NEDELJNIK

BOZIC 1999

U jednom listu osvanula su "otkrica" publiciste koji sebe zove ubedjenim ateistom: da se Bozic praznuje tek od cetvrtog veka nove ere; da se pravi datum Rozdestva Hristovog uistinu i ne zna; da je hriscanska crkva u bozicnoj svetkovini preslikala mnogobozacko slavljenje rodjenja Boga sunca; da je za to slavljenje uzela 7. januar po julijanskom kalendaru ili 25. decembar po gregorijanskom racunanju vremena. To je isti onaj datum u kome su mnogobosci svetkovali suncanog boga! - uzvikuje kriticar vere i obicaja.

Sta ne zna dobricina koji sebe zove ubedjenim ateistom?

Crkva nikada nije krila da se Bozic tek od 354. godine slavi istog datuma, ali su njeni istoricari jednako isticali da s pocetka treceg veka datiraju pisane potvrde o istovremenom praznovanju Bogojavljenja i Bozica.

Nesporno je zatim da je sporan datum Hristovog rodjenja. Crkveni oci misle da je dogadjaj vazniji od datuma i naglasavaju da se mnogi hriscanski godovi ne uzimaju po datumu. Govore i to da 25. decembar nije svojevremeno uzet za praznovanje zbog saglasnosti sa mnogoboscima nego zato da bi se pripadnici hriscanske crkve odvratili od ucesca u mnogobozackim svetkovinama.

Ubedjeni ateista ne bi zasluzio osvrt da nije upotrebio sintagmu "zatucani vernici" i da, takav kakav jeste, sa zakasnelim javnim udvaranjem propalom poretku, nije postao anahronican.

Tako kao sto on pise i govori pisalo se i govorilo cetrdesetih i pedesetih godina u rezimu koji se drzao Lenjinove tvrdnje: Religija je opijum za narod.

U srecnim drzavama gradjani nikome ne moraju preko novina i razglasa da javljaju veruju li ili ne veruju u Boga. Religijska osecanja spadaju u sferu privatnosti i ne iznose se na pazar.

Najobrazovaniji gradjani znaju i da vera, svaka vera, nije samo ritual i samo molitva. Svaka velika religija istovremeno je i civilizacija, a svaka civilizacija ima i kanone ponasanja. Nekada cuveni sovjetski disident Aleksandar Aleksandrovic Zinovjev, upitan o svojoj veri, rekao je: "Nisam religiozan, ali pokusavam da zivim kao da jesam." To znaci da je pisac Razjapljenih visina nastojao da svojim drzanjem potvrdi nacela dobrote i moralne odgovornosti koja su sadrzana u Bozjim zapovestima. Mnogi njegovi zemljaci, ubijajuci ljudskost u sebi, ubijali su snagu svoje drzave i dostojanstvo svoje nacije. Isto se to desilo ovde, u Srbiji, sa Srbima. Vladika Nikolaj Velimirovic je davno pisao: "Ako neko izgubi veru u Boga u naknadu mu se daje glupost. A od svih gluposti tesko da ima vece od ove da se neko naziva hriscaninom, a da ide i pabirci bedne dokaze Boga i besmrtnog zivota po drugim verama i filozofijama. Vladika je video, stigao je da vidi, i primere gluposti nad glupostima". Video je kako se ideologija pretvara u religiju. Cuo je i za jednu bizarnost: u njegovoj otadzbini, jedino u njoj, privrzenici rezima se sahranjuju u znaku ideoloskog simbola, petokrake.

Pretvorivsi ideologiju u religiju, a ideoloskog vodju u zivog sveca, deo Srba uzeo je bezverje kao novu veru. Priklonio se zakonima uspeha u pervertiranom komunizmu. Izabrao je udvornost i stalno dokazivanje odanosti visim vlastima. I sta se desilo? Mnogi zvanicnici borili su se da sacuvaju stolice i privilegije. Mnogi su nastojali da sednu na te iste stolice i da dobiju te iste privilegije. Ostali, izvan kruga jadnih i skodljivih uspeha, apaticno su cutali.

U intelektualnom zivotu svaki tradicionalizam zvucao je prazno, a pobedjivala svaka modernost, cak i ona jalova.

Ponizena i napadnuta Crkva, bez podmlatka koji bi joj osigurao veliku buducnost, ostala je na periferiji periferije javnog zivota. Radovan Samardzic je pisao: "... Svestenstvo, koje je nekad vodilo narod i zajedno uslo s njim u bunu 1804, osvanulo je - najzad - mahom neuko, liseno poverenja sopstvene pastve, bez naglasenije istorijske uloge, preko svojih sinova i kceri, kao jedan od najplodonosnijih rasadnika komunisticke ideologije." Veliki proucavalac i tumac proslosti video je svoj srpski narod kao raslabljen i pocepan, bez zajednicke volje, bez svesti o sebi i drugima, zahvacen klonucem i bioloski onesposobljen. Znajuci da je taj narod kriv jacima i vecima, zato sto je izmedju 1912. i 1918. srusio dve velike imperije, verovao je da se vec izrecena kazna sprovodi postupno, "sa zlocudnim zlopamcenjem". Naslutio je kakav ce biti rasplet srpske nacionalne drame i pisao o njemu, uoci smrti, s tugom.

Ne moze se, dakle, bez tragicne posledice, iscupati iz korena ni biljka ni covek ni narod. Srbi su pristali da ucestvuju u takvom eksperimentu i zato, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka - posle gubitka diplomatskog, politickog i medijskog rata - prazno su pretili praznom puskom ili nezainteresovano cutali gledajuci egzodus svojih sunarodnika iz jedne i druge Slavonije, iz Kninske Krajine. Cute i sada, mahom, kad im ponekad i ponegde kazu da je i Kosovo izgubljeno. Cute o pljackama, o primerima korupcije i dozvoljenog otimanja. Cute gledajuci kako birokratska pamet ponizava Univerzitet. Cute nad Zakonom o informisanju koji ukida pretpostavku nevinosti i kao takav ne postoji ni u jednoj zemlji civilizovanog sveta. Cute o bednim platama zaposlenih, o jadima penzionera.

Sve to sto im se desava, Srbi vecinom (i mnogi vernici i mnogi ateisti) uzimaju kao nesto sto ih se ne tice.

Na Bozic, godine 1999, neki vernici ce se moliti za boljitak i prekretnicu, neki ateisti ce se tome nadati. Zato, na kraju ovog (ne)prigodnog razmatranja i treba reci:

Daj Boze da se Srbi usprave!

Daj Boze da pocnu ziveti po vecnim zakonima ljudskim i Bozjim, a ne po trenutnim slabim kalkulacijama, po iznudjenim dovijanjima.

Daj Boze da, napustajuci stranputicu, nadju moralnu vertikalu u sebi, snagu i sposobnost da vide sta mogu i koliko mogu u svetu koji im nije naklonjen.

Daj Boze da izgrade ustanove istinske demokratije.

Daj Boze da u Novoj godini, barem u ostvarivanju drzavnih i nacionalnih ciljeva, ne bude mrskog strancarenja i podvojenosti.

I daj Boze da u srpskoj istoriji vise nikada ne presudjuju vika i neznanje, kao sto se desavalo u raspadu druge Jugoslavije. Daj Boze da u srpskim drzavnim i nacionalnim poslovima trijumfuju mudrost, odgovornost i odmerenost.

Ako nemaju nista protiv sadrzaja molbe i ubedjeni ateisti mogu ovo "daj Boze" uzeti kao uzrecicu. U bozicnim obicajima naci ce radost tako potrebnu svakome pojedinacno i svima zajedno.

MILO GLIGORIJEVIC