STAP I SARGAREPA

Uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Tajvanom Makedonija je za dlaku pretekla Pacificku Kraljevinu Tongu koju je Peking u poslednjem trenutku ipak uspeo da ubedi kako u svetu postoji samo jedna Kina. Makedonska vlada je bila brza iz dva razloga: nije o svojoj nameri Kinu unapred ni obavestavala - kao sto, uostalom, nije unapred obavestila ni sefa sopstvene drzave - i, drugo, znala je koliku ce sumu traziti za zamenu jednog partnera drugim, dok su se u Tongi, kako izgleda, tim povodom dosta kolebali.

Kina je pre toga uspela da od diplomatskog priznanja Tajvana odvrati jos Juznu Afriku, Centralnoafricku Republiku i Gvineju - Bisao, a makedonskim tajnim potezom bila je zatecena: nije slutila da ce jedna mlada evropska drzava, cije punovazno i tacno ime svet jos ne zna, a koju je ona medju prvima priznala pod njenim ustavnim imenom i koju smatra prijateljskom, poistovetiti pragmatizam u spoljnoj politici sa bezobzirnoscu.

Dogadjaj spada u diplomatske skandale kakve je tesko naci u poslednje vreme u ovom inace prevrtljivom i ne osobito principijelnom svetu. Diplomatija stapa i sargarepe, koja je postala ustaljena praksa u medjunarodnim odnosima, nije, kao sto se vidi, samo eufemizam za prinudu, nego je i kupovina partnera. Tajvan je uvecao broj zemalja koje ga priznaju kao drzavu, SAD su dobile dodatni element u sprovodjenju "politike dve Kine", Kina je politicki potisnuta sa vaznog osmatrackog punkta na Balkanu, a Makedonija je dobila obecanje da ce - kako njena vlada zeli da veruje - preko noci isplivati iz ekonomske krize.

Dogadjaj se zbio u reziji Vasila Tupurkovskog, koji je na jesen glavni kandidat za predsednika Makedonije, a uz nesumnjivu americku podrsku, sto se u Skoplju i ne taji. Na pitanje novinara da li iza ovog spektakularnog i sokantnog poteza makedonske diplomatije "zaista" stoje Sjedinjene Drzave, koje inace otvoreno podrzavaju politicki uspon Tupurkovskog, ministar spoljnih poslova Aleksandar Dimitrov je odgovorio: "Spekulacije su u pravom smeru." Veruje se, valjda, da ce i biraci biti na strani kandidata koga podrzavaju Amerikanci i koji je, uz americku podrsku, povukao potez ka pretpostavljenom ispunjenju svog javnog obecanja da ce zemlji obezbediti priliv stranog kapitala u vrednosti od jedne milijarde dolara.

Politicki pragmatizam vlade zasniva se, u konkretnom slucaju, na nekolikim osnovnim procenama: Kina nece prekinuti ekonomsku saradnju, cak i ako prekine diplomatske odnose sa Makedonijom, nece, u svojstvu stalne clanice Saveta bezbednosti, osujetiti makedonski zahtev za produzenje mandata mirovnim snagama UNPREDEP-a, stacioniranim na granici prema Jugoslaviji, i nece svoj iznenadni diplomatski neuspeh na tlu jedne male balkanske zemlje udarati na velika zvona. Procene su pracene uveravanjima javnosti da je makedonski potez "u skladu sa Poveljom UN i makedonskim Ustavom" (premijer Georgijevski) i da "za Makedoniju prekid odnosa sa Pekingom nista posebno ne znaci", jer "velika Kina ionako ne razume dogadjanja u svetu" (Tupurkovski).

Za procene bi se moglo reci da, po svemu sudeci, nisu netacne. Uveravanja lidera, medjutim, krajnje su proizvoljna i svesno upucena samo neupucenima, kojih je, nazalost, najvise.

Ostareli Kiro Gligorov je doziveo tezak poraz i prakticno je razvlascen. Njegove reci da "priznavanje Tajvana nije udarac velikoj Kini, nego udarac drzavi Makedoniji", da je "za saku dolara prodat ugled nacije" i da je u zemlji zapravo "izvrsen mali drzavni udar" gotovo da su ignorisane. Domacoj javnosti je predoceno ono s cime je operacija na Tajvanu i izvedena: o spoljnoj politici zemlje, po Ustavu, odlucuje vlada, a predsednik je samo pocasna figura.

Ovakvo tumacenje imalo je na Tajvanu i ideoloski kontekst, prijemciv i za usi zapadnih politicara. Gligorov pripada generaciji starih levicara, nostalgicno vezanih za Kinu i ideoloskim nitima, a Makedonijom sada upravlja, prvi put posle pola veka levicarske vladavine, pragmaticna vlada desnog centra. Makedonija zato i zeli da joj Tajvan, po efikasnosti i privrednom napretku, bude uzor. Ona namerava, kako je to objasnio Dimitrov, da "ubrzo postane Tajvan u jugoistocnoj Evropi".

Koliko kosta ovaj san o Makedoniji kao balkanskom tigru, slicnom "malim azijskim tigrovima"?

Zvanicno je, najpre, pomenuta suma od 1,7 milijarde, a potom suma od 1,2 milijarde dolara. Od toga bi 200 miliona dolara doslo gratis, a ostalo bi bile investicije u makedonsku privredu. Sada je u opticaju suma od 400 miliona maraka bespovratne pomoci, a iza toga bi, prema tvrdnjama Tupurkovskog, "doslo vise desetina, pa i stotina miliona dolara kroz razne oblike saradnje". Milijarda se vise ne pominje, ali vlada tvrdi da je pronasla "mozda najbrzi i najefikasniji izlaz iz ekonomske katastrofe" i pravi put do makedonskog privrednog cuda.

Tajvan ne pominje nikakve cifre. Ima losa iskustva sa "novim prijateljima". Sem toga, investitori znaju i ono o cemu se ne govori: Makedonija takodje spada u zemlje visokog poslovnog rizika. Ako to znaju i Zapad i Kina, s druge strane Tajvanskog moreuza takodje zive oprezni Kinezi. I oni znaju da razlucuju biznis od politike.

Vreme ce jedino moci da pokaze da li je golub jos na grani. Vrapca u ruci vise nema. Makedoncima su stigle nove nade, a svima ostalima, posebno susedima, vazna pouka: nuzan je oprez sa vladom koja tako lako krsi medjunarodne sporazume, mimo sopstvenog sefa drzave i principa koji su do juce vazili kao dugorocni.

DRAGOSLAV RANCIC