembar. Ali on sada ne slavi 29. novembar 1943, kada je u Jajcu, na zasedanju AVNOJ-a, stvorena avnojska Jugoslavija, nego slavi jedan drugi 29. novembar, onaj iz godine 1945, kada je, na zasedanju Ustavotvorne skupstine u Beogradu, ukinuta monarhija! A samo dva dana kasnije, taj isti rezim, tek sto je proslavio ukidanje monarhije, praznuje 1. decembar 1918. godine, dan kada je stvorena kraljevina! Ovo bi mozda dobro zvucalo u nekoj komediji. Ali lose zvuci u politickoj zbilji. Zasto srpski racun i rezultat, koji ste ovde precizno izveli, nije bolji?

- Taj racun i taj rezultat su onakvi kakvi u ovakvim okolnostima jedino i mogu da budu. Mi kao da nista ne vidimo i ne shvatamo, u svemu kasnimo, i stalno upadamo u nove nesporazume. Nije nikakvo cudo sto nas drugi dozivljavaju ili kao anahronizam, ili kao incident. Mi izgledamo kao neko ko je na prvenstvo u kosarci poslao vaterpoliste. I dok svi igraci istrcavaju na parket izmedju koseva, nasi skacu u vodu! Srbi su neprestano govorili u proslosti, govore i u sadasnjosti, o tudjim odgovornostima i krivicama za sopstvene poraze i promasaje. Krivi su nam Turci, krivi su nam Austrijanci, Nemci, Englezi, Rusi... Sada i Amerikanci. Opisujuci jedared nase nesporazume sa svetom, rekli ste: "Umesto da smo se opredelili za strpljenje, mi smo se opredelili za inat". Zalagali ste se za reviziju svih nacionalnih pojmova i svih odnosa, za novu definiciju naseg polozaja. Kakav je odjek imalo to zalaganje? Kakav odjek moze imati ovo vase sadasnje izjasnjavanje, u NIN-u?

- Nikakav! Da bismo nesto popravili u svom nezavidnom polozaju, morali bismo prvo jasno shvatiti koliko je on nezavidan. Medjutim, mi nismo spremni da se suocimo ni sa cim. Ni sa svojim teskim polozajem, ni sa razlozima koji nas polozaj cine toliko teskim, ni sa ovim ponizavajucim izopstenjem u kome smo se nasli. Mi, naprotiv, sve te neprijatne istine pokusavamo da sakrijemo, i stalno oko sebe podizemo neke kulise, i farbamo ih, i buljimo u njih, pokusavajuci da sebe ubedimo da su te kulise svet. Mi neke zemlje neovlasceno proglasavamo svojim bezrezervnim prijateljima. Setite se one neverovatne najave ujedinjenja sa Grckom, o cemu Grcka nije imala pojma. I pogledajte ovo neprijatno nudjenje Rusiji i Belorusiji, koje bi verovatno bile srecnije da do takve ponude nije ni doslo... Ili, pak, idemo u drugu krajnost, pa sve oko sebe okrivljujemo kao neprijatelje, i kao krivce za sve sto nam se dogadja. Nasi odnosi sa nekim drzavama nisu tako jednostavni, a pogotovu nisu tako srdacni, kako mi ponekad zelimo da verujemo. Niti je neko u nas posebno zaljubljen, niti neko ima razloga da nas posebno mrzi. Ne radi se tu o ljubavi i mrznji. Sta biste vi zeleli da cujete umesto vecnih i jalovih tirada o ljubavi i mrznji?

- Umesto da se zaljubljujemo u neke narode, i umesto da ocekujemo da se oni zaljubljuju u nas, mi treba da se suocimo sa nekim istinama. I o nama, i o drugima. I o medjudrzavnim i medjunarodnim odnosima uopste. Drzave nisu ljubavnici, nego saucesnici. I nisu prijatelji, nego partneri. Saucesnistvo i partnerstvo traju dok za to ima razloga. A danas niko nema razloga da nama bude partner ili saucesnik. Odnosi medju drzavama, i kad izgledaju najbolji, ne moraju da budu ni logicni, ni razumljivi. Nas su eskadrile nekih drzava bombardovale cak i onda kada smo bili ratni saveznici. Jedna od vodecih antikomunistickih zemalja pomogla je uspostavljanje komunistickog rezima u Jugoslaviji. Neke demokratske zemlje ne zaziru od toga da u drugim zemljama podrzavaju diktature. A, kad im to odgovara, i teroriste. Interesi su jaci od principa, pogotovu su jaci od ljubavi. I opasno je ne biti toga svestan.

Pomenuli ste Amerikance. Svetu, pa i samoj sebi, Amerika bi mnogo vise koristila ako se ne bi osecala obaveznom da, bilo kuda da podje, obuje cizme i stavi slem. Obuveni u cizme, i sa slemovima na glavama, Amerikanci se vec nalaze na nasim granicama. Kad budu ocenili da treba da udju u nasu zemlju, ne verujem da cemo ih ubediti, a jos manje da cemo ih naterati, da cizme izuju. Tamo gde je sila jedini argument, mi smo, objektivno, bez argumenata. Pretnje da cemo se Americi suprotstaviti silom veoma su opasne, ali ne za Ameriku.

Mi moramo da trazimo neki drugi izlaz, i drugi nacin. Koji?

- Ne znam koji. Znam samo da ovo sto radimo nije pametno. I znam da ovu nasu orahovu ljusku ne mozemo naterati da plovi uz bujicu. I znam da moramo pokusati sve da ovu orahovu ljusku, i sve sto je u njoj, nekako sacuvamo, i privedemo je u neke mirnije i manje opasne vode. Ako ne mozemo biti mocniji nego sto jesmo, treba da pokusamo da budemo pametniji nego sto smo dosad bili. Ali sta moze da postigne pametna rec u nasim prilikama? Sta je postigao Slobodan Jovanovic svojim zabrinutostima i savetima? I zasto velika vecina Srba radije slusa galamu i pretnju nego razloznu i odmerenu misao?

- Ovde se odavno ne traze oni koji su pametni, nego oni koji su poslusni. Da nam je do pameti, ne bismo pustili toliko mladih i obrazovanih ljudi da svoja znanja odnesu u tudje zemlje. Kazali ste svojevremeno da je nezreo narod koji pristaje da jedan covek, sto nikome ne saopstava svoje ciljeve i planove, i nikome ne polaze racuna o rezultatima svoje politike, odlucuje o njegovoj sudbini i sudbini zemlje. Ali, recite sad, gospodine Simovicu, sta je to narod? I kako to narod, u vreme sveopste medijske manipulacije, moze da bude pametniji?

- Nesumnjivo je da je uticaj medija, u nasem vremenu, strahovito porastao, i da su, u srazmeri sa tim njihovim sve vecim uticajem, rasle i mogucnosti njihove zloupotrebe. U sadasnjoj manipulaciji narodom mediji su odigrali veliku i kobnu ulogu. Medjutim, nisam siguran da se sva krivica sme pripisivati samo medijima. Bice da tu ima i nekih drugih razloga koji su pomogli da se od nas umesi to sto se umesilo. Mozda mi u ovom trenutku nismo brasno od koga bi se moglo umesiti nesto drugo.

Kad je na Kosovu pocelo da se puca, neki policajci su dali otkaze i napustili sluzbu. Bili su spremniji da se vrate na svoja zapustena seoska imanja, i da oru, nego da se po Kosovu tuku sa dobro naoruzanim Albancima, i da ginu. A otkaze nisu davali, i sluzbu nisu napustali, i nisu pokazivali spremnost da se na svoja zapustena seoska imanja vrate, u jesen i zimu 96. i 97, kada su sa pancirima, slemovima, pendrecima i vodenim topovima, slati da rasteruju demonstracije golorukih beogradskih studenata!

Kad je proletos zapucalo na Kosovu, mnogi roditelji su pozurili u kosovske kasarne, da traze svoju decu, da ih vrate kucama. Taj strah i briga su razumljivi. Ali ti roditelji su toj deci, kad su odlazila u vojsku, priredjivali raskosne ispracaje, sa gozbama, zastavama i muzikom, pevajuci o Srbiji koja nije mala jer je triput ratovala! Da, zaista to upucuje na razmisljanje o nedoslednosti.

- Najvece nedoslednosti otkricemo ako podignemo pogled prema drzavnim i stranackim vrhovima. Na primere te nedoslednosti mi smo toliko navikli da smo ih, cak i onda kada su dobijali drasticne oblike, pratili sa apatijom. Tu apatiju je za trenutak prekinuo predlog Zakona o pravima i obavezama izabranih lica, koji je predsednicima republike, vlade i skupstine, ministrima i narodnim poslanicima, javnim tuziocima i njihovim zamenicima, a delimicno i sudijama, trebalo da obezbedi basnoslovne i dozivotne plate i druge privilegije. Od tog zakona su gora samo obrazlozenja koja su ga pratila. Ministri, navodno, treba da dobiju tolike plate i privilegije da bi mogli biti ekonomski nezavisni, i da bi tako bili zasticeni od korupcije! Zar su "izabrana lica" toliko kvarljiva roba da ih od tog iskusenja treba zastititi dozivotnim privilegijama? Uostalom, zar se i tolike privilegije ne bi mogle shvatiti kao vid korupcije?

Povecanje funkcionerskih plata obrazlagano je i tvrdnjom da direktor jedne novinske kuce mesecno prima, navodno, deset hiljada maraka. I tih deset hiljada maraka predstavljeno je kao jedina relevantna mera za odredjivanje funkcionerskih primanja. A zasto kao mera nije uzeto nesto sto je u nasim prilikama mnogo relevantnije, suma od sto ili dvesta maraka, koliko iznose plate i penzije velikog broja gradjana Srbije? Kako vam zvuce reagovanja na ovaj zakon?

- Ogorceni ljudi najcesce kazu da on pokazuje da ova vlast misli samo na sebe. Meni to ne izgleda tako. Da ume da misli na sebe, vlast svojim sve vecim prohtevima ne bi provocirala nezadovoljstvo naroda koji zivi u sve vecoj bedi. Kada sve siromasniji narod mora da izdrzava sve pohlepniju i sve bogatiju vlast, to je u pocetku lose po narod, ali na kraju moze da ispadne vrlo lose po vlast!

Nedavno doneti Zakon o informisanju je naneo udarac nasoj stampi, a preko nje i razvoju demokratije u Srbiji. Zakon o univerzitetu je naneo udarac nasem visokom skolstvu, a preko njega i nasoj nauci. Moglo bi se, medjutim, desiti da Zakon o pravima i obavezama izabranih lica, koji vec mnogi, krace i tacnije, zovu Zakon o privilegijama, nanese udarac onima u ciju je korist donet. Jer, i pored velike trpeljivosti ovog naroda, i pored apatije u koju je potonuo, on ipak nece pristati da bude pretvoren u testo koje se mesi nogama. Da li ste u to potpuno uvereni?

- Nisam, jer ne mogu smetnuti s uma da ima ljudi koji su zadovoljni i sa devet penzija godisnje, jednostavno zato sto je devet penzija ipak vise od pet. I koji ce biti zadovoljni i sa samo pet penzija, zato sto je pet penzija vise od tri. I koji ce glasati i za onog ko im obezbedi tri penzije godisnje, jer su tri penzije ipak vise nego ni jedna! Rezim se oslanja na takve glasace, i na takvu logiku. Treba li da ostanemo bez ijedne penzije, i bez igde icega, da bismo se osvestili i shvatili sta nas je snaslo, i da bi nam sinulo sta u tome sto nas je snaslo treba da radimo?

A mozda bi cela ova prica mogla stati u manju torbu. Mozda je taj zakon donet samo zato da bi ga neki spasitelj nacije mogao ukinuti! "Nema na svetu tako rdjavog naroda koji bi zasluzivao ovako rdjavu vlast." To je Vasa recenica iz jednog od govora studentima, odrzanih u vreme masovnih protesta na izmaku 1996. Protesti su zavrseni pobedom (?) te vlasti, i ulaskom studentskih celnika u rukovodstvo jedne opozicione stranke. Kazu pesimisti da je tako potrosena narodna energija, potrebna za velike promene. Mislite li i Vi da jeste potrosena?

- To, da je narodna energija potrosena, ne kazu pesimisti nego realisti. Ta narodna energija jeste potrosena, i to ide na dusu onih kojima je ona bila stavljena na raspolaganje. Ali to sto je ta energija potrosena ne znaci da se u narodu, umesto nje, ne stvara neka nova, mozda jos veca energija. Onu energiju koja se pokazala u jesen i zimu 96. i 97. nisu proizveli programi opozicije. Nju je proizveo rezim. I valjda samo rezim ne vidi da opet cini sve sto je u njegovoj moci da stvori energiju koja ce ga srusiti. Setite se Eshilovog Prometeja, koji na Ijino pitanje o Zevsu: "Pa ko ce njemu carsko zezlo oteti?", odgovara: "Sam sebi svojim namerama sujetnim". Osim neprilika koje sam proizvodi, rezim ima jednu, nasledjenu, koju - sami ste rekli - oklevanjem uvecava. Za razgovor o Kosovu verovatno nema podesnijeg sagovornika od pesnika "Boja na Kosovu". Jedan veliki srpski pisac kaze da je Kosovo izgubljeno. Patrijarh srpski gospodin Pavle veli: "Nista nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno." Patrijarh veruje da Srbi mogu sacuvati Kosovo snazenjem sebe i svoje istrajnosti. U sta Vi verujete gledajuci kosovsku dramu?

- Nama se danas sveti lakomislenost nasih vodja, koji su nas, tokom svojih predizbornih kampanja i agitacija, uveravali da problem Kosova ne postoji, da je izmisljen, i da je na Kosovu i u Metohiji sve u redu. Med i mleko, kao i u celoj Srbiji. Koliko je na Kosovu sve u redu, i koliko problem Kosova ne postoji, pokazalo se tokom cele protekle godine, kada je tamo, na obema stranama, izginulo, ili na druge nacine stradalo, mnogo ljudi. A najvise mladih, bespomocnih i neduznih. Kad se neki problem ne vidi, onda se za njega ne trazi ni resenje. A nasa vlast deset godina nista nije videla, i nikakvo resenje nije trazila. I dok je ona i sebe i nas uveravala da je tamo sve u redu, Albanci su neometano pripremali teren za postizanje svojih ciljeva. Imajuci na umu svoj cilj, otcepljenje i nezavisnost Kosova, oni su organizovali institucije svoje ilegalne, paralelne drzave, obezbedjivali su saveznike, cak su se i naoruzavali, sili uniforme, kopali rovove, gradili cak i kasarne, i organizovali neke skupine, koje su proglasili oslobodilackom vojskom. I kad je sve to bilo gotovo, kad su ocenili da je kucnuo pogodan cas, oni su sve to aktivirali. Pocele su otmice i ubistva. Kakav ishod naslucujete?

- Ishod ovoga sto se sad dogadja na Kosovu je neizvestan. Alternativa ratu su pregovori, ali ti pregovori nikako da pocnu. Albanci bi pristali da pregovaraju sa srpskim vlastima samo ako bi im unapred bilo priznato pravo na otcepljenje i nezavisnost. Ako bi taj njihov zahtev bio usvojen pre nego sto se sedne za pregovaracki sto, o cemu bi onda ostalo da se pregovara? O tome da li ce se ugovori o njihovim usvojenim zahtevima potpisati crnim ili plavim mastilom? Albanci bi za pregovaracki sto seli samo pod velikim pritiskom svetskih mocnika, koji se uveliko ponasaju kao njihovi mentori. Ali ti veliki pritisci su izostali, i pregovora jos uvek nema.

S druge strane, srpske inicijative i ideje ne deluju ubedljivo. One su iznudjene i nejasne i, sto je najgore, one su zakasnele. Pitam se nije li onaj ko sve drzi u rukama, i ko sve ove delegacije salje u Pristinu, na razgovore na koje niko sa albanske strane ne dolazi, odavno propustio sve mogucnosti, i sve rokove, za sva resenja koja bi za Srbe mogla biti povoljna.

Albancima nije tesko da se postavljaju tako nepomirljivo, i cak tako ultimativno, kad iza sebe imaju tako veliku podrsku, a ispred sebe jedan rezim koji je stekao reputaciju gubitnika. Nedavno me je neko od vasih kolega pitao: Da li Srbija moze da odbrani Kosovo? Odgovorio sam: Da Srbija moze da ga odbrani, Albanci ne bi ni pokusali da ga od nje odvoje! Da ste politicar i drzavnik, po definiciji poslanja zaduzen za trazenje izlaza iz nevolja, gde biste ga trazili i nasli?

- Da bi resila problem Kosova, kao i sve ostale probleme koji gore oko nas, Srbija bi morala da se konsoliduje, da se normalizuje, da ojaca. Ne da ojaca naoruzavajuci do zuba sto hiljada policajaca, i pretvarajuci policiju u vojsku, nego da ojaca ozdravljujuci privredu, izgradjujuci demokratiju, obezbedjujuci podrsku nacionalnim interesima, i vracajuci se na svoje mesto u evropskim i svetskim, politickim i ekonomskim, institucijama i sistemima. Ovaj rezim, medjutim, od svega toga ne radi nista, ili radi samo ono sto je tome suprotno. Niti jaca privredu - privreda sve dublje i sve brze propada; niti stice saveznike i obezbedjuje podrsku nacionalnim interesima - on se ksenofobicno ogradjuje od sveta, pa cak i one koje smo smatrali svojim tradicionalnim prijateljima okrece protiv nas i pretvara ih u nase neprijatelje!

Rezim u neprijatelja pretvara cak i Crnu Goru, poslednju i jedinu republiku koja je sa Srbijom ostala u zajednickoj drzavi. On ne samo da ni jedan od problema ne resava, nego nove probleme stalno stvara! Ponasanje srpskog rezima prema Crnoj Gori je neodgovorno, nepromisljeno i opasno. Ali je isto tako neodgovorno i opasno ako se svaka kriza, svako neslaganje u zajednickoj drzavi, svako nezadovoljstvo njenim funkcionisanjem, koriste kao povod za pretnje otcepljenjem! Stari i novi ljubitelji otcepljenja medju Crnogorcima, takozvani zelenasi, reci ce isto sto su govorili Hrvati i Slovenci: da je zajednicki zivot postao nepodnosljiv. A sve ce uciniti da se nepodnosljivost uveca.

- Srbija i Crna Gora svoju zajednicku drzavu treba da smatraju neprikosnovenom, i treba da je cuvaju u svim uslovima, i uprkos svim iskusenjima. Ako zivot u toj drzavi postane nepodnosljiv, tu drzavu ne treba napustati i rasturati, nego treba uklanjati uzroke koji zivot u njoj cine nepodnosljivim.

MILO GLIGORIJEVIC