Kratki izlet u Beograd, iz svog privremenog americkog boravista u Pitsburgu - gde, uz bavljenje teorijskim i knjizevnim radom, uredjuje najstariji srpski list u SAD, "Amerikanski Srbobran", i predaje srpski jezik i knjizevnost - Aleksandar Petrov je iskoristio za nekoliko nekonvencionalnih i zanimljivih predstavljanja svog romana prvenca Kao zlato u vatri (Narodna knjiga, Signature). Bila je to i prilika za razgovor za NIN, za cije je citaoce, inace, do pre nekoliko godina ispisivao serijal pod indikativnim naslovom "I to je Amerika", sto je, kako kaze u ovom intervjuu, takodje uslo u njegovu novu knjigu pod naslovom Ruzna Amerika. Posto dugo odsustvujete, jeste li u stanju da primetite koliko smo se kao drustvo zaglibili i kako nam je kultura osiromasila?
- S obzirom na to da dugo odsustvujem, a i putujem cesto, primecujem da je ceo svet zaglibio. Kada sam u Americi, pomislim, pa ono sto se u Beogradu kriticki pise o Americi ne izgleda preterano. Kada se ovamo vratim, a cini mi se da nisam ni otisao, pocnem lakse da varim mnogo od onoga sto u Americi slusam o cudu od zemlje zvanoj Srbija. Samo, ja zbog gliba nisam ni otisao. Opozicionar sam uvek bio, opozicionar sam i ostao. Partija na vlasti nije mogla mnogo da me razocara, jer nisam joj nikada ni pripadao, a kamoli da sam njome bio ocaran. Poverovao sam bio, ipak, u jednom trenutku, da se i ona, ta Partija, umorila bila od lidera i autoritarizma. U tom pogledu ni danas ne pokazuje znake umora. Opozicija, sem casnih izuzetaka, moje je najvece razocaranje. Predsedavao sam 15. aprila 1990. prvom visepartijskom skupu posle Drugog svetskog rata. Drugovi, tada jos komunisti, nisu nas udostojili svog prisustva, a opoziciona gospoda, sve prijatelj do prijatelja i kum do kuma, potegla nozeve da dele carstvo. Skinuli su tada Brozovu sliku, misleci da su time sahranili cara. Policija je kasnije skidala tu sliku sa zidova i brisala to ime sa ulica, ali institucija slike i imena je ostala. Tek, otisao sam 29. aprila te iste, 199o. Prvo, u Japan, pa u Ameriku. Za razliku od drugih, "zaglibio" sam se i ovde i tamo. Bilo je, naravno, svetlih trenutaka i tamo i ovde, kada se demonstriralo i tamo i ovde. Samo, i to je licilo na igru: "Care, care, koliko je sati?" Mi pitamo, pa cak i kunemo, a carevi se dogovaraju i kroje nam sudbinu. A kultura?
- Postali smo doista siromasno drustvo. U tome se drustvo u kojem trenutno zivim razlikuje od naseg. Materijalno blagostanje svakako pogoduje razvoju kulture, samo sto ono nije u svim slucajevima nuzan, a kamoli dovoljan uslov. Srpski narod je u svom "carskom", srednjovekovnom razdoblju, stvorio izuzetnu kulturu jednoga tipa, ali i u vremenu ropstva drugu, takodje nenadmasnu u svome vidu. Na tim stubovima stoji i danas nasa moderna kultura. Da i siromasno drustvo moze da stvara kulturne vrednosti, svedoci cinjenica da je u 1998. godini, u kojoj sam objavio svoj prvi roman, za ovu pricu karakteristicnog naslova "Kao zlato u vatri", objavljeno cak oko 100 romana. Koji to srpski citalac, medjutim, moze da kupi svih tih sto romana? A uz njih i desetine, pa i stotine drugih vrednih knjiga, domacih i prevedenih? Oni koji mogu, ti ne citaju. Za podvig takve kupovine mala je kupovna moc i vecine biblioteka, seoskih, opstinskih i gradskih podjednako. Mozda je to bio izuzetni kulturni udisaj pred bliski izdisaj? Mozda, mada ne verujem. Kultura nema samo jednu glavu niti samo jedan zivot. Siromasna socijalisticka drustva stvorila su kulturu najviseg reda. A ona, najvrednija, nije bila javna, nego podzemna, tajna.
Knjiga se danas kod nas malo kupuje, ali nemam utisak da se i ne cita. Primecujem da knjiga kruzi od ruke do ruke, knjige se pozajmljuju, a velika kriza velikih medija, u prvom redu televizije, i kod nas i u svetu, povratila je prestiz knjizi. Nekad su se knjige, one nedostupne prepisivale i prestampavale, a sada Internet moze da odigra ulogu samizdata. Slicno se nesto dogodilo i sa prepiskom. Kada je izgledalo da niko nikom vise ne pise, da u tom pogledu pukovnici i vlastodrsci nisu izuzeci, epistola je, zahvaljujuci elektronskoj posti, dozivela renesansu. Tek sto sam vam ovo sve rekao, a samog sebe probadam pitanjem: je li neko izmislio kompjutere koji koriste svetlosnu energiju sveca? A od sveca ni Crkva ne moze da zivi a kako ce kultura elektronskog doba? Kako vam danas izgleda nasa knjizevnost u poredjenju, recimo, sa americkom? A nas knjizevni zivot, ako ga uopste ima?
- Americkoj knjizevnosti nedostaje bas sveca, u onom pasternakovskom, dakle duhovnom smislu. Ne mislim tu na pojedinacne slucajeve, vec na knjizevnost kao celinu. Svako drustvo ima svog subasu. U Americi je to institucija novca. Ta institucija moze za kulturu da ucini mnogo, pogotovo kada su u pitanju film, pozoriste, opera, balet. Sto sami ne stvore, Amerikanci uvezu. Ali pisac nije uvozna roba, ili je to veoma retko. Izuzeci potvrdjuju pravilo. Setimo se velikih, "uvazenih" Rusa, kao sto je bio Nabokov, ili pisaca ruskog jezika, kao Brodski. Kako u ovo vreme izgleda u Americi biti Srbin?
- Zavisi od stava. Ja sam u Americi postao vise Srbin nego sto sam bio ovde. Citali ste u mom romanu da je pripovedac 100 odsto Rus i 100 odsto Srbin. Pripovedac me je plagirao, jer sam to prvo ja bio izjavio u jednoj knjizi studija, koja je u Tajpeju, na Tajvanu, izasla na engleskom i na kineskom. U toj sam knjizi pisao i o ruskoj i o srpskoj poeziji, a bogami i o evropskoj, americkoj, pa cak, povodom Crnjanskog, i o kineskoj i japanskoj. Na Tajvanu sam sreo jednog velikog kineskog pisca, Bo Janga, koji je napisao izvanrednu knjigu "Ruzni Kinez". Procitavsi je, pozeleo sam u ovo vreme povampirenja nacionalizma sirom sveta, na svim kontinentima, da napisem bar tri knjige: "Ruzni Rus, "Ruzni Srbin", "Ruzni Amerikanac". Posto zivim u Americi, gde je ruzenje Srba unosno, a bilo bi i tautolosko, napisao sam svoju verziju "Ruznog Amerikanca". Delove te knjige stampao sam bas u NIN-u. Sada, kada je knjiga gotova, trgao sam se pa ja sam to, pomalo, postao i Amerikanac. Kada kritikujete jedan narod, vi mu izjavljujete ljubav, jer cinite to za njegovo dobro. Kinezi su pozdravili pisca "Ruznog Kineza", a Japanci su pisca "Ruznog Japanca" vratili kuci sa polozaja ambasadora u jednoj stranoj zemlji. I izjave ljubavi, narocito kritickog tipa, mogu da budu opasne. Svoj roman shvatam i kao svojevrsnu kritiku nacionalnih zabluda. Zahvaljujuci urednickoj funkciji u "Amerikanskom Srbobranu" u sredistu ste zivota nase emigracije. Koliko ona zeli i uspeva da utice na ovdasnja politicka kretanja i duhovni zivot? Da li je pristalica naseg izolacionizma i sve izrazenijeg antiamerikanizma? Je li odnos Amerike prema Srbima i Jugoslaviji bas tako jedinstven kako ga ovde predstavlja ovdasnja vlast?
- Ni Srbija nije jednolika, pa nije to ni srpska emigracija u Americi. A vec da ne govorim o svetu u malom koji se zove - Amerika. Srbi su u Ameriku stizali u razno vreme i na americke obale nisu ih donosili isti talasi vec ekonomski, politicki, pa opet ekonomski. A ovaj poslednji, savremeni moze se nazvati i tehnoloskim, pored toga sto je i ekonomski, i politicki, i kulturoloski istovremeno. Novopridosli Srbi razlikuju se od prvih doseljenika. Oni prvi bili su nepismeni i iskolovala ih je Srpska pravoslavna crkva, zajedno sa srpskom narodnom etikom i tradicionalnom, patrijarhalnom etikom. Stizali su uglavnom sa austrougarskim pasosem, a posli su da se bore protiv te "svoje" zemlje kada je ona udarila na Srbiju. Ti americki Srbi prolili su za Srbiju vise krvi cak i od svojih sunarodnika iz Srbije. A srpski vojnik je vise izginuo u tom ratu nego bilo koji drugi. Davali su zivote, znajuci sta daju i zasto ih daju. Nove generacije su u Drugom svetskom ratu davale zivote za Ameriku, verujuci da time pomazu i svom srpskom narodu. Zatim su dosli oni Srbi koje iz domovine nije isterala beda niti tudjin nego brat, neprijatelj iz gradjanskog rata, iste vere, a nevernik, iste tradicije, a gusitelj te tradicije. Njih je u rat mogao pokrenuti samo novi gradjanski rat, ali su se odazvali i na glas dojucerasnjeg brata-protivnika kada su u njemu prepoznali zov svoje vere i poklic svog naciona kada je 1991. ustao u odbranu ugrozene otadzbine.
Nasi noviji doseljenici, obrazovaniji od vecine Amerikanaca, otisli su, medjutim, upravo zato sto su znali sta se od njih trazi da daju, a nisu videli razloge da daju ono sto se od njih trazilo da daju. Niti su verovali vodjama, niti su opravdavali njihove ciljeve, niti su mislili da se oni ratom mogu ostvariti. Ne misle oni da su se odrekli domovine, nego da se domovina, u vladajucoj verziji, odrekla njih. A u Americi traze onu verziju Amerike koja ih ne podseca na verziju domovine zbog koje su otisli. Ameriku tolerantnu, miroljubivu, nepristrasnu, Ameriku razumevanja i sporazuma. Ni ta Amerika nije na vlasti, ali postoji. I sa tom Amerikom treba ostvariti dijalog i od te Amerike zatraziti pomoc, cak i protiv Amerike pristrasne, jednostrane, potkupljive, sebicne. Ali ce i ta nezvanicna Amerika traziti dijalog sa Srbijom demokratskom, trpeljivom, viseumnom, postenom i nesebicnom. Predstavite nam, ukratko, "Amerikanski Srbobran", koji je, ako se ne varamo, uz "Politiku" najstariji srpski list.
- "Amerikanski Srbobran" je samo dve godine mladji od "Politike", izlazi od 1906. ali je za razliku od "Politike" izlazio i za vreme oba svetska rata. I tada je bas bio najaktivniji, kao sto je to bio i tokom ovog poslednjeg rata. Narocito na planu humanitarne pomoci i u razoblicavanju antisrpske propagande. A ta je propaganda bila sramna, nedemokratska, ratnohuskacka i, u najgorem smislu reci, sovinisticka. Najbolje je da vam ovde citiram sta je povodom dodeljivanja nagrade "Amerikanskom Srbobranu" -1998, od strane Udruzenja knjizevnika Srbije i Matice iseljenika, porucio Djordje Martic, predsednik Srpskog narodnog saveza, izdavaca lista, a i njegov koordinacioni urednik: "I u poslednjem ratu pomagali smo nas narod koliko smo mogli, uprkos tome sto nasa domovina Amerika nije, kao u prethodnim ratovima, stajala rame uz rame sa srpskim narodom. Mi smo protestovali zbog takvog stava nase administracije i uprkos njenim sankcijama nastojali da svome narodu putem humanitarne pomoci olaksamo muke koje su ga zadesile. 'Amerikanski Srbobran', veran svojoj ulozi cuvara srpske narodne tradicije, nase pravoslavne vere, kulture i jezika, igrao je u svemu tome opet glavnu ulogu." Posle nesumnjive knjizevnoteorijske, kriticke i pesnicke reputacije, postali ste, evo, i romanopisac od ugleda. Priprema se vec drugo izdanje vaseg romana, on se nasao i u najuzem izboru za NIN-ovu nagradu, a za kratko vreme doziveo je i vise razlicitih promocija. U Jevrejskoj opstini on je bio povod da se govori o tragizmu Jevreja, u Gradskoj biblioteci o sudbini malih balkanskih naroda, u Institutu za filozofiju i drustvene nauke za vase predavanje na temu "Nacionalni identitet i nacionalizam". Je li toliko i takvo interesovanje posledica uvodjenja u pricu etnicki isprepletanih porodica i specificnog odnosa Srba prema Jevrejima, "belim" Rusima, Muslimanima, Hrvatima i drugim narodima, s kojima smo u vise od sto godina imali i lepa i tragicna iskustva?
- Tesko mi je da vam odgovorim na to pitanje, pogotovu sto je to tek moj prvi objavljeni roman. To sto sam prozu, romanesknu, pisao i ranije, znaci malo, jer pisac stice iskustva tek sa objavljenom knjigom, tek kada ona zapocne samostalni zivot, a autor je posmatra kao brod u reci. Autor nije putnik na tom brodu, ni krmanos, a ni vlasnik. Otisnula se ladja... Sada, prvi put u toj ulozi, ja mogu vise da pitam i da slusam odgovore nego da odgovaram i tumacim. Razumeo sam, kada je o romanu "Kao zlato u vatri" rec, da citaoce najvise privlace pojedinacni likovi, njihovi karakteri i njihove sudbine. A ti su karakteri takvi kakve sam ja sretao u svom zivotu i zivotu moje porodice, a i porodica mojih prijatelja i prijateljica, na ovom tlu gde sam se rodio, a gde se nisu rodili moji roditelji, kao ni roditelji, blizi ili dalji preci nekih mojih likova, dok su drugi likovi pravi balkanski korenovici od pamtiveka.
Posebnost ovog romana je, mozda, u tome, kako je istakao profesor Andrej Mitrovic, sto su price u njemu koliko licne, toliko i porodicne. A porodicne price, po prirodi stvari, idu i u dubinu i u sirinu, uzajamno se jos vise ukrstaju i preplicu nego licne, pa vam se i cini da je to prica i o citavim narodima i etnickim grupama. S druge strane, i porodice su, kao i narodi, sastavljene od nas pojedinaca, od nas smrtnika, od nas koji volimo i patimo, cinimo dobro ili zlo, prastamo ili se svetimo, zivimo od danas do sutra ili spasavamo i sebe i svoje pretke od zaborava, sanjajuci vecni zivot, recimo u koricama knjige, ili u carstvu Bozjem. Posebnost tog romana je i u tome sto su ga u vecoj meri nego ja sam, pisali moji likovi. Narocito jedna mlada zena, Laura, trecinom Jevrejka, trecinom Srpkinja, trecinom Ruskinja. Voleo bih da mogu da kazem - "Laura to sam ja", mada znam da Laura ne bi pristala da se suzi na moju licnost. Zamereno vam je da niste napisali roman s tendencijom, koji bi, kako je ovde receno, pored oba svetska, i o poslednjem ratu, morao obavezno da bude "prosrpski", posto se smatra da su u ovom ratu Srbi neduzne zrtve. Ima li, uopste neduznih?
- Zrtve su neduzne, a zrtava u svakom ratu ima na svim stranama, pa i u mom romanu, medju Srbima, Jevrejima, Rusima, ali i medju Muslimanima, Hrvatima. Medju svim njima ima dobrih ljudi, ali i onih kojima je mrznja pomracila razum. Neki kriticari su mi vec zamerili da roman nije dovoljno "prosrpski", a drugi da je suvise "prosrpski". Mene u romanu nije rukovodila logika nacionalne ideje ili nacionalnog programa, nego logika price. A ta je logika izvirala iz sudbina likova koji su se nasli u ovom romau. Ti likovi ne misle na istovetan nacin. Neki se medju njima nalaze u protivnickim, zaracenim taborima. Cini mi se da ovakav roman, sa mnogim likovima, mozaickog karaktera, nuzno mora da bude viseglasan. Svi ti likovi jesu u jednom horu, svaki pokusava da "peva" svojim punim glasom, a to i moze, jer dirigenta nema. Nisam to ni ja, ni pripovedac okvirnog romana, ni Laura. Ona je autor cak dva romana u romanu, jednog epistolarnog, iz dva dela, i jednog, sredisnjeg, ispricanog u trecem licu, bez pripovedacevog lika. Vasi opisi ratnog Sarajeva tako su plasticni da citalac stice utisak da ste to vreme tamo proveli. Koji su vam bili izvori za sve one opise i detalje.
- Sretao sam ljude koji su ziveli u Sarajevu za vreme rata, prijatelje, kumove, kolege, a jedna moja studentkinja u Americi, koja je pisala komparativnu studiju o Andricu i Mesi Selimovicu, postala je cak i romaneskni lik (bila je ranjena u koleno). Svi su oni bili ljudi iz mesovitih porodica, neki od njih su izgubili u ratu najblize, pa opet od njih nisam slusao reci mrznje. O mrznji sam citao u novinama, a novine koje sam citao bile su i muslimanske, i hrvatske, i srpske. Zanimljivi su u romanu i likovi novinara kojih je u Beogradu uoci 27. marta 1941. bilo u velikom broju. Nekoliko njih se pojavljuju i u vasem romanu. Oni su svedocili o, po njihovom misljenju, zvezdanom trenutku srpskog slobodarstva. Je li ono sto iznosite plod pisceve fikcije ili su oni tada izvestavali zaista onako kako ste navodili?
- Citao sam i njihove izvestaje i njihove knjige, objavljene za vreme Drugog svetskog rata u Americi. Kod nas te knjige, njih sedam, nikad nisu bile prevedene. A vanredne su, po opisu demonstracija, bombardovanja Beograda i Sarajeva, slomu kraljevske vojske, hrvatskoj izdaji, pocetku otpora srpskog naroda, koji je poceo jos krajem aprila i pocetkom maja 1941, posle kapitulacije Jugoslavije a ne posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez. Tada su Amerikanci Srbe uporedjivali sa Spartancima, da bi ih tri godine kasnije bombardovali. Danas tvrde da su to radili na Brozov zahtev. Godina 1941. bila je kljucna godina u srpskoj istoriji 20. veka. A bas je istina o toj godini skrivena, a zatim i preinacena od komunistickih profesora istorije i njihovih naredbodavaca. Da smo naucili lekciju iz te godine, ne bi nam se danas dogadjalo ono sto nam se dogadja. Ne zaboravimo, Amerikanci i Englezi otvorili su drugi front protiv Hitlera sredinom 1944, a mi smo frontove otvorili prvo maja '44. (nacionalisti), pa ponovo jula '41 (komunisti). Istinu te godine u punoj su meri iskusili i neki likovi moga romana, ali su je ispastali i njihovi potomci, nasi savremenici. Takodje, naravno, u obliku senki i likova na romanesknom platnu. I, neizbezno je da se piscu "Poslednjeg Kosova" iz 1988. - knjige pesama koja je imala pretenziju da "dize mostove razumevanja medju narodima i ljudima" koji zive na tom prostoru - postavi pitanje o Kosovu danas. Koliko je knjizevna i, uopste, pisana rec u deceniji koja je prosla od objavljivanja vase knjige u Beogradu, doprinela da se nerazumevanja prodube.
- Knjizevna rec, pisana i usmena, igrala je u svemu tome, u toj velikoj tragediji, sasvim sporednu, zanemarujucu ulogu. Posetio sam Kosovo krajem 1968. godine. Tada sam poceo da pisem tu knjigu, a konacno sam je uoblicio 1970. Moji knjizevni prijatelji sprecili su me da je ponudim izdavacu, znajuci da je niko nece objaviti a da cu navuci na sebe sveopsti gnev. Posetio sam bio tada svog kuma, koji je bio sef lovista na Sarplanini. Bio je veliki junak, poznat u tom kraju kao ubica opakih medveda. Pozvao me da dodjem, jer se spremao za odlazak. Bilo je to vreme kada su prvo amandmani na Ustav iz 1963, a zatim i Ustav iz 1974. pretvorili Kosovo u drzavu u drzavi, u superiornom statusu prema Srbiji. Kosovo je bilo autonomna provincija samo na papiru. I ta je moja knjiga bila mnogoglasna. Govorila je i glasovima srpskog naroda koji je masovno napustao Kosovo i Metohiju, i glasovima novih gospodara, i glasovima onih koji o Kosmetu danas odlucuju (glasovima "svih cetiri strana sveta").
Hteo sam da razumem razloge Srba koji napustaju Kosovo, koji ga se odlaskom odricu (te svoje zavetne i svete zemlje, svojih manastira i svojih svetaca). O sadrzini tih pesama govore vec naslovi uvodnih pesama - "Odricanje od Kosova", "Odricanje od Lazara". Sve je to jos tada bilo post festum. Kardelj je Kosovo, o cemu sam krajem osamdesetih bas u NIN-u pisao, ponudio jos 1948. Albaniji. I ucinio je to u susretu sa Staljinom, usred Moskve. Zauzvrat je trazio Staljinovu podrsku za dobijanje Trsta. Do trampe nije doslo, pored ostalog, i zbog sukoba sa Staljinom. Ali Kosovo je, bar kada je o komunistickim liderima Jugoslavije rec, Brozu i Kardelju, bilo davno otpisano kao deo Srbije. Rankovic se odupro u jednom trenutku, prekasno naravno, a njegovim odlaskom na srpsko Kosovo je bila stavljena tacka. Nesto se moglo uciniti u vreme propadanja komunizma, jer su albanski lideri, svi odreda, bili komunisti, a i albanski disidenti nisu bili demokrate nego staljinisti, ali je i novoj srpskoj vlasti vise bilo stalo do vlasti nego do Kosova.
Jedino pravo resenje je bilo, a jeste i danas, ukidanje svake autonomije i stvaranje demokratske, gradjanske, jedinstvene i celovite Srbije. Dakle, "makedonska formula". Tom formulom moze se spasiti i Makedonija, jer ce se davanjem maksimalne autonomije Kosmetu, po zakonu spojenih sudova, dovesti do deobe Makedonije i odvajanja zapadne Makedonije. Jeste li, mozda, imali priliku da tu "formulu" plasirate i u Americi?
- O svemu ovom govorio sam nedavno, kada se pretilo bombardovanjem
Srbije, americkim kongresmenima i senatorima, usred Vasingtona,
na Kapitol Hilu. A pisao sam o tome i u "Amerikanskom Srbobranu".
To resenje i nije mnogo povoljno za Srbe, iz demografskih razloga
a povoljno je za Albance, mada ga ni oni ni svet ne prihvataju.
U dve pesme te knjige, da se vratim na nju, koje sam napisao uoci
izlaska "Poslednjeg Kosova", 1987, mislim da sam nagovestio
dolazak "mracnih vremena" (naslov istoimene pesme) i
prekrajanje granica, uz opsti sunovrat, koji ste pomenuli na pocetku
naseg razgovora (pesma "Srbija na mapama"). Kada sam
te dve pesme prestampao u knjizi pesama "Istocni dlan",
1992, neki kriticari su procenili da su ta mracna prorocanstva
pocela da se obistinjuju. Proslo je od tada sedam godina kao sedam
gladnih krava. Na Kosovu za to vreme, zvanicno, nije bilo problema.
Sta da vam pricam!
SAVA DAUTOVIC
Nasi noviji doseljenici u Americi traze onu verziju Amerike koja ih ne podseca na verziju domovine zbog koje su otisli. Ameriku tolerantnu, miroljubivu, nepristrasnu, Ameriku razumevanja i sporazuma. Ta Amerika nije na vlasti, ali postoji. I sa tom Amerikom treba ostvariti dijalog i od te Amerike zatraziti pomoc, cak i protiv Amerike pristrasne, jednostrane, potkupljive, sebicne. Ali ce i ta nezvanicna Amerika traziti dijalog sa Srbijom demokratskom, trpeljivom, viseumnom, postenom i nesebicnom
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.