JUNACI NASEG DOBA

U vreme Nemanjica Srbiju su opisivali kao staniste vetrova. Danas je to najdoslednija nadrealisticka zemlja u Evropi. Komunisti postaju desnicari, bogatasi levicari, a potomci najuglednijih domacih izdajnika dolaze na vlast. Sve ono sto se zvanicna drzavna istorija pedeset godina trudila da dokaze, palo je u vodu. Unuk djenerala Drgoljuba Draze Mihailovica upravo je postao gradonacelnik Beograda!

I JUL je bio za!

Taj tihi i dobronamerni covek, Vojislav Mihailovic, po struci pravnik, rodjen 1951. godine, vec je bio na protokolarnoj funkciji potpredsednika Skupstine Srbije. Kaze da je od dede nasledio stalozenost, mirnocu i sposobnost za izbor prave strane. "To mozda nije strana koja profitira i pobedjuje, ali se necu pred unucima stideti za odluke koje sam doneo".

Mihailovic naglasava: "Moj deda se zalagao za demokratiju u Srbiji i moji pogledi slede to zalaganje".

(Kad smo kod najsvezijih kadrovskih resenja, samo dva imenovanja nisu izazvala iznenadjenje, nego su docekana sa razumljivim razumevanjem. Sasvim je logicno sto je cuveni dekan Filoloskog fakulteta u Beogradu Radmilo Marojevic angazovao Danijela Sifera kao gostujuceg profesora za italijansku knjizevnost 20. veka, jer, veli Marojevic, "za istaknutog strucnjaka nije predvidjena uobicajena skromno ce reci, procedura, a profesor Sifer jeste strucnjak". Ideju mu je, skromno ce reci, dao rektor Univerziteta doktor Puric. Ima ih, na italijanistici, koji kazu da se Danijel Sifer nikad nije bavio italijanskom knjizevnoscu i da je doveden iz politickih razloga, ali to nema veze: Sifer je istaknuti srpski zet i srpski patriota!

Sifer je postao strani placenik po pozivu...

Postavljanje prof. dr Ratka Markovica za predsednika Upravnog odbora Policijske akademije takodje je vise nego prirodno. Profesor Markovic duze vreme ispoljava izraziti afinitet!)

Ako se geni prenose na potomstvo, onda bi Vojislav Mihailovic trebalo da bude ozbiljan i odgovoran covek, i dobar domacin. Takav mu je bio deda. Najnovije studije, idejno-politicki neopterecene, Drazu Mihailovica vide kao iskrenog patriotu, briznog za narod, i tragicnog idealistu. Kada mu je Milan Nedic predlozio cetrdeset i prve da ide u zapadne krajeve da gusi komunisticki pokret, odbio je i ostao je u Srbiji. Bila je to greska; pobedili su oni koji su ga streljali.

Draza je rano ostao bez oca, skolovao ga je stric. Ozenio se mladom udovicom, kupio kucu na Crvenom krstu. Isticao se kao vojnik, ali je disciplinski kaznjavan zbog tvrdoglavog osecanja pravde. Bio je strog i brizan prema deci, a blag prema potcinjenima. Mladji sin, po kome je gradonacelnik Mihailovic dobio ime, poginuo je u ratu, na Drazine oci...

Od 1955. do 1957. godine na mestu Vojislava Mihailovica sedeo je, kao prvi covek Beograda, Milos Minic, javni tuzilac na sudjenju Drazi, isti onaj koji se ne seca da li je prisustvovao Drazinom smaknucu. Sudjenje je bilo pristrasno, valjda je zato i pamcenje kratko...

Kada je izabran na upraznjeno mesto gradonacelnika, Vojislav Mihailovic je skromno i razlozno izjavio: "Trudicu se da u ovom parlamentu uspostavim duh tolerancije i ljubavi kroz konstruktivne rasprave i usvajanjem boljih resenja za zivot Beograda. Cesto postoje pokusaji opstrukcije, sto je legitimno pravo opozicije, ali oni kritikom treba da pomognu, a ne da postojece uniste".

Proslog leta Mihailovic je rekao i ovo: "Da je aktuelna vlast ozbiljnija, Skupstina bi bila u stalnom zasedanju i problem Kosova bio bi resavan u institucijama sistema. Nenormalno je da se najvaznije drzavne odluke donose van Skupstine Srbije... Moramo uloziti sve snage da promenimo pregovaracki tim. Ima Srbija ljude koji bi umeli takticno i strpljivo da razgovaraju. Bili bi to nekompromitovani ljudi kojima druga strana moze da veruje... Moramo da nateramo sve one koji drze vlast u Srbiji da rade u interesu Srbije i da sacuvaju Kosovo".

Radio Klivlendu je izjavio: "Srpski narod mora braniti i odbraniti Kosovo i Metohiju, jer je u tom delu Srbije rodjena nasa drzava, pravoslavna vera i jezik... Braneci svoje medjunarodno priznate granice, Srbija danas brani i Povelju Ujedinjenih nacija i sve druge medjunarodno priznate pravne akte koji iskljucuju koncepte etnicki cistih drzava".

U Vasingtonu je dodao: "Milosevic je na vlasti danas, ali Milosevic nije Srbija, i on nije demokratija!"

Optuzbe da je sklon cutanju, kao sto se vidi, nisu tacne. Uostalom, Vojislav Mihailovic nije Milan Bozic!

Kad god se takmicio na izborima, gospodin Mihailovic je pobedjivao. I njegov pokojni otac Branko, Drazin stariji sin, bio je na listi Deposa; nije prosao...

Tzv. Ravnogorski pokret, pak, neraspolozen je prema Drazinom unuku. Optuzuju ga sto je pristao uz Vuka Draskovica, jer je Vuk Draskovic "covek sa poduzim komunistickim stazom i u njemu se sada rasplamsao pritajeni komunisticki virus kome je jedino stalo da unosi neslogu i razdor..."

Pisali su mu: "Sto se tice licno Vas, gospodine Mihailovicu, za nas Ravnogorce Mihailovici su zavrsili sa Drazom i njegovim sinom Vojom, a ostali kojima pripadate i Vi su na drugoj strani".

Uobicajena srpska iskljucivost (vidi Nedeljnik, strana 9.)

Ali na unucima svet ostaje.

Nasa malenkost je sa gospodinom Mihailovicem jednom gostovala na televiziji; koliko da se zna!