RAMAZAN U PAZARU

"Blizu sam sedamdeset godina, a jos se nikada niko nije sjetio da nam sred carsije za Novu godinu pobode citavu jelku. Ko ovaj prostor ranije nije vidjao vjerovat ce da je ovdje porasla". komentarisace stari Sandzaklija zagledajuci novogodisnji poklon prinudne uprave gradjanima Novog Pazara. Ukraseno bozicno drvo uoci praznika koga zitelji grada ne slave tek nekoliko vekova, slikovit je primer razumevanja i odnosa drzave i njenih ovdasnjih gradjana.

Ucesnici novogodisnjeg programa lokalne televizije konzumirali su alkohol. Sutradan je redakciji stiglo niz protesta gradjana. Urednisto je objasnilo da je program snimljen pre nego sto je ramazanski post poceo.

U kraju gde se simpatise gradjanska opcija, glasa za nacionaliste a trguje sa levicarima nista nije onako kako izgleda. Uz novogodisnje drvce imputirano na gradski trg u Sandzaku je ramazanski post i pripreme za proslavu Bajrama.

Lokalna TV stanica Jedinstvo emituje prigodan nocni program. Program ide uzivo iz studija a ljubazni voditelji, sedeci za stolom na kojem se nalaze tepsije baklave i druge djakonije, razgovaraju sa gledaocima i ispunjavaju muzicke zelje. Ovaj kontakt program poceo je 19. decembra, na pocetku posta a prekidan je do sada samo tri puta: za pravoslavni Bozic i Novu godinu, kao i 31. decembra, kada su u studiju Jedinstva, u skladu sa programskom orijentacijom ove komercijalne stanice da uvazava razlicitosti ovog prostora, emitovane emisije posvecene praznicima pravoslavaca i ateista. Tada se dogodila i zanimljiva epizoda, koja se gotovo kao vic prepricava u gradu. Neko je, naime, primetio da su ucesnici novogodisnjeg programa konzumirali alkohol sto je strogo zabranjeno za vreme ramazana. Sledeceg dana pocele su kritike na racun nesmotrenosti urednistva, koje ce morati da objasni da je program sniman sesnaestog, dakle pre posta, tako da o nepostovanju verskih propisa ne moze biti govora.

Dan se u Novom Pazaru deli na vreme posta i vreme ramazanskih obroka: iuftara, prvog vecernjeg i sufura poslednjeg jutarnjeg obroka, cega se veliki broj Pazaraca strogo pridrzava. Malobrojni su oni koji ce u vremenu izmedju, u nekoj od gradskih cevabdzinica poruciti pazarski cevap ili ljutu pljeskavicu a potpuno je iskljuceno da, cak i u nekom od savremenih kafica, gost dobije pivo ili nesto zestoko.

U pola pet po podne, ovaj inace uzurbani trgovacki grad potpuno opusti jer tada pocinje vecernji obrok gde ce biti servirane punjene paprike, sarme, janija ili musaka, potom slatkisi uz nezaobilaznu bozu ili sok od kleke. Najzaposleniji u to vreme su lokalni pekari koji ispeku na stotine ramazanskih lepinja, hleba koji se pravi samo u vreme posta. "Testo je slicno onom za picu", delimicno otkriva tajnu mekanog hleba Besim Kolasinac, pekar, " s tim sto se lepinja posipa zrnevljem ceregotije, biljke koju specijalno za ovu priliku nabavljamo iz Turske a koja, kazu, pomaze nerotkinjama, dijabeticarima a leci i cir."

Predvece ce se i gradske "kafecajnice" napuniti gostima, iskljucivo muskarcima (za devojke su rezervisani kafici), koji uz kafu ili caj i partiju karata cekaju zoru, i poslednji jutarnji obrok - sufur, kada ce biti posluzeni raznim pitama, vocem i drugom jacom hranom kako bi izdrzali celodnevni post. Izmedju dve sofre i trgovine na obliznjoj pijaci ili u nekom od nadaleko poznatih butika sa farmerkama, Pazarci ili bar oni najrevnosniji sledbenici islama, pet puta dnevno odlaze na klanjanje u jednu od 28 gradskih dzamija.

Prema podacima Helsinskog odbora za ljudska prava u Sandzaku, ove godine ce izmedju osam i dvanaest hiljada Bosnjaka -muslimana, Bajram proslaviti van svojih kuca. Toliko ih se, tvrde humanitarci, iselilo iz Sandzaka od pocetka krize na Kosovu do danas. Trend iseljavanja iz Sandzaka, zapocet sa raspadom Jugoslavije a intenziviran za vreme rata u Bosni smanjice muslimansku populaciju za cetvrtinu u regionu gde su, prema popisu iz 1991. godine, cinili 54 odsto stanovnistva. U tom periodu posmatraci ce na ovim prostorima zabeleziti mnoga ubistva, otmice gradjana iz vozova, politicke procese i druge vidove krsenja ljudskih prava zbog cega ce region u dokumentima medjunarodnih organizacija biti okarakterisan kao "podrucje visokog rizika".

"Jedini cilj vlasti bio je da u Sandzaku promeni demografsku ravnotezu. Vlast je nameravala da napravi etnicki prekid izmedju Muslimana u Bosni i Muslimana - Bosnjaka u Sandzaku", istice u razgovoru za NIN Rasim Ljajic, lider SDA. "Danasnji potpredsjednik vlade izjavljivao je tada da granica sa Bosnom mora biti etnicki cista u dubini od 30 kilometara. Mi smo to sada i dobili. Na potesu pljevaljske i pribojske opstine najveci broj sela je etnicki cist. Procjenjujem da ce taj proces biti nastavljen iako je istina da metode pritisaka na Muslimane nisu vise tako drasticne kao za vrijeme rata i danas se primjecuju vise u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja", smatra Ljajic.

Iako zive u siromasnom i nerazvijenom kraju u kojem dominira poljoprivreda, Sandzaklije bije glas da su bogat svet. Zasluge za to pripadaju novopazarskim trgovcima, koji su grad pretvorili u centar tekstilne industrije. Proizvodjaci cuvenih "leviski" i "versace" farmerica zarade godisnje i do 100 miliona dolara. Za sebe ce reci da su silom prilika i najrevnosniji poreski obveznici. "Najvise maltretiraju nas Bosnjake - muslimane", pozalila se u pismu Sulejmanu Ugljaninu, lideru SDA za Sandzak, jedna sugradjanka a njeno pismo preneo je lokalni list "Sandzacke novine". "Seljacima oduzimaju sir a nas zapisuju kaznjavajuci kako znaju i umiju, govoreci nam pri tom 'jos ste tu'", zali se Safeta Ibrahimovic. Zelja da se izbegne ovakav tretman motivisace mnoge trgovce da zastitu potraze na levici. U izvestaju Medjunarodne krizne grupe za Sandzak, dolazak JUL-a, pocetkom 1995.godine ocenjuje se kao potez vlasti sa ciljem da "reanimira socijalisticke teme bratstva i jedinstva, a istovremeno vrsi politicku funkciju poricanja da je Sandzak bio meta organizovanih drzavnih represija".

Sandzaklije su konformisti, vole da gledaju svoja posla i da se u politiku ukljucuju samo ako moraju. "U Sandzaku je politika inkriminisuca djelatnost", objasnjava Rasim Ljajic. "Obicnog covjeka iskustvo uci da bavljenje politikom znaci zatvor i torturu, a za biznismena to znaci opasno poigravanje sopstvenim kapitalom".

Sledeci takvu logiku, lokalni elektronski mediji, dve televizijske i nekoliko radio stanica, koncipirali su svoje programe uglavnom kao zabavne. Pomenuta televizija Jedinstvo, uz muziku i filmove, emituje samo jos saopstenja drzavnih ograna. Objasnjava Feris Semovic, direktor i glavni urednik: "Politika nas ne zanima." U jednoj anketi lokalnog lista "Parlament" gotovo trecina ispitanika potvrdjuje da nikada ne gleda politicke emisije. Pazarci koje nesto od politickih sadrzaja ipak zanima, rado gledaju Dnevnik, ali onaj koji emituje televizija BiH.

"Doslo je ono vreme totalnog rastakanja kriticne i relevantne 'mislece mase' u politickom ali i u kulturnom smislu. Onaj minimum raspolozivih intelektualnih snaga, polako i uspesno marginalizovan, nicim se ne moze nadomestiti. Umesto stvaranja bosnjackog medijskog i kulturnog centra, doslo je do usitnjavanja kvaziinstitucija, do promocije redakcija sa partijskim pogledom na svet", kaze Saban Sarenkapic, urednik mesecnika "Has" i pokretac jedinog sandzackog knjizevnog magazina. "Elektronski mediji ovde sluze za simulaciju demokratije, koja se na ovim prostorima u bukvalnom smislu meri brojem emitovanih sevdalinki."

Magazin "Has" objavljuje pricu o tome kako je u pismenom zadatku jednog ucenika sedmog razreda uciteljica pronasla krupnu gresku - rec Muslimani napisanu velikim slovom, i odmah je ispravila, ocenivsi zadatak ipak visokom ocenom. Veoma su ceste debate o etnickom, kulturnom, nacionalnom identitetu naroda na ovom prostoru, pa i pitanje upotrebe velikog ili malog slova u pisanju njegovog imena, veoma je prisutna. Bosnjacko nacionalno vijece Sandzaka Sulejmana Ugljanina optuzilo je nedavno srpske medije za kampanju protiv Bosnjaka iz Sandzaka, pozivajuci se na televizijske emisije, feljtone i novinske napise beogradskih glasila u kojima se ova populacija naziva "Poturcenjacima", "Muhamedancima" i gde se o bosnjastvu govori kao o "zloupotrebi naroda".

"I kod samih Bosnjaka - muslimana uocljiva je nedovoljna nacionalna definisanost. To delom dolazi od islama gde je pitanje nacija podredjeno pitanju vjere. Ljudi su ili vjernici ili nevjernici. Muslimani, kroz istoriju, gotovo da nisu ni smjeli drzati do nacionalne pripadnosti." smatra Sefko Alomerovic iz Helsinskog odbora za ljudska prava za Sandzak. "U vrijeme budjenja nacionalne svijestu kod evropskih naroda u 18 i 19 veku, Bosnjaci nisu imali za tim potrebu jer su zivjeli u drzavi u kojoj su bili i povlasceni. To su dva veoma vazna elementa za formiranje stava Bosnjaka prema svojoj nacionalnoj pripadnosti."

Statistike kazu da sandzackih Bosnjaka ima danas daleko vise po svetu nego u Sandzaku. Iseljavali su se u Zapadnu Evropu, skandinavske zemlje, Tursku, arapske zemlje. Prica kaze da na krajnjem jugu Turske zivi zajednica sandzackih Bosnjaka koji se i danas zaklinju cascu crnogorskog kralja Nikole, u znak secanja na dobar tretman koji su tada imali i licne pokusaje kralja da spreci njihovo iseljavanje. Tadasnji kralj je, navodno, stao pred jedan konvoj i pokusao da licno ubedi ljude da ne odlaze. Ali nije vredelo.

LJUBICA GOJGIC