2508, JANUAR 21 1999

IZBEGLICE

BEZ VOZNOG REDA U kragujevacka predgradja su pre nekoliko nedelja pocele da stizu brojne srpske porodice sa Kosova, koje su govorile da su tu dok traje skolski raspust. Raspust je zavrsen, kosovski Srbi su ostali

Voz iz Kosova Polja za Beograd poslednjih meseci prazni se uglavnom u Kragujevcu - preciznije, na prigradskoj stanici u Grosnici. Putnici, pretezno zene i deca, natovareni torbama sa najnuznijim stvarima, u nameri da sa Kosova iznesu zive glave dok je jos moguce, odatle krecu u potragu za rodjacima, prijateljima, ili nepoznatim zemljacima po naseljima oko Kragujevca kod kojih bi se smestili, bar za neko vreme. Prilicno rasprostranjeno uverenje Kragujevcana da su "Kosovari", kako Sumadinci zovu svoju srpsku bracu, puni para, kosi se sa njihovim izgledom. Vec na prvi pogled deluju jos siromasnije i beznadeznije od svojih kragujevackih domacina.

Sta se dogadja kad puka sirotinja dodje "u posetu" istoj takvoj sirotinji, pokaze se vec za petnaestak dana. Kad uvide da su na teretu, da rodjaci i prijatelji nemaju hrane ni za sebe, a pogotovu za (ne)ocekivane goste, zakljuce kako dole, kod kuce "i nije jos tako strasno", pa opet spakuju kofere i - nazad. Zato je u poslednjih mesec-dva cirkulacija dvosmerna. Jedni pristizu iz kosovskih mesta u kojima su "Siptari, teroristi ili oni", kako ih izbegli Srbi zovu, ubili, ranili ili oteli njihove rodjake i prijatelje. Sa stanice u Grosnici, ne ulazeci u grad, rasporedjuju se po okolnim uglavnom divljim naseljima, koja su ranije naselili Srbi sa Kosova. Drugi na toj istoj stanici cekaju voz za nazad. Neki od njih su, blago receno, vrlo rezignirani: "Ako treba, poginucu u mojoj kuci, a ne da u tudjoj sedim na cose od stolice", kaze nam zena kasnih pedesetih godina. Nece da se predstavi. Niti da kaze odakle je. Ne plasi se, kaze, za sebe, nazivela se, nego "za ove makanje" i pokazuje na dvoje dece, predskolskog uzrasta, scucurene pored torbi. To su joj, kako zakljucujemo, unuci.

Mrtva tisina

Ovakve reakcije mogle bi se tretirati kao pravilo. Svi znaju da je Kragujevac pun izbeglica sa Kosova, a kad ih treba naci, oni ne postoje. Ni formalno, jer se prema tumacenju Komesarijata za izbeglice ovaj status ne moze steci u svojoj zemlji na cijoj, je li, celoj teritoriji svi imaju ista prava. Oni ne postoje ni kada u nekoj prodavnici sa nekoliko kafanskih stolova, prepunoj ljudi koje upravo trazite, upitate prodavca gde mozete naci izbeglice sa Kosova. On hladno slegne ramenima i kaze da "ovde takvih nema". Na svako sledece pitanje, postavljeno u momentalno napravljenoj mrtvoj tisini, odgovara sa "ne znam". Tek se poneko od gostiju odluci da nesto kaze: kako su ovde dosli kod rodbine dok su deca na raspustu, ili kako "oni nisu ove sadasnje izbeglice", nego su sa Kosova dosli jos pre nekoliko godina. Na vreme.

Najvise ih iznervira, neke cak baci u vatru, pitanje da li je tacno da su se svi odranije obezbedili, sagradili kuce u koje se sad useljavaju i da nisu bas takva sirotinja, jer na Kosovu "ko je pametan", moze lepo da zaradi. "Ima mozda tri takve kuce", kaze nam jedan od prisutnih u kafani u Koricanima, koji su uz Erdec, Cavu, Grosnicu, glavna baza "doseljenika". "Pametni su se doselili jos pre deset godina i ovde se skucili, a ovi sto su verovali Milosevicu, sad dolaze na njihova vrata. Ako se dole tako lepo zivi i zaradjuje, zasto ovi iz Kragujevca sto tako pricaju, ne odu malo da namlate pare", vec se zesti nas sagovornik. Jesu, kaze, Albanci ranije dobro placali srpske kuce i imanja, ali sad vise nece, "cekaju da uzmu dzabe".

Jedan od onih koji su imali srece da bar nadju krov nad glavom i pristaje da se predstavi jer "nema sta da krije", Miljan Jovovic, izbegao je iz jednog sela kod Istoka sa suprugom Dobrilom u devetom mesecu trudnoce i sinom Markom, koji ima dve godine. Kad su nedavno Albanci njegovog poznanika presreli, izvukli iz kola i ranili pred zenom i decom, odlucio je da ode: "U nasem selu je od stotinak srpskih kuca ostalo samo cetiri-pet, a i one su rastrkane; ako nas napadnu, ne mozemo jedni drugima da pomognemo. Moja kuca je u potpunom albanskom okruzenju. Ne plasim se ja za sebe. Ako naidju, mogu da bezim. Ali sta cu sa detetom i zenom, svaki dan moze da se porodi", kaze Miljan. U Kragujevac su krenuli bez icega, posle napada koji stalno pominje. Cudi se kako nismo zapamtili vest o napadu, kad su javili i na televiziji. "U istockoj opstini do tada nije bilo nekih incidenata, ovo je znak da su poceli i nju da nacinju", ubacuje se Miljanov mladji brat, koji je ovde dok traje raspust, pa ce posle,kaze, da se vrati kuci, kod roditelja.

Jovovici smatraju da su imali srece - isli su od kuce do kuce da traze stan dok nisu naisli na ljude, starosedeoce, koji su im besplatno ustupili svoju kucu. Deda je umro, kuca ostala prazna, pa su je naslednici dali Jovovicima na koriscenje. Smestaj je skroman, ali su Miljan i Dobrila prezadovoljni. Kod njih smo upravo zatekli unuka pokojnog vlasnika, koji je dosao da predlozi Miljanu da obradjuje zemlju oko kuce, da bar povrce ne kupuje. Jovovici, inace, nemaju prihoda - i kad bi bilo posla, a nema ga, Miljan ne sme da ostavi samu u kuci zenu pred porodjajem, sa malim detetom, bez telefona i nekog svog u blizini. Za sada su im nesto hrane doneli rodjaci, a posle ce da vide. Miljan Jovovic kaze da su puka sirotinja i oni sto su dosli i ovi ovde. Svi bedno zive. Od drzave nikakvu pomoc nisu trazili, niti je ocekuju. Sa roditeljima se nisu culi, jer nemaju telefon, jedino su saznali da je tamo "sad gore nego ikad".

Drzavna zastita

U Skupstini grada Kragujevca kazu da nisu u stanju da izbeglim, odnosno prognanim licima sa Kosova, pruze pomoc. Dr Vesna Pajevic, potpredsednik Izvrsnog odbora Skupstine grada za zdravstvo i socijalnu zastitu, za NIN kaze: "U poslednjih sest meseci, a narocito od avgusta prosle godine, u vise navrata dobijali smo inforamcije da pristizu izbeglice sa Kosova, koje se lociraju ili kod rodbine, ili u kuce koje su ranije napravili. Nama se pre svega obracala rodbina, koja je i sama u teskoj situaciji. Mi smo pokusali da reagujemo, trazili smo instrukcije iz Jugoslovenskog crvenog krsta i Komesarijata za izbeglice u Beogradu, ali nam je receno da to nije u njihovoj nadleznosti, posto je rec o gradjanima SRJ koji imaju sva prava na celoj teritoriji, zaposlenje i sve prinadleznosti. Osim toga, izdata je preporuka da se svi ljudi koji imaju problema zbog nacionalne pripadnosti, jave prihvatnom centru u Pristini. Mi ne mozemo da radimo poslove koji su u iskljucivoj saveznoj nadleznosti. Sada kad je ljudima zivot ugrozen, oni trenutno napustaju Kosovo, da sacuvaju glavu, bez namere da ovde trajno ostanu."

Takvi ljudi uopste ne priznaju, kaze dr Pajevic, da su izbegli, vec iz njima znanih razloga govore da su ovde trenutno i na odmoru. Cinjenica je da su vrlo uplaseni, osecaju se prevarenim, jer im se svih ovih godina govorilo da ce drzava stititi njihove zivote i imovinu. Sad su videli da od toga nema nista. Najtuznije je to sto se radi o porodicama najnizeg materijalnog statusa, koje su spremne da kazu kako su Srbi na visim polozajima svoje porodice sklonili na sigurno, a oni su tamo ostali po funkciji. To ove ljude dodatno uznemirava, kaze dr Vesna Pajevic, jer se svi jako dobro secaju cuvenog Kosova Polja, kad im je tadasnji predsednik Srbije Slobodan Milosevic govorio da niko ne sme da ih bije.

"Niko zivi ne zna ni priblizno koliko je ljudi stiglo sa Kosova. Jedino je izvesno da je Kragujevac pretrpeo pravu invaziju", kaze za NIN dr Borivoje Radic, predsednik Izvrsnog odbora Skupstine grada. "Iluzija je da ce se ti ljudi vratiti. Kosovo se ispraznilo jos osamdesetih godina i tada je njegova sudbina odredjena. I sam Slobodan Milosevic ujeo se za jezik i zaboravio na svoju izjavu da ce se na Kosovo vratiti sto hiljada ljudi", kaze dr Radic.

Za sada, svi gledaju da nekako prezime i svi strahuju od proleca. Ako se vrate kuci, rizikuju da ostave glavu na svetoj srpskoj zemlji. Ako ostanu, rizikuju da se susretnu sa carima bezbedne egzistencijalne agonije. Kragujevac odavno nije najbolje utociste za iseljene sa Kosova. BILJANA STEPANOVIC

ANTRFILE

Romi izmedju dve vatre

Poslednjih nedelja u Kragujevac se doselilo i oko stotinak Roma, pretezno iz okoline Kosovske Mitrovice, tako da je to podrucje sada sasvim "ocisceno" od ove populacije. Prema recima Dejana Nikolica, koordinatora programa Odbora za zastitu ljudskih prava Roma u Kragujevcu, oni su na Kosovu pretrpeli dvostruki pritisak: sa jedne strane, predstavnici pojedinih vladajucih partija uticali su na njih da "pravilno" glasaju na izborima, tako da je iskoriscen njihov strah i neznanje i prakticno su izmanipulisani iz politickih razloga.

Sa druge strane, njihovim komsijama Albancima to se ni malo nije dopalo, pa su i sami krenuli sa pretnjama i pritiscima. Rezultat je da je do sada tridesetak Roma izgubilo zivot, a ostali su shvatili da im na Kosovu nema opstanka. Koliko ih je tacno do sada izbeglo, ne postoji evidencija, ali prema recima Dejana Nikolica, sasvim je izvesno da se oni nece vracati kucama, jer im niko ne garantuje ni elementarnu bezbednost. Ukoliko ne budu mogli da ostanu u Kragujevcu, ici ce dalje.

Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.