RUSIJA NA PREKRETNICI

(Specijalno za NIN od dopisnika u Moskvi)

Istovremeno, slucajno ili ne (a neki otvoreno sumnjaju u slucajnost), u moskovskim novinama su krajem prosle nedelje osvanule dve poslanice, sa istom motivacijom - kako Rusiji vratiti sjaj velike drzave.

Prvo je objavljena (provaljena, u stvari, s obzirom na to da nije ni bila namenjena javnosti, vec uskom krugu posvecenih) - inicijativa premijera Jevgenija Primakova, prema zamisli predsednika Borisa Jeljcina, da se u novoj formi ozivi njegovo pet godina staro mrtvorodjence - Sporazum o drustvenoj slozi. Primakov je svoju ideju nazvao "Izjavom o miru i saglasnosti u predizbornom periodu", zeleli njome da animira i vlast i opoziciju da se klone politickog nadmetanja i glavne snage usmere na resavanje ekonomskih problema.

Dan kasnije, osvanula je opsirna analiza pozadine i posledica ruskih "reformskih godina" iz pera jednog bankara, bivseg ministra u prvoj reformskoj vladi Jegora Gajdara - Petra Avena, koji tvrdi da u Rusiji "nije ni postojala, niti sada postoji liberalna (to jest trzisna) privreda".

Kuriozitet premijerove inicijative i bankarove (eks-ministrove) analize je u tome sto obojica veoma rizikuju da izazovu gnev svoje "zivotne sredine": Primakov - svih onih koji su inace u opoziciji prema vlasti, ali njega, iako je glavna poluga vlasti, podrzavaju; Aven - da ga se odreknu saborci iz reformatorskog tima, ciju politiku i praksu razotkriva sa bespostednom kriticnoscu. U stampi su njihove ideje, koje se uzajamno dopunjuju, vec nazvane "novim jevandjeljima" koja bi Rusiji, u godini koja za nju znaci svojevrsnu prekretnicu, otvorila novi put u buducnost.

Petar Aven se vraca na pocetke "liberalizacije" i tvrdi da je privatizacija sprovedena u vidu "kabinetsko-kuloarske podele najprivlacnijih 'komada' drzavne svojine", pri cemu hijerarhijsko stepenovanje u vrhovima, ili blizu vlasti, nije bilo presudno za osvajanje udela u preraspodeli nacionalne privrede. Za njega, to je bilo "ravno izrugivanju nad liberalizmom".

(Premijer Primakov, ne optuzujuci nikoga konkretno, izneo je stav da je u procesu privatizacije bilo mnogo zloupotreba, sve do "insceniranog pretvaranja uspesnih preduzeca u robu za otpad", koju su onda ucesnici u igri mogli da otkupe - u bescenje. On je najavio siroku amnestiju, sto nema veze s temom, izuzev sto ju je propratio pretecom izjavom da "oslobadja mesta u zatvorima za privredne kriminalce".)

Podsecajuci na odluku vlade premijera Sergeja Kirijenka, kojom je 17. avgusta trebalo da se zaustavi ekonomsko-finansijski krah, i koju naziva tipicno antiliberalnom, Aven otkriva da su iza nje stajali "najglavniji 'liberali' Rusije", sa Anatolijem Cubajsom na celu.

Za njega, odgovornost lezi ne samo na domacem timu vodecih "mladoturaka" ekonomske reforme, vec i na spoljnim faktorima, u prvom redu na Medjunarodnom monetarnom fondu: "Manijakalno insistiranje MMF-a na budzetsko-monetarnoj politici (ruske vlade, u zamenu za zajmove) i apsolutno povrsno, formalno gledanje na sve druge elemente ekonomske politike, odigralo je ne malu ulogu u svemu sto se (s Rusijom) dogodilo."

Aven jos tvrdi da su (izvikani) reformatori, u stvari, bili - poklonici vlasti. Prosto je sramota - pise on - s kakvom su se gotovoscu "reformatori" priklanjali vrhovnoj vlasti (to ce reci Kremlju), kao svojevremeno sovjetski intelektualci Politbirou CK. Na toj osnovi se - kako on primecuje - odigralo zblizavanje reformatorskog tima sa privrednim bosovima zavrsne faze SSSR (pri cemu ima u vidu pre svih dugogodisnjeg premijera Viktora Cernomirdina, pod cijom su firmom delovali reformatori - bez efekta). Najgora mogucna kvalifikacija prave prirode dejstava nosilaca reformske orijentacije, s Jegorom Gajdarom na celu, glasi:

"Samoidentifikacija s bogom, koja je prirodno proizlazila iz uverenosti u sopstvenu izuzetnost, bila je, na nesrecu, tipicna za nase reformatore."

Rusiju je, prema Avenovom vidjenju njene nove stvarnosti, pogubilo to sto vlada, uprkos veoma rasirenom uverenju, "nije tezila finansijskoj stabilnosti":

"Mi nismo vodili strogu, restriktivnu monetarnu politiku... Umesto toga, imali smo neodgovornu i profesionalno nemocnu politiku odrzavanja kursa rublje, po cenu rasipanja deviznih rezervi... Mi nismo postovali, sto je inace uslov svake liberalne ekonomije, privatnu svojinu. Nije ni moglo da ga bude (tog postovanja privatne svojine), kad je drzava fakticki konfiskovala stednju stanovnistva 1992. i bankarski kapital 1998. godine."

Kad se na to nadoveze "apsolutna nesposobnost da se priznaju sopstvene greske", onda nimalo nije cudno to sto se s Rusijom dogodilo. Pravo je cudo da je nije snasla jos gora sudbina.

Nikada Rusija nije bila tako slaba, kao sada - tvrdi Aven (i to je opste misljenje, prisutno i u najsirim slojevima stanovnistva. Narod je, sto se kaze, izgubio svaku veru u drzavu i sposobnost svojih vodja). A postala je slaba upravo "pod zastavom liberalnih reformi". Aven posredno uzima u zastitu sovjetski sistem kad kaze da je slabljenje drzave nastupilo zahvaljujuci tome sto su "liberalne demokrate", dosavsi na vlast, zadale najjaci mogucni udarac (mada ne prvi) "sovjetskoj drzavnoj masineriji, izuzetno dobro uhodanoj i efikasnoj (za resavanje sopstvenih zadataka)".

Na sta konkretno misli vidi se iz primera koji navodi iz niza slucajeva centrifugalnih pojava koje, narocito u poslednje vreme, razaraju Rusku Federaciju i prete joj da dozivi sudbinu SSSR-a: "Gubernator koji bez ikakve ograde izjavljuje da 'napusta' Rusiju morao bi vec sutradan da se nadje u tamnici!"

Na red dolaze dve kljucne ocene o ovom analitickom eseju, ciji je glavni motiv da treba uciniti sve sto je do vlasti da "Rusija ponovo bude velika":

"Ukoliko ne uspemo da u iducih nekoliko godina stvorimo jaku drzavu i slobodnu privredu, dok jos imamo bar ostatke bivse velicine, dok jos nije potpuno unisten naucno-tehnicki potencijal i dok nije krenuo jos jedan (koji bi mogao biti fatalan) talas emigracije - to nikada necemo uspeti!"

"Upravo liberalan ekonomski sistem zahteva jaku vlast. Zato sto liberalna privreda pretpostavlja jednake zakone i pravila za sve - a to moze da obezbedi samo jaka vlast. Vlast koja nece praviti izuzetke. Koja ce biti nepotkupljiva. Koja ce biti sposobna da kaznjava!"

Aven, dakle, trazi slobodnu privredu i jaku vlast, sto je potpuno obrnuto od ovoga sto Rusija jeste - dirigovana ekonomija i slaba drzava. Po njegovom dubokom uverenju, "Rusija mora da bude liberalnija od svih liberalnih zemalja". Zasto? Zato sto je, od pamtiveka, u Rusiji mogucno svaku zabranu, ili obavezu, zaobici pomocu mita i izuzetaka, zato sto - kako kaze Aven - "svu surovost ruskih zakona smeksava neobaveznost njihovog sprovodjenja".

Ako se desifruje sve sto je premijer Primakov govorio, objasnjavajuci, cesto i pravdajuci se, zasto je izisao sa inicijativom o sklapanju "Pakta o nenapadanju" u vrhovima vlasti, njegova zamisao se svodi na istu poruku: Period "sloge i tolerancije" do predsednickih izbora (polovinom 2000. godine) - koji on predlaze - treba da bude "godina jake vlasti u Rusiji, bolja od godine bezvlasca", kakvo sada uglavnom vlada. (Nijednom od gubernatora koji su pretili Kremlju da ce "proglasiti samostalnost u odnosu na centar" - ne fali ni dlaka s glave!)

Malo je verovatno da bi Primakov mogao, a verovatno on to najbolje zna, da u toj predizbornoj godini stvori "jaku vlast". Zato on i predlaze svim akterima politicke scene - predsedniku i parlamentu u celini, i partijama zastupljenim u njegovom donjem domu, Drzavnij dumi, i njihovim liderima - da se potcine zajednickim interesima drzave (da se odreknu licnog politickog egoizma - ne prava i ambicija - u interesu stabilnosti u zemlji).

Iako je ta inicijativa, u stvari, Jeljcinova, Primakov upravo njega stavlja u polozaj da se saglasi s njegovom, Primakovljevom, koncepcijom te vizije. Ili da ga "oduva" s polozaja premijera.

U tom slucaju, odgovornost za propustenu mogucnu sansu da Rusija "opet bude velika" pala bi iskljucivo na Borisa Nikolajevica.

BRANKO STOSIC