NEDELJNIK

Pre nekoliko dana, u studiju jedne liberalno orijentisane beogradske stanice, Matija Beckovic je izjavio nesto sto iz texnickih razloga ovde moze biti samo prepricano. Rekao je, otprilike, ovako: dzaba je nama sto mi s nase strane neke ljude i neke pokrete nazivamo takozvanim i samozvanim, kad oni, a i drugi uz njih, uzvracaju nama da smo i mi takozvani i samozvani. Tako gledano, nema nikakve razlike izmedju nas i njih...

Pesnik je ovom izjavom, mozda i nehoticno, jednim kulturoloskim terminom formulisao drzavu u kojoj zivimo. To se zove postmodernisticka drzava. Jer, upravo je jedan od osnovnih principa postmodernizma to sto on ukida razlikovanje izmedju onoga koji oznacuje i onoga koji je oznacen. U nasoj politickoj i drustvenoj pragmi takvi primeri su cesti: onaj koji je oznacavao brzo se pretvarao u oznacenog; ko je naredjivao i presudjivao, sutradan je morao da slusa i posluzuje apsandzije; ko je ucenjivao, postao je predmetom ucene; ko je pucao, bivao je upucan.

Jos jedan od zanimljivih principa postmodernizma jeste onaj koji odbija da pravi razliku izmedju stvarnosti kakva ona jeste i stvarnosti kakva se prikazuje, to jest one stvarnosti koja je samo simulakrum, imitacija stvarnosti.

Uzecemo za primer jedan dan iz nase najskorije istorije, 29. septembar 1998. godine. Na taj dan novine su objavile (kako koje, ali ovde ce biti citiran DT) da je "premijer Mirko Marjanovic objavio u Skupstini (SR Srbije, Dj.D.) da su sa jucerasnjim danom porazene teroristicke grupe na Kosovu i obelodanio: mir na Kosovu"! Terorizam je porazen, Srbija povlaci specijalce. I jos je dodao premijer: "Unistenjem i hapsenjem preostalih teroristickih bandi u rejonu Bajgora, Cicavica i Jezerske planine, porazene su naoruzane teroristicke grupe i time su juce okoncana antiteroristicka dejstva na Kosovu." (Kurziv nas.)

Tako izgleda premijerova stvarnost i ona je sasvim u skladu s postmodernistickim principima na kojima funkcionise drzava. Jer, u onoj prvoj stvarnosti, sve je izgledalo drukcije: samo dan - samo jedan dan - pre citiranog premijerovog govora "u akciji razbijanja grupa albanskih terorista na podrucju Jezerskih planina poginula su cetiri policajca" i jos "trojica vrsnih policajaca krusevackog SUP-a kod sela Gornje Obrinje". U redu, moglo bi se uzeti da je to bilo dan pre premijerovog govora i da su sve te albanske teroristicke grupe pristale da se promene u jednom danu, da se odreknu svih svojih zahteva, i da prestanu s tim svojim muckim napadima. Mir na Kosovu! Bilo bi to sasvim u skladu s postmodernistickom drzavom.

Ali ne. Ima ih koji ne vole postmodernu. Samo tri dana posle premijerovog govora, 3. oktobra, "u muckom napadu terorista kod Dragobilja, nedaleko od Maliseva, izgubio je zivot Dejan Barac, policajac iz Kragujevca". A posle Baraca, do danasnjeg dana, jos mnogo srpskih policajaca izgubilo je zivote onamo gde u postmodernistickom vidjenju vlada mir. Istini za volju, zivote su izgubili i mnogi albanski teroristi i to u onim okoncanim antiteroristickim dejstvima na Kosovu.

Prilika je da se ovde dezavuise jedan drugi termin koji se (pre)cesto pogresno upotrebljava kad je rec o zemlji u kojoj zivimo. Kaze se: ma, ovo je cist nadrealizam. Time se, ocigledno, misli na nesto nestvarno, na nesto sto se dogadja samo u snu. Pogresno. Jer nadrealizam zapravo znaci nesto nadstvarno, suprastvarno, nesto sto je vise od same stvarnosti. Njegov cilj je dobijanje slike sveta u kojoj "ne postoji protivurecnost izmedju sna i stvarnosti". Bas kako je Breton i zapisao u svom Nadrealistickom manifestu u kojem kaze da je nadrealizam "cist psihicki automatizam cija je namera... da izrazi stvarni proces misljenja". Dakle, onaj ko bi o Kosovu (na primer) hteo da govori nadrealisticki morao bi svoje kosmarne snove o postradanjima na Kosovu da izjednaci sa stvarnoscu, i morao bi reci: bojte se, jer na Kosovu nema mira.

Ali, jos jednom - ne. Ne zaboravljamo tezu da je ovo postmodernisticka drzava i da u njoj, prema tome, deluje i treci princip postmodernizma za koji Radmila Nastic, u svom doktorskom radu "Drama u doba ironije", kaze: "Jos jedan popularan princip postmodernizma je takozvani povratak u buducnost, sto se ogleda u predstavljanju celokupnog vremena u sadasnjosti ukljucujuci njegov kraj, ili u drugom smislu, popunjavanje sadasnjeg prostora dogadjajima iz proslosti i buducnosti. U takvoj koncepciji, u stvari, nema mesta za pravu sadasnjost... stvarnost je zamenjena proizvodom simulacije koja na principu informatike i kibernetike, jezika reklame i propagande, beskonacno umnozava jedan model ciji je stvarni uzor vec zaboravljen."

Kako to izgleda kad se sadasnji vremenski prostor ispuni dogadjajima iz proslosti i iz buducnosti i toliko zgusne da "nema mesta za pravu sadasnjost", to se moze videti na primerima iz svakodnevnog zivota: ima mesta i za price o kolevkama srpstva, i za Jasenovac, i za brze pruge, i za nove ruske avione koji ce ("kako se saznaje") umnogome nadmasiti americke... ali niko ne govori kad ce penzionerima biti nadoknadjena tri ili cetiri zaostala iznosa penzija, zasto u bolnicama nema potrebnih lekova i anestetika i... da ne redjamo banalije naseg svakodnevnog zivota.

Nego da se za kraj vratimo onom prvom principu postmodernizma koji ukida razlikovanje izmedju oznacenog i oznacitelja. U zemljama uzavrele krvi i uzavrelih politickih strasti, a takve su, po definiciji, latinoamericke zemlje, svako malo desavala se poneka revolucija. Kao i u svakoj revoluciji, ljudi su lako dopadali zatvora. Pa tako jednoga dana u prepunu celiju ubacise jos jednog zatvorenika. "Zasto ste vi ovde?" upita pridoslica. "Dizali smo revoluciju protiv Pedra", odgovorise mu slozno. "A ti? Zasto si ti ovde?" "Ja sam Pedro."

Ko u ovome zeli da vidi neku pouku o postmodernistickoj drzavi, od volje mu.

DJORDJE DIMITRIJEVIC