U POSETI SRBIJI

Beograd decenijama vazi za grad u kojem se odrzavaju mnogi znacajni knjizevni susreti. Ovde su dolazile istaknute licnosti pisane reci iz celog sveta. Dosta ih je bilo i u ovom vremenu ali svakako ne u onoj meri kao nekada.

Vec pune tri i po decenije, svakog oktobra, Beogradski susreti pisaca okupljaju knjizevne stvaraoce sa svih kontinenata. Broj inostranih pisaca koji su ucestvovali na ovim susretima odavno je postao cetvorocifren. Medju njima bilo je i onih mladjih, manje poznatih, ali i onih kojima je priznanje za knjizevni rad potvrdjeno i Nobelovom nagradom. Poznatija imena sa ovih susreta su svakako Robert Grejvs, Viktor Sklovski, Ginter Gras, Vole Sojinka, Josif Brodski, Kazuko Siraisi, Vang Ksijen, Alen Ginzberg, Tadeus Ruzevic, Las Gustavson, Jozef Skvorecki, Amrita Pritam, Aziz Nesin, Majkl Vajlding, Edoardo Sangvineti, Misel Degi, Djeo Bogza, Dzon Apdajk, Ernesto Kardenal...

Na prvim Beogradskim susretima 1964. godine ucestvovalo je 11 pisaca iz inostranstva, da bi potom, iz godine u godinu, interesovanje bivalo sve vece. Jedino se za vreme ratnih godina (1991-1995) broj ucesnika gotovo prepolovio.

Za pretposlednje susrete, 1997. godine, pozvano je 60 ucesnika iz dvadesetak zemalja, a prosle 1998. godine, kako kaze Moma Dimic, umetnicki direktor Beogradskih susreta pisaca, zbog stednje i lakseg organizovanja programa, racionalno je sveden broj poziva, tako da je na ovaj skup, zajedno sa nasim piscima iz dijaspore, doslo trideset gostiju iz inostranstva. Neka odustajanja Dimic tumaci strahom od bombardovanja kojim se tada otvoreno pretilo Jugoslaviji zbog situacije na Kosovu i Metohiji. U poslednji cas, na primer, "sa velikim zaljenjem" otkazao je ucesce znacajni americki slavista Miln Holton, zatim cela grupa pisaca iz Francuske, pa predsednik pisaca Jordana... Zanimljiva je sledeca epizoda: poznati ruski pisac, inostrani clan SANU, Vladimir Vojnovic poslao je organizatorima pismo kojim ih obavestava da "razlicite okolnosti" ne dozvoljavaju da dodje u Beograd i izrazava nadu da "nicije bombe nece pasti na napacenu srpsku zemlju".

Moma Dimic uzvraca pismom u kojem se Vojnovicu zahvaljuje za podrsku srpskom narodu i izrazava zaljenje sto nece prisustvovati Beogradskim susretima pisaca. Usput ga obavestava da iz Rusije dolazi Ljudmila Razumovska i da se za ovu priliku stampa na engleskom veliki izbor pesama Desanke Maksimovic pod naslovom "Ne boj se", napominjuci da su u situaciji kada se preti bombardovanjem pesnikinje, izgleda, odvaznije i hrabrije. Samo pet minuta posle otpravljanja ovog odgovora, Dimicu se iz Moskve uzbudjenim glasom javlja Vojnovic: "Znas sta, odlucio sam ovog casa da dodjem u Beograd i da budem sa vama, samo ako Udruzenje knjizevnika Srbije moze da mi pomogne oko avionske karte."

- Naravno, napravili smo presedan i obezbedili avionsku kartu za jednog tako znacajnog gosta UKS, kao i pre deset godina, kada je kao prognani sovjetski disident ziveo u Nemackoj - kaze Dimic. - Nazalost, ruski pisci nisu u ovim vremenima "dobrostojeci". Njima sada ne mogu pomoci ni njihova udruzenja knjizevnika, ni drzava, a ni citaoci koji su se listom okrenuli americkim senzacionalistickim naslovima od kojih su decenijama bili odvojeni.

Inace, Vojnovic spada u grupu ruskih pisaca, medju kojima su bili i Okudzava, Jevtusenko, Ahmadulina, Andrej Bitov i drugi, koji su oklevali da dodju u Jugoslaviju u vreme najnovijih balkanskih ratova, da se ne bi izjasnjavali ni za jednu od zaracenih strana. Vojnovicevih srodnika ima i u Srbiji i u Hrvatskoj (neki od njih su svojevremeno presli u katolicanstvo), ali je kod njega prevagnula "srpska strana".

Za ovo putovanje o kojem je rec znala je samo supruga Ira, a u poslednjem casu, pre nego sto ce poleteti za Beograd sa moskovskog aerodroma "Seremetjovo", telefonom se javio i svom najboljem prijatelju u Moskvi, kriticaru Benediktu Sarnovu: "Cuj, upravo polecem za Beograd!" "Ti si lud!", odgovorio je ovaj zbunjeno, ali mu je ipak pozeleo srecan put.

Odmah po dolasku u Beograd Vojnovic je odrzao konferenciju za stampu koja je imala veliki odjek. Rekao je: "I ranije sam govorio: polovina postojecih pesnika zivi u Srbiji, druga polovina u ostatku sveta." Potom je Srbima rekao i ovo: "U dobrom drustvu literatura nije potrebna. To se ne odnosi na vas, jer kod vas nije srecna situacija. Prema tome, knjizevnost vam je neophodna."

Na ove susrete dosao je i spanski pesnik, esejista i prozaista Antonio Porpeta, autor o kojem je do sada napisano vise od 180 studija. "Ovo je treci put kako dolazim u Beograd da bih ucestvovao na knjizevnim susretima i verujte mi da se ovde, medju tolikim prijateljima, usred tolike ljudske topline, osecam kao u sopstvenoj kuci. Ponekad cak i bolje nego kod kuce", opisao je Porpeta svoje utiske.

Argentinska knjizevnica Lilijana Her po drugi put je dosla u Beograd, jer je, pre svega, kako je rekla, "veoma privlaci kultura Jugoslavije".

Veliku paznju privlacili su oni gosti koji su se domacinima obracali "jakim recima" i stihovima, poput kolumbijskog pesnika Neftali Sandovala. Jedan od njegovih stihova koji se mnogo dopao onom delu publike koja veoma drzi do nacionalnog osecanja glasi: "U Srbiji si, strance, i tvoja sloboda i cast su na sigurnom"...

Od raspada SFRJ, sa bivsih jugoslovenskih prostora jedino makedonski pisci nisu izostajali sa Beogradskih susreta. Redovno, svake godine, bila su prisutna njihova najznacajnija knjizevna imena: Radovan Pavlovski, Mateja Matevski, Vlada Urosevic, Radmila Trifunovska, Razme Kumbarovski... dok bi pisce iz Republike Srpske - kaze Dimic - bilo uvredljivo smatrati za strance.

Prethodne godine, prvi put otkako je Hrvatska za Beograd postala inostranstvo, iz ove bivse jugoslovenske republike, na licni poziv, doslo je dvoje pisaca: Tatjana Olujic i Djakomo Skoti. Doduse, gospodin Skoti je i hrvatski i italijanski drzavljanin. Za vreme rata, zbog svojih politickih stavova, izgubio je posao u rijeckom listu "Glas naroda". I sklonio se u Napulj, gde je radio kao direktor Kulturnog centra i odakle je, kako kaze, "pozivao jugoslovenske pesnike u goste i pokusavao da nasa dva naroda vezem dusom".

Naravno, poseta je bilo i mimo ove glavne beogradske knjizevne manifestacije. Patrika Besona i Petera Handkea malo ko vec tretira za "strane pisce" - toliko su otvoreno iskazivali svoju naklonost prema Srbima. Ostajali su pri svome i kada su bivali napadani od svoje knjizevne sabrace. Dolazeci jesenas u Beograd, Handke se pozalio ali i uverio domacine da se nece promeniti, rekavsi: "Otkako sam se izjasnio kao prijatelj Srba, u svetu nisam dobio nijednu knjizevnu nagradu! Smatram da je obaveza pisca da bude uz napaceni narod, a u ovom trenutku to su Srbi."

Protekle godine gost Beograda bio je i danas najcitaniji pisac na svetu Paulo Koeljo, a uz njega i jos nekoliko znacajnih pisaca, kao sto su italijanski pesnici Eudzenijo Micini i Danijel Djankane, nemacki pesnik Rajner Kunce, Radmila Gorup iz SAD, koja je predstavila izuzetno znacajnu Antologiju savremene srpske price na engleskom (objavljenu 1997. u Pitsburgu), zatim Cang Sjanghua sa Tajvana...

- Svakako da ovim ne mozemo biti do kraja zadovoljni, jer smo ranijih godina navikli da gotovo u grupama dolaze znacajni pisci iz Amerike, Kanade, Svedske i drugih zemalja na tzv. studijska putovanja - kaze Moma Dimic. - Kulturni centri i atasei za kulturu ambasada ovih zemalja ne javljaju se vec godinama, iako su nas ranije zasipali projektima i predlozima. Zanimljivo je da je Lik Levi, donedavni direktor Francuskog kulturnog centra dovodio operske pevace, soliste, muzicare i druge artiste, ali nijednog knjizevnika. Za njih, navodno, nisu imali materijalnih sredstava. Ostaje nam samo da protumacimo da nisu zeleli da francuskoj javnosti makar prenesu ono sto bi njihovi pisci videli i doziveli u Srbiji.

Takva saradnja, kaze Dimic, poslednjih godina izostala je, recimo, i sa Poljacima, Cesima, a nazalost i sa osiromasenim udruzenjima pisaca u Rusiji, kojih sada ima cetiri.

- Bez ikakvih prekida traje saradnja sa kineskim savezom, sa rumunskim i sa bugarskim. Ali, u ovom poslednjem slucaju, nasi susedi bili su samo u mogucnosti da posalju svoje pisce u nasu zemlju, ali ne i da ukazu gostoprimstvo nasim. Slicno je i sa Izraelom, ciji su pisci veoma zainteresovani da izadju iz svoje zemlje, ali ne uzvracaju pozivima da se kod njih dodje - predocava umetnicki direktor Beogradskih susreta pisaca.

Na drugoj strani, saradnja je vidno unapredjena sa piscima iz Spanije, Italije i nekih zemalja Juzne Amerike, kao sto su Brazil i Argentina.

- Za pravi potez smatram ono sto su ucinili italijanski diplomatski predstavnici u nasoj zemlji, ambasador gospodin Sesa i direktor Italijanskog instituta u Beogradu gospodin Gverini - kaze jos Dimic. - Oni nisu mogli da zamisle Beogradski susret bez jednog od najznacajnijih danasnjih italijanskih pisaca (nazalost, kod nas neprevodjene) Dace Maraini, dugogodisnje zivotne saputnice Alberta Moravije, pa su organizovali njen dolazak u Beograd.

- Ne dolaze svi pisci iz istih razloga i motiva, mada vec sam njihov dolazak oznacava jednu meru i kolegijalne solidarnosti i neophodne knjizevne radoznalosti - objasnjava Dimic. - Ima tu i malo ukusa zabranjenog voca, cak i iskazivanja licne hrabrosti. Recimo, pisci iz Svedske dolaze mahom kao oprezni hladni posmatraci i kad nam kazu da je satanizacija Srba sada nesto slabija, mozemo da pretpostavimo kakva je tek bila ranije...

A koliko ugosceni pisci mogu da uticu da se to promeni?

- Ima u stranoj stampi dosta napisa nasih gostiju pisaca o nama - kaze na kraju Dimic. - Slika o nama, nazalost, jos je dramaticna, ali jedno je sigurno: svaki od gostiju ostaje prijatelj i saradnik na koga se moze racunati i ubuduce.